Džambotron

by | maj 15, 2024 | Drugi pišu | 0 comments

Piše: Anahid Nersessian

Velika grupa studenata Univerziteta Kalifornije u Los Anđelesu (UCLA) podigla je 25. aprila logor u glavnom dvorištu svog kampusa. Sa svih strana okružen barikadama od šperploče, Kamp solidarnosti sa Palestinom obuhvatao je manje šatore za spavanje, kao i veće za hranu, prvu pomoć, elektroniku (punjači za telefone, baterije), muzičke instrumente i umetnički pribor. Tu je bila i biblioteka, pred kojom je na papirnom natpisu zalepljenom za drvo pisalo „Memorijalna biblioteka Refat Alarir“, u čast palestinskog pisca i predavača koji je ubijen u izraelskom vazdušnom napadu u decembru 2023.

Alarirova doktorska disertacija bila je posvećena Džonu Donu. Na Jutjubu ga možete videti kako drži predavanja, na engleskom, svojim studentima na Islamskom univerzitetu u Gazi. Jedno predavanje počinje raspravom o Horacijevoj Ars Poetica i ideji da umetničko delo mora da oduševljava, ali i da poučava. „Izraz ’metafizičko’“, objašnjava on nešto kasnije, „ne znači ništa“, jer su ga pesnicima poput Dona nametnuli kritičari, među kojima su Džon Drajden i Semjuel Džonson, čije prikaze Alarir projektuje na tablu. Predavanje se zasniva na analizi Donove pesme „Mamac“ koja je, objašnjava Alarir, parodija na poznatu pesmu Kristofera Marloua „Zaljubljeni pastir svojoj dragoj“. Kada nešto parodirate, kaže Alarir, „nudite čitaocima drugu mogućnost, mogućnost drugog pogleda na svet, drugačijeg pogleda na svet, kažete im: hej, nije to jedino… postoji još nešto“.

Posle smrti, Alarir je postao nadaleko poznat kao autor pesme „Ako moram umreti“, koja od svog čitaoca traži da napravi zmaja u njegovu uspomenu i da ga pusti detetu čiji je otac spaljen bombom, tako da dete može da zamisli „anđeo je tu / vraća ljubav“. Dan nakon što su studenti postavili logor na UCLA, objavljeno je da je Alarirova ćerka Šajima ubijena u vazdušnom napadu zajedno sa mužem i tromesečnim sinom.

Između ostalog, kamp je bio reakcija na pomisao da se biznis nastavlja kao i obično dok se takva brutalnost vrši u ogromnim razmerama nad ljudskim bićima čije raseljavanje, mučenje, nezakonito zatvaranje i ubijanje finansiraju Sjedinjene Države. Budući da svoja sredstva često ulažu u proizvođače oružja čije rakete padaju na Gazu, ili u kompanije sa fabrikama na okupiranoj Zapadnoj obali, američki univerziteti se doživljavaju kao podrška izraelskom cilju, koji izgleda da je masovno istrebljenje palestinskog naroda.

Studenti koji protestuju protiv rata u Gazi po kampusima širom SAD, od Kolumbije, gde je postavljen prvi kamp, do Državnog politehničkog univerziteta Humbolt u Kaliforniji, jasno su stavili do znanja svoje primarne ciljeve: izvršiti pritisak na američku vladu da obezbedi momentalni i trajni prekid vatre, kao i pritisak na univerzitete i koledže da se povuku iz svih finansijskih aranžmana koji su povezani sa Izraelom. Kada je reč o divestiranju, oslanjaju se na model iz 1980-ih, kada su studenti ubedili svoje škole da prekinu veze sa kompanijama koje su poslovale u Južnoj Africi u doba aparthejda. Kao antiratna kampanja, kampovi podsećaju na proteste protiv rata u Vijetnamu, uključujući studentski štrajk 1970, koji se značajno proširio kada je Nacionalna garda Ohaja ubila četvoro studenata na državnom univerzitetu Kent.

Kampovi su takođe parodija, u Alarirovom smislu: pojavljuju se iz unutrašnjosti univerziteta, oni nude drugačiju mogućnost za ono što bi univerzitet mogao biti. Jedan od upečatljivih prizora iz kampa bila je slika studentkinje koja drži plakat na kom piše: „Kolumbijo, zašto zahtevaš od mene da učim Edvarda Saida ako ne želiš da ga koristim?“ Protesti su pokazali da su američki univerziteti, koji sve više funkcionišu kao fabrika skupih diploma i čija su odeljenja za humanističke nauke u redu za odstrel, ipak još uvek prostor gde ljudi mogu da nauče šta je istina i da delaju na osnovu svog znanja. Drugim rečima, ne možete očekivati da mladi ljudi bubaju i na ispitima deklamuju istoriju, ekonomiju, političke nauke ili etiku, a da im zabranjujete da svoje obrazovanje primenjuju u praksi.

Tokom vikenda na kampus je stigla velika grupa kontrademonstranata, od kojih je malo ko delovao kao da studira na UCLA. Urlali su, izvikivali rasne uvrede i seksualne pretnje („Nadam se da ćete biti silovane“) i u blizini kampa iz vreće pustili žive miševe – nabrekle, kao da im je ubrizgana neka supstanca. Kada su se kontrademonstranti razišli, ostavili su za sobom džambotron – ogroman televizor sa ravnim ekranom, oko tri metra visok – okrenut prema kampu i okružen metalnim barijerama. Oko njega su raspoređeni unajmljeni čuvari. Tokom narednih pet dana, sa džambotrona su neprestano emitovani snimci napada na Izrael od 7. oktobra, uz eksplicitne opise silovanja i seksualnog nasilja. Povremeno su odjekivali govori Džoa Bajdena u kojima obećava bezuslovnu podršku Izraelu, kao i izluđujuće repetitivna dečija pesma Meni Mamtera, koja je postala viralna početkom godine kada su izraelski vojnici na mrežama objavili video na kojem koriste ovu pesmu kao zvučnu torturu nad palestinskim zarobljenicima.

Kada sam u utorak ujutru stigla na kampus da držim čas o Bajronovom Don Žuanu, zvuk sa džambotrona bio je toliko glasan da nisam mogla da čujem ni vlastite misli, a kamoli da predajem. Sišla sam sa kolegama da snimim šta se dešava. Nije bilo bolje alegorije: na jednoj strani kamp pun mladih ljudi koji rizikuju svoje diplome, svoje buduće šanse za zaposlenje i svoje fizičko i mentalno zdravlje kako bi skrenuli pažnju na humanitarnu katastrofu u Gazi; na drugoj strani, skupa medijska mašinerija koju finansiraju trećerazredni selebritiji (i s ponosom objavljuju svoje donacije na Instagramu), bez operatora, osim troje unajmljenih čuvara koji su rekli da nemaju nikakve veze sa cionističkim idejama.

Koleginica i ja smo se obratile kancelariji odgovornoj za rešavanje pritužbi za seksualno uznemiravanje. Desetine profesora je to takođe učinilo, ali odgovora nije bilo, pa je džambotron ostao do četvrtka, 2. maja. „Kad predajem o Margaret Atvud, ja moram da istaknem upozorenje na uznemirujući sadržaj ili će me univerzitet kazniti“, rekao je jedan kolega. „A mi svi ovo moramo danima da slušamo?!“ Poslednjih nekoliko godina licemernog podilaženja i osetljivim osećanjima studenata i reaktivnoj desničarskoj histeriji, doveli su nas do situacije u kojoj se kritika Izraela smatra antisemitskom jer vređa cioniste. Istina je da univerzitet ne brine ni o zaštiti studenata, ni o borbi protiv antisemitizma ili bilo koje druge vrste mržnje, koliko brine o svojim donatorima. Ne želi da izgubi novac i ne želi da bude tužen.

U 11 sati uveče 30. aprila, velika grupa muškaraca, uglavnom srednjih godina, od kojih su mnogi nosili maske za Noć veštica, upala je u kamp sa noževima, palicama, daskama i biber sprejevima koje su koristili u napadu na nenaoružane studente. Ispaljivali su vatromet na kamp i barikadama od šperploče obarali studente na zemlju. Na snimku kanala ABC News vidi se kako pola tuceta kontrademonstranta udara i šutira jednog studenta. Na snimcima nezavisnih novinara i studenata iz kampa čuju se pozivi na „drugu Nakbu“.

Čuje se i kako reporter kanala ABC u neverici viče: „Gde je policija? Gde je obezbeđenje? Gde su vlasti ovde?“ Odgovor na prva dva pitanja je jasan: policija i obezbeđenje kampusa su bili tu, ali nisu intervenisali. Zapravo su pet sati proveli na bezbednoj udaljenosti, smejali se i povremeno prijateljski ćaskali sa ruljom, koju su činili ne samo navodno bivši izraelski vojnici, već i nekoliko belih nacionalista, uključujući pripadnike ekstremno desničarske grupe Ponosni momci, čiji je bivši vođa osuđen na 22 godine zatvora zbog svoje uloge u napadima na američki Kapitol 6. januara 2021. Pošto su beli nacionalisti, po pravilu, neprijateljski raspoloženi prema Jevrejima, vredi se zapitati zašto univerzitetska uprava njihov napad na kamp – u kom se nalazio i veliki broj jevrejskih studenata – još uvek nije proglasila antisemitskim.

Kada je svanulo, nekoliko studenata je prebačeno u bolnicu, ali kamp je još uvek odolevao. Predavanja su otkazana, dok se administracija upirala da objasni zašto je svoju zajednicu ćutke bacila vukovima. Pažnja je usmerena na dekana Džina Bloka, koji redovno šalje mejlove u kojima osuđuje antisemitizam, ali u svojim obraćanjima ne pominje Gazu, niti je imao šta da kaže o teškim napadima na muslimane u SAD, kao što je pucanje na tri palestinska studenta u Vermontu prošlog novembra. Nekoliko sati pre napada na kamp, Blok je poslao mejl u kom ga je nazvao „neodobrenim“. Kamp, nastavio je dekan, „čini da se ljudi u našoj zajednici osećaju maltretiranim, ugroženim i uplašenim“. To se sada tumači kao znak upućen nekima spolja da dođu i uklone ga.

Na kraju, UCLA je odlučio da prati liniju Kolumbije i pozove policijske snage za nerede da rasture kamp i uhapse dve stotine studenata i profesora. Od 1. maja uveče do ranog jutra 2. maja – otprilike osam sati – studenti i profesori su branili kamp štitovima napravljenim od plastičnih kanti za smeće i kartona i dva puta sprečili upad policije zahvaljujući svojoj brojnosti i hrabrosti. S druge strane, policija je došla naoružana šok-bombama i gumenim mecima, tim „manje smrtonosnim“ oružjem (kako kaže reklamna poruka) koje može da lomi kosti, izbije oko i, zapravo, ubije kad se ispali iz blizine. Na snimku koji je emitovao Fox 11, kanal u sastavu Fox korporacije u vlasništvu Mardoka koji teško da gaji simpatije i prema studentima i prema Palestini, vide se tri policajca za specijalne operacije kako ispaljuju gumene metke u lica studenata koji stoje direktno ispred njih. Najmanje njih 25 je završilo u bolnici.

Međutim, najviše uznemiravaju slike koje su kružile Tviterom na kojima se vide snajperisti na krovu Rojs Hola, zgrade pored kampa. Načelnik državne policije Indijane potvrdio je da je jedan snajperista poslat na propalestinski protest na Univerzitetu Indijane, a njujorška policija je potvrdila da je jedan službenik pucao iz pištolja – sa pravim mecima – u Hamilton Holu na Univerzitetu Kolumbija tokom racije na zgradu, koju su studenti preimenovali Hind Hol, u čast šestogodišnje Hind Radžab koju je izraelska vojska ubila početkom januara. Opšti je utisak sa kampusa širom SAD da je samo pitanje vremena kada će neki student biti ubijen, kao na univerzitetu Kent 1970. To je cena koju su i studenti i njihovi univerziteti, iz krajnje različitih razloga, izgleda spremni da plate.

Studenti su, kako će vam sami reći, tu za Gazu, gde je uništeno 90 odsto škola i svi univerziteti. UCLA je, u međuvremenu, prinuđen da se suoči sa svojim odlukama lišenim morala, koje na kraju nisu zaštitile nikoga osim ekstremista spremnih da udruže snage sa neonacistima kako bi odbranili Izrael od kritika. Tu nema nikakvih principa ni plana; univerzitet je svoja ovlašćenja ustupio rulji. Studenti, zajedno sa nastavnim osobljem koje je podržalo njihovu borbu, sada su u poziciji da usmeravaju budućnost institucije čiji su je staratelji napustili.

Tokom vikenda, Blok je najavio formiranje nove kancelarije za bezbednost na kampusu, koja će nadgledati kancelariju za upravljanje vanrednim situacijama, kao i policijsku službu na kampusu. Dok ovo pišem, policajci drže 44 osobe – uključujući studente, novinare i pravne posmatrače – na parceli na kojoj, u dane nastave, parkiram svoj automobil.

London Review of Books, 06.05.2024.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net

0 Comments

Submit a Comment