Indoktrinacija banalnošću

by | apr 12, 2024 | Drugi pišu | 0 comments

Piše: Davor Džalto

Konzumiranje savremenih (mainstream) medijskih sadržaja predstavlja, najvećim delom, svojevrsno uranjanje u septičku jamu idejnih fekalija. Agresivno zatrpavanje javne sfere raznovrsnim banalnostima, kao i okupiranje javnog i privatnog prostora neograničenim količinama reklama, nije samo ni pre svega estetski problem.

Ne radi se tu o nekoj nevinoj ”zabavi” koju mediji nude, niti o ideološko-neutralnim business tehnikama. Hipertrofija banalnosti u javnoj sferi ima funkciju indoktrinacije, ona čini da veliki broj ljudi počinje da misli i da se ponaša na određeni način.

Najveći deo građana danas svakodnevno konzumira enormne količine jeftinih i neinformativnih sadržaja, kako putem klasičnih tako i putem ”društvenih” medija.

Kratki, pretežno bizarni videi, obilje besmislica skuvanih u nekoj od ”influenserskih” kuhinja, neograničena količina reklama uz puno agresivnih audio-vizuelnih efekata, beskonačno ”scrollovanje” na ekranima mobilnih telefona ili laptopova… proizvode adrenalinske skokove, izazivaju emotivne reakcije i drže pažnju fokusiranu skoro isključivo na nebitne, neinformativne, simplifikovane ili pogrešno postavljene narative.

Ovakvi medijski sadržaji nude izvor ”jeftine” (a zapravo jako skupe) zabave, i kao takvi bivaju prihvaćeni. Oni nude nešto što konzument doživljava kao ”dobru foru” ili izvor svoje sopstvene valorizacije unutar preovladavajuće ”kako biti cool” paradigme svog neposrednog okruženja (”jesi čuo/čula da je …” štagod, neka ”starleta” namestila nove sise, neki glumac učestvovao u tuči, neka članica neke trule kraljevske porodice uradila ili nije uradila nešto itd. itd. itd.).

Sam konzument takve sadržaje percipira kao nešto ”lako” i neozbiljno, i baš zbog toga postaje laka meta suptilnije manipulacije koja se dešava konzumacijom ovih sadržaja. Jer pored njihove bizarnosti, dugotrajna izloženost ovakvim sadržajima dovodi do spontanog usvajanja određenih standarda mišljenja, govora i činjenja u javnom prostoru.

Uz to, i sam, tabloidno-kičerski način prezentacije ovih sadržaja ima indoktrinirajuću dimenziju. Navikava nas ne samo sadržinski nego i vizuelno-estetski na anything goes paradigmu – sve dok se iz toga može napraviti profit, i dok to ne afirmiše kritičko mišljenje.

Banalnost u javnom, medijskom prostoru tako obavlja važnu političku funkciju. Banalnost je em isplativa, em pasivizira. Više vremena pred ekranom znači veće korporativne profite, ali znači i usvajanje logike univerzalne komodifikacije, ”navlačenje” na pojačane vizuelne i audio stimulanse, te privid ”večnosti” kroz never-ending scrolling.

Dodajte ovome još propagandne trikove o ”multitaskingu” (što u praksi znači ’no [meaningful] tasking’ at all) koji se plasiraju kako putem medija tako i putem korporativnih seminara, rascepkanu pažnju, nesposobnost da se sroče dve kompletne i koherentne misli… i konture društvenog problema će postati jasnije.

Konzument ovih i ovakvih medijskih sadržaja je izložen jednostavnoj i takoreći neprekidnoj emotivnoj manipulaciji. Neprekidno se nude uprošćene šeme ”dobro” nasuprot ”lošem”, a poigravanje adrenalinom i agresijom kod konzumenata ima i stresno-terapeutsko-narkotičko dejstvo (sa dugoročnim negativnim posledicama), proizvodeći zavisnost.

Tako se građanin pretvara u zombi-konzumenta i repromaterijal kapitalističkog sistema:

1. Mentalni prostor se oblikuje u skladu sa logikom savremenih medija i njihovih sadržaja, čime naše mišljenje i samo naše telo postaje komodifikovano, pogodno za eksploataciju na tržištu.

2. Nesvesno i neprimetno se usvaja hiper-kapitalistička logika kao default način mišljenja i društvene interakcije.

3. Usled nekreativnog trošenja vremena i energije na online ”interakcije”, što u praksi uglavnom znači interakcije sa algoritmima i samima sobom, ljudi postaju pasivni, nevoljni i nesposobni za društveni angažman, ali i za aktivniji i kreativniji međuljudski odnos.

4. Ljudi se pretvaraju istovremeno u robu i u zombi-konzumente, doprinoseći pri tome stvaranju enormnih korporativnih profita.

Drugi tip dominantnih medijskih (takođe kič) sadržaja operiše na nešto kompleksnijem nivou. Njega nude mainstream mediji koji sebe doživljavaju kao ”pristojne”, ”ozbiljne” i ”građanske”.

Oni se uglavnom obraćaju (skoro iščezloj) ”srednjoj” klasi, tj. onom društvenom sloju koji bi trebalo da je baza liberalnih ideoloških sistema (”liberalno” u ovom kontekstu ne znači nužno nešto dobro, već samo određuje jedan ideološki tok u intelektualnoj istoriji moderne koji ima animozitet ne samo prema autokratiji već i prema autentičnoj demokratiji).

Ovde nemamo najjeftinije tabloidne imbecilnosti. Imbecilnosti su, naprotiv, nešto skuplje, a generisanje i afirmisanje kriza i skandala se čini na pristojniji način. Kod ”obrazovanije” publike ovo izaziva ”ju-ju” efekat kad je reč o aktivnostima onih koju su označeni kao bad guys u trenutnoj priči, i bezrezervno svrstavanje uz good guys koji su brendirani kao simpatični i poželjni unutar (malo)građanske fantazije.

Efekat je isti kao i u gore navedenim primerima jeftinih medijskih sadržaja, samo je mehanizam manipulacije nešto kompleksniji, budući da se obraća nešto obrazovanijoj publici, malo drugačijeg ukusa.

Takođe se, istim manipulativnim tehnikama, lažno kontrapostira (lažni) ”progresivizam” nasuprot (lažnom) ”konzervativizmu”. To proizvodi efekat da se oni koji se (s pravom) užasavaju očiglednih laži, neinteligentnih i dosadnih sadržaja na koje veliki broj stanovnika troši enormno vreme, energiju, a posredno i novac, osećaju zadovoljstvo sobom.

Oni su pod utiskom da, kao pripadnici neke intelektualne ”elite”, tačno znaju šta je problem društva i kako ga rešiti – a to zamišljeno rešenje je, naravno, opet nešto veoma jednostavno, da ne kažem banalno. Trivijalizacija tako postaje trend koji se iz sfere ”lake” i ”jeftine” zabave širi i u druge društvene domene (uključujući i akademsku).

Utemeljene, argumentovane i obaveštene diskusije, zamenjuju trivijalne opservacije, površni (show-business) efekti, ponavljanje već mnogo puta ponovljenog, odbrana i promovisanje partijskih, poslovnih i ličnih interesa kroz kvazi-intelektualne argumente, koji se pretvaraju da imaju opšti značaj.

To dovodi do toga da javna sfera – koja nikada nije bila naročito demokratska ali je bila mnogo više ”politička” (dakle od interesa za celu zajednicu) – postaje neka vrsta ludnice.

Ovo ludilo nema emancipatorski efekat. Ono je striktno kodirano, i efekat koji proizvodi je – impotencija, onemogućavanje artikulisanja bilo kakvog značajnijeg otpora, bilo kakve subverzije.

Strukture moći ostaju stabilne, kapitalistički sistem se dodatno širi i učvršćuje, a najveći broj građana, i onih obrazovanijih (bar formalno) i onih neobrazovanih (bar formalno), svoj kavez, dizajniran kao neka vrsta Diznilenda za odrasle, intimno počinje da doživljava kao optimalan životni i radni prostor, iz koga se ili ne može izaći, ili se sama ideja izlaska doživljava kao nešto neatraktivno.

Indoktrinacija banalnošću

0 Comments

Submit a Comment