На Подгоричкој скупштини, 27. новембра 1918. године, њен потпресједник Саво Фатић, представник социјалиста, у ствари бјелашких комуниста, изговорио је чувену и упечатљиву реченицу: “Ја вас молим, господо, да ставимо на страну Историју Црне Горе. Што се пак тиче њезине политичке историје, ја је дијелим на два дијела: на до јуче и од јуче. Ми више нијесмо Црногорци него Срби.” (Јован Р. Бојовић, Подгоричка скупштина 1918 – документа, Дечје новине, Горњи Милановац, 1989).
Елем, са оваквим уводом су почињали текстови о Саву Фатићу на црногорском порталу Аналитика, послије чега су слиједили неозбиљни осврти незнавених публициста и пропагандиста- којима је грош цијена. Тој провидној причи се придружио и сценариста серије “Божићни устанак”, па је ред да се по овој теми направи одређени осврт.
Иначе, ријечи Фатића: ”Ми више нијесмо Црногорци него Срби”, нико од историчара и публициста није до сада озбиљно анализирао. Прије анализе смисла ријечи Сава Фатића, непходно је изнијети пар биографских података који су, свакако, импресивни:

“Саво Фатић је рођен 1876. године на Ријеци Црнојевића, Књажевина Црна Гора, и био једна је од најзначајнијих личности црногорског судства и један од најученијих људи свог времена у Црној Гори. Након завршетка средње школе у Русији, студирао је правне науке у Швајцарској и Италији, а дипломирао 1911. године на универзитету у Женеви. Говорио је пет свјетских језика. Са таквим образовањем, заузимао је високе функције у судству Краљевине Црне Горе, потом Краљевине СХС (Југославије), а послије побједе комуниста 1945. године- постављен за првог предсједника Врховног суда Народне Републике Црне Горе (Службени лист НРЦГ, бр.1 од 10.07.1945.г.).”

Да би се показало да ововремени неадекватни критичари Сава Фатића појма немају, те да су потпуно промашили тему, ред је да се направи осврт на времена црногорског краља Николе Петровића, кроз чији су школски ситем образовани будући бјелаши, зеленаши, комунисти.

Краљ Никола је “ора’ српски”, а Милена “у Српству најпрва Српкиња”

Црногорски историчар др Живко М. Андријашевић је кроз свој историјски оглед под називом “Српство у Црној Гори” на сликовит начин објаснио национално стање у Црној Гори кроз анализу школства у временима црногорског књаза, а потом и краља Николе Првог Петровића.

У том историјском огледу Андријашевић наводи: ”Српска свијест у Црној Гори несумњиво није била појава коју су црногорски владари из породице Петровић- Његош затекли утемељеном и снажном у црногорском друштву, већ је била појава коју су они сами развијали и учвршћивали. С друге стране, погрешно би било тврдити да им је српска свијест наметнута од некога споља или да је неки извањац унио ову свијест у Црну Гору. Напротив, српска свијест у Црној Гори изворни је црногорски производ, али се не може спорити да су за њено снажење увелико заслужни и неки извањци.” Затим иде податак: “У то вријеме историја се у црногорским школама учила из два уџбеника: “Прва знања за основне србске школе” и “Кратка историја србског народа за основне србске школе”. Ови уџбеници штампани су на Цетињу 1868. године…”

Какав је био карактер тих школа, може се видјети кроз поднаслове које је др Андријашевић користио у свом огледу: “Циљ школе је био да васпита “Србина, а не космополиту”, “Да школа обликује Србо- Црногорце и спрема их за “косовску освету”, “У црногорским школама пјевало се “Радо иде Србин у војнике”, “Нови уџбеници преузимали су старе митске конструкције”, “Учило се да је државност Црне Горе зачео рашки жупан Часлав!”, “За Ивана Црнојевића се писало да је био “Србин чисте крви”, “Мит о “искри српске слободе” и “стјецишту косовских осветника”, да би се потом констатовало- “Несумњиво, црногорска школа је спремала будуће ратнике и борце”.

Наводећи да је црногорским школама циљ био- ”Доказати свим ђацима да су Срби и да нација и вјера нијесу исто” др Андријашевић то појашњава овако: “У ‘Читанци за други разред’ ученицима се објашњава да су сви они који говоре српским језиком по националности Срби, а како сви држављани Црне Горе говоре српски, то је логично да су сви људи који живе у Црној Гори – Срби. Из тога слиједи закључак да су Срби у Црној Гори и православци и неправославци, јер и једни и други говоре српским језиком. Ако су православци и неправославци припадници исте нације, онда су они браћа, без обзира што су различите вјероисповијести, а браћа, како се каже, треба да се воле и поштују.”

Утврђујући- “Кроз наставне садржаје ширене су књажеве великодржавне идеје”, др Андријешевић то објашњава кроз следеће поднаслове: “Државна идеологија је истицала да су Црногорци “задужили Српство”, “Никола је “ора’ српски” а Милена “у Српству најпрва Српкиња”, “Пошто је “очувала српски аманет” Црној Гори припада “првјенство”, “Књаз Никола је био опсједнут идејом да буде “први у српству”, …

Дакле, кроз овај оглед др Андријашевић је показао да се у вријеме краља Николе учило у школама да у Црној Гори “живе чисти и прави Срби три вјере”, који “треба да се воле и поштују”- те да је то био важни мотив државне идеологије Краљевине Црне Горе.
Овај дио приче био је неопходан јер су из оваквих школа и државне идеологије изашли будући бјелаши, зеленаши, комунисти, па и Саво Фатић који је идеолошком смислу био бјелаш- комунистичке провинијенције. Да би се на коректан начин дошло до смисла “инкриминисаних ријечи Сава Фатића” јако важно да се види шта су о свом националном идентитету мислили, прије свега, његови политички опоненти из Црногорске странке федералиста (ЦСФ), која је политички дјеловала од 1922. године, а службено основана 1925. године у Подгорици

Федералисти- Црногорци су Срби, али и политички народ са посебностима

Као примјер можемо навести, рецимо, Михаила Ивановића, носиоца листе Црногорске странке (федералиста) на парламентарним изборима 1923. године.
Као народни посланик и један од лидера ЦСФ, Михаило Ивановић је у Народној скупштини у Београду 9. фебруара 1924. изјавио следеће:

„…Господо, ми Срби стојали смо на челу покрета националног ослобођења. Мени би било врло жао кад ми Срби не би били у првим редовима покрета за пропагирање политичких слобода…
Ми смо Црногорци политички народ који је своју државу створио сопственом снагом и очувао је у најмучније доба историје наше расе. Немамо амбиције да будемо србијански округ, или ма чија провинција. Црна Гора била је вазда српска и мора остати српска, али… са највише права, јер у јединство уноси највише заслуга, а најмање дугова, тражи само равноправност…“

Укратко, Ивановић, црногорски федералиста, устврђује да је Србин по националности, али и Црногорац у смислу да су- Црногорци политички народ. Осим тога, наглашава- “Црна Гора била је вазда српска и мора остати српска”, али “немамо амбиције да будемо србијански округ, или ма чија провинција”.

Оваква позиција Ивановића je врло јасна, и представља политички беспрекоран став. Ипак, да се не би овим цитирањем спочитала “истргнутост из контекста”, неопходно је да се осврнемо и на историчаре, и то најбоље, који су се бавили анализирањем зеленашког покрета много прије политичких турбуленција које су се десила послије распада комунизма.

У том смислу је најмјеродавнији покојни професор др Димитирије Димо Вујовић, рођен у Добрској Жупи крај Цетиња 7. новембра 1922. године, умро је у Подгорици 27. маја 1995, који је био је историчар и академик ЦАНУ. Он је за собом оставио капитално дјело “Црногорски федералисти 1919- 1929” (ЦАНУ, 11, 2, Титоград, издање 1981.г.).

У тој књизи (стр. 28), др Димитрије Димо Вујовић, уз напомену да су и до ycвајања страначког програма октобра 1925. године црногорски федералисти темељно расправљали о многим темама, каже:
“Једна од омиљених тема раније, па и сада, било je српство и односи Црногораца и Србијанаца. При томе црногорски федералисти још увијек Црногорце не третирају као посебан народ, нацију. Напротив, стално истичу да су Црногорци најчистији и најбољи дио српског народа, строго разграничавајући термин Србин од Србијанца.
У једном чланку „Црногорца” (гласила ЦСФ) се каже: „Црна Гора je била етнички jедно са Србијом и онда кад je била суверена држава. Била je и остаће класична земља српске слободе и националне свијести” (“Црногорац”, бр. 17, 27. април 1925., текст- “Под знаком федерације”)

С поносом се истичу мјесто кoje су Црногорци имали у cpпcкoj историји. Примјер: “Црногорци су горди, што знаjу да се у њиховим планинама свило прво гнијездо српске државе. Они су поносни, што je њихова постојбина постала прва српска краљевина и међународно призната joш у 12. виjеку“. (Црногорац, бр. 19, 11. маја 1925, текст “Незадовољство Црне Горе”).

Федералисти су од себе одбијали и алузиje на то да мисле да су Црногорци посебан народ. Тако се држао чак и Секула Дрљевић, ко]и je касније ишао тако далеко да тврди да Црногорци нијеcy Словени.”

Ријечи Сава Фатића “Ми више нијесмо Црногорци него Срби”, ововремени продавачи магле су пласирали јавности овим ријечима- “Погледајте, ево како су нам и када укинули црногорску нацију”?! А академик Димо Вујовић за зеленаше, главне противнике Сава Фатића, каже- Црногорски федералисти “су од себе одбијали и алузиje на то да мисле да су Црногорци посебан народ”, “… стално истичу да су Црногорци најчистији и најбољи дио српског народа”.

Збиља, да ли ће нам црногорски, бошњачки и влахбански историчари у Црној Гори, попут господе Новака Аџића, Шерба Растодера и Микрослава Ћосовића, сада “открити новост” да су црногорски зеленаши такође “укинули црногорску нацију”, или, на примјер- да је Црногорска странка федералиста, на свом конгресу октобра 1925. у Подгорици, показала- “да се ништа не рaзликује од Сава Фатића у приступу црногорском националном питању”?!

Свакако, остављајући ову тројицу историчара да се чешкају по глави и размишљају да ли имају рупе у знању, или проблеме са недостатком логике, када не виде да су Саво Фатић 1918. и Михаило Ивановић са Секулом Дрљевићем и осталим федералистима 1925. године исто говорили: ”Ми смо Срби”, ми идeмо даље у тумачењу смисла ријечи Сава Фатића.

Центристи и федералисти- ми споримо око индивидуалности

Да je др Димитрије Димо Вујовић у праву, те да је Секула Дрљевић у том периоду, размишљао исто што и остали црногорски федералисти, имамо примјер дијела говора Секуле Дрљевића у Народној скупштини у Београду, 16. фебруара 1926. године:

„…Ту традицију нашој војсци (односи се на војску Краљевине СХС оп. а.) нема ко други дати сем војска, до уједињења независних држава Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе, дакле двију српских независних држава, а то је војска српскога народа… По појму нашега народа постојали су само јуначки Црногорци и јуначки Шумадинци, постојао је само јуначки српски народ…“

Елем, морамо примјетити да је овим говором Секула Дрљевић заиста претјерао, те да је са удаљености од 90. година лупио такав шамар модерним црногорски квазиисторичарима, публицистима и сценаристима- да су им уши зазвоњеле у дисонантним историјским тоновима, што није баш коректно од Дрљевића, иако се ради о приличној временској дистанци.
Дакле, у овом говору Дрљевића из 1926. опет видимо јасну линију федералиста, гдје Дрљевић Србију и Црну Гору до уједињења види као као “двије српске независне државе”, са истицањем “јуначких Црногораца и Шумадинаца”, очигледно- као два главна “политичка народа” унутар српског народа. Додуше, доцније су црногорски федералисти, индиректно и Војвођане третирали као посебан “политички народ.”

Ипак, да би слика била комплетна неопходно је знати какав став су имали црногорски федералисти према другим Србима, као и према Македонцима. Академик Вујовић у свом капиталном дјелу на страници 209. каже о томе следеће:

“Иначе, црногорски федералиста су били осјетљиви на покушаје негирања Срба у појединим кра]евима. Тако je Секула Дрљевић критиковао Cтjeпана Радића зато што je на неким зборовима негирао постојање Срба у Далмацији (Вечерња пошта, бр. 1509, 16. јул 1926, Разговор с послаником г, С.Дрљевићем).

Саво Вулетић je био забринут одрођавањем Македонаца, ко]и су „Срби и само Срби”, (СБНС, LIV Редовни састанак, 1. март 1926., 106.).

О њиховом oдносу према муслиманима, проф. Димо Вујовић на истој страници каже: ”Црногорски федералисти су расправљали и о народној припадности муслимана. Секула Дрљевић je говорио да, пошто нема југословенског народа, муслимани моpajy бита Срби или Хрвати.

У вези са извјесним својатањем црногорских муслимана од стране Мехмеда Сnaxe, вође јyrocловенске муслиманске организације, Дрљевић je тврдио да су у Црној Гори nрије yjeдињења живјели само Срби муслимани, jep су Турци посли]е 1878. године напустили Црну Гору. Дакле, по Дрљевићу, црногорски муслимани нијесу никакви Jyrocловени у смислу народне припадности, него Срби. Ове концепције црногорских федералиста не резликују се од концепција у онда владајућиј грађанској политици и науци.”

Нема сумње, Секула Дрљевић овим својим ставовима само потврђује оно што се учило у школама из времена књаза Николе Петровића, а што др Андријашевић у свом историјском огледу овако обајшњава: “И у “Читанци за трећи разред основнијех школа” (1898), …, такође, црногорским ученицима се поново напомиње да су сви они који живе у Црној Гори – Срби, али и да њихова отаџбина није само Црна Гора, већ да њихову отаџбину чине све српске земље: “Отачаство је ваше цијела Црна Гора и све оне земље, гдје се српски говори, српски пјева, српски слави, гдје се гусле чују, гдје се о Марку Краљевићу пјева, гдје се Вук проклиње, гдје се свети Саво слави.”

Саво Фатић и црногорски федералисти на истим позицијама

Сублимирајући све то што је потом навео кроз претходне примјере, академик Димо Вујовић је на претходној станици, бр. 208., рекао: “Оспоравајући југословенство као народност, црногорски федералисти су говорили о три посебна народа: Србима, Хрватима и Словенцима, и три државне идеје: српској, хрватској и словеначкој. Дакле, они још нијесу уочавали да је црногорска и македонска индивидуалност народна, односно национална индивидуалност, а о Муслиманима да се и не говори. Они су сматрали да су Црногорци и Македонци Срби, а већ је говорено о њиховом третирању Црногораца као најчистијих Срба.”

Послије ових наводапокојног др Дима Вујовића, апсолутног ауторитета у тој области, може се увјерено рећи следеће- између Сава Фатића и црногорских федералиста није било никакве разлике у тумачењу сопственог националног. И Саво Фатић и политичко руководство зеленаша и комита су сматрали да су Црногорци Срби, и то “најчистији Срби”.

Разлика међу њима је била у нечему сасвим другом, то је очигледно. Наиме, црногорски федералисти су сматрали да су Црногорци “политички народ” у оквиру српске нације, те да имају своје индивидуалности које су створене историјом па се морају поштовати. Они су сматрали да се не смију заборављати и брисати историјске и културне традиције удружених земаља.
Саво Фатић је, са својим истомишљеницима- центристима, имао другачије мишљење по овом питању. Он је сматрао да те индивидуалности треба пренебрећи- јер су онe “несрећна творевина наше прошлости”, сматрајући да су “постојећи културни економски и ментални идентитети настали под туђим упливом у прошлости”.
Дакле, ријечи Сава Фатића- “Ми више нијесмо Црногорци него Срби”, имале су смисао да- треба потиснути црногорску индивидуалност у име јединства српске нације у оквиру које су и Црногорци. Нaсупрот њему, црногорски федерaлисти су говорили- “Ми смо Срби”, али и припадници “политичког народа”- Црногораца, којем треба да се поштује индивидуалност у оквиру српске нације којој Црногорци припадају.

А гдје су принципи, у том тумарању?

Управо зато, скарадно тумачење ријечи Сава Фатића највише говори о незнавености оних који нису знали да његове ставове издигну на ниво принципа, као универзалне категорије.
Јер, ми овдје имамо два легитимна става. Један је- да унутар нације треба брисати индивидуалности одређених историјских група, а други- да у оквиру нације треба развијати посебности сваке историјске индивидуалности. Они се могу пресликати на било коју нацију.
Хајдемо да их продемонстрирамо у овом времену, на црногорску нацију. У оквиру црногорске нације, условно гледано, постоје следеће историјске групе, које имају језичке и културне посебности: Староцрногорци, Брђани, Херцеговци, Бокељи и Приморци и Рашљани (Санџаклије).

Њихово историјско искуство је такође било различито. Рецимо, Стара Црна Гора је два вијека била под Турцима- од 1499. до 1688. године када је на црногорском збору донесена одлука да се збаци турска и прихвати млетачка власт. Брда су коначно ослобођена од Турака послије три вијека- послије побједе на Мартинићима и Крусима 1796. Подгорица и Никшић су били под окупацијом четири вијека, и од турског ропства ослобођени 1876-78. године.
Сјевер Црне Горе је био пет вјекова под Турцима. Бока Которска и Приморје до Бара нису никад били у саставу Црне Горе, већ су ослобођени од Аустроугара 1918. Године када су ушли у састав Краљевине СХС.

Збиља, на каквим позицијама се, по овом питању, налезе критичари Сава Фатића? Ако се налазе на позицијама црногорских федералиста у овим- новим условима и наовом примјеру, тада су се морали заложити да у оквиру црногорске нације не треба потирати, већ истицати историјске, језичке и културне индивидуалности наведених група.
Међутим, ако се раде на томе да се црногорска нација унифицира, са давањем сертификата на црногорство, кодификацији народу непојмљивог и неразумљивог језика, пласирањем историје по формули Савића Марковића Штедимлије, коју су чак и комунисти одбацили као ненаучну, тада се не налазе на позицијама Сава Фатића и бјелаша.

Реално гледано, данашњи црногорски и влахбански пропагандисти се управо и налазе на идеолошким позицијама Сава Фатића, па чак су и радикалнији од њега а примјери су бројни.

“Саво Фатић” из власти доноси срећу на судњи дан

Критичари ставова Фатића не само да не признају различитости унутар црногорске нације, већ не признају право другим грађанима да се комфорно осјећају у складу са својим националим убјеђењима. То је доказао Попис становништва у Црној Гори одржан 2011. године.

Тај попис је фалсификован, јер су структуре власти одлучиле да умјесто грађана одређују националну структуру државе. Тим пописом власт је поручила грађанима следеће- ма како се осјећали- ми ћемо то кориговати, јер смо одлучили да- “Ви више нијесте Срби, него Црногорци”.

Послије тога пописа, Милутин Ђукановић, посланик партије НОВА, је понудио властима и МОНСТАТ- у да ће дио опозиције признати попис ако се уради само једна малена провјерка. Тражила се провјера пописа само једне мале мјесне заједнице у Никшићу, и речено- ако разултати буду тачни тада ће се комплетни попис признати тачним. Међутим, “Саво Фатић” из власти је то одбио. Наравно, ради се о “Саву Фатићу” из власти који је за двадесет шест година владавине економски нагрдио Црну Гору.

За вријем његове владавине из Црне Горе се иселило 140.000 њених грађана, а задње анкете показују да Црну Гору жели напустити 50. одсто младих људи. Мајке са више од двоје дјеце протестују на улицама, спавају на њима, тражећи да се њиховој дјеци обезбиједи накнада за голо преживљавање.

Међутим, “Сава Фатића” из власти не интересују одсељени и они који ће отићи, као и “неке тамо мајке” и “нека тамо њихова дјеца”, јер они, очигледно, нису потребни оваквој држави.

Али зато, интересују га фалсификовани историјски серијали и лажни пучеви. Интересују га локални избори у Никшићу гдје ће супериорном демонстрацијом политичке кате побиједити- тешког противника којег неће бити на такмичењу, а све уз запаљиве говоре гдје ће обећати “васкрс Љуба Чупића”, и срећу која ће се појавити пар минута послије судњега дне, којег ће сам изазвати.

Елем, како ствари иду- оргинални, историјски Саво Фатић, који је имао европско образовање и знао пет језика, још ће испасти диван у односу на ововремене “Саве Фатиће”, у којима се родио дух противника па имају големе невоље у тражењу изгубљеног сопства док пливају у гомилама новца.