Zašto Amerikanci više ne mogu da raspravljaju o politici?

by | mar 3, 2024 | Drugi pišu | 0 comments

Autor: Crvena podrška

Autori knjige koja bi trebala da bude priručnik za makar rudimentarni politički dijalog sa velikim entuzijazmom su istražili i objasnili genezu communication breakdown-a sukobljenih strana, koji se, usled paradoksalne stabilnosti američke kulturne hegemonije uporedo sa opadanjem one političke, u obliku raznih formi i formata lokalnih i globalnih kulturnih ratova praktično proširio po celom svetu.

Od značaja za progresivne i oslobodilačke politike je da je i kod ovako posvećenih istraživača primetno izvesno „strukturno slepilo“ za materijalnu osnovu političkih i kulturnih kontradikcija i konflikata kapitalističkog društva, a sledstveno tome i nedovoljno precizno definisanje i biranje metoda i ciljeva borbi protiv njihovih posledica.

Kris Hedžis ističe da su demokratska debata i dijalog iščezli u Americi. Cenzura je proširena od strane društvenih mreža, privatnih korporacija o kojima ne znamo ništa, a koje znaju sve o nama. Među novinarima dominira impuls da ućutkaju protivnike umesto da uđu u raspravu sa njima. Ova ekstremna polarizacija, kao što su je Stiven Levistki (Steven Levitsky) i Danijel Ziblat (Daniel Ziblatt) nazvali u knjizi „Kako demokratije izumiru“ (How Democracies Die) jedan je od primarnih znakova propadajuće američke demokratije. Nolan Hidždon (Nolan Higdon) i Miki Haf (Mickey Huff) su autori knjige, koja se bavi načinima pristupanja ovim problemima: Složimo se da se ne slažemo, vodič kroz kritičko misljenje, komunikaciju, upravljanje konfliktima i kritičku medijsku pismenost (Let’s Agree to Disagree, A Critical Thinking Guide to Communication, Conflict Management, and Critical Media Literacy).

Let’s Agree to Disagree: A Critical Thinking Guide to Communication, Conflict Management, and Critical Media Literacy

Kris: Kako je do ovoga došlo, do ove nemogućnosti da komuniciramo?

Miki: U našoj prvoj knjizi „Sjedinjene države nepažnje“ (United States of Distraction) napravili smo pregled pola veka propadanja američkih društvenih i političkih institucija, privatizacije, kolapsa javnog sektora, dakle današnje stanje se dugo razvijalo. Jednom poglavlju u knjizi dali smo naslov Let’s Make America Think Again (ironija na Trampovu izbornu parolu Let’s Make America Great Again). Mora se raspravljati na osnovu činjenica jasnog porekla, potrebne su nam istorijske činjenice, istorijski kontekst, moraju se podržati državne institucije koje su vezivo koje nas drži zajedno kao društvo.

U knjizi „Složimo se da se ne slažemo“ želeli smo da ponudimo bukvar, to jest vodič kako da budemo kritički medijski pismeni građani. A deo toga jeste da znamo kako se istorijski došlo do aktuelnog stanja. Puno stvari je doprinelo, uključujući kolaps državnog obrazovanja, privatizaciju javnih resursa, izlaganje svega komodifikaciji, uključujući i informacije i društveni identitet. Sa svime ovime je došao i rastući senzacionalizam korporativnih medija i kolaps četvrtog staleža (misli se na štampu, mada kao četvrti stalež može da se označava i proleterijat). Sve su se ove stvari izdešavale kroz 1950/60-te godine, uglavnom kao reakcija desnice na oslobodilačke pokrete 60-tih godina, to jest otpor pokretima za slobodu govora, za građanska prava (kao što je Powell memorandum). Desnica je uložila veliki napor da preuzme moć od naroda, da bi kontrolisala smer kojim društvo treba da ide.

Amerika je u ultimativnoj potrebi za prvom lekcijom koju knjiga daje: važno je da uopšte naučiti kako da se komunicira, ne samo da se kritički misli, već i da kritički i empatično slušamo jedni druge, tek onda idemo ka razumevanju istorije, pitanjima zašto je sloboda izražavanja važna u slobodnim medijima i slobodnom govoru. Tek onda možemo kritički misliti i pričati o važnosti razumevanja teorija i ideologija. Nakon svega ovoga dekonstruišemo medije i uloge istih u svemu ovome.

Kris: U knjizi Noama Čomskog Manufacturing consent ističe se da 6 korporacija kontroliše 90% tradicionalnih medija, a digitalne medije nešto više, što znači da sve medije koje ljudi koriste kontroliše desetak korporacija. Te korporacije kontrolišu jedine vesti do kojih veliki broj ljudi može doći. Sledeći problem je demonizacija, demonizuje se druga strana desnica radi ovo, levica radi ono. Ovo se radi jer je komercijalno profitabilno.

Nolan: Ne može se pričati o medijima u Americi bez da se priča o komercijalnom interesu. Praksa tradicionalnih (legacy) informativnih medija bila je da okupi najviše publike tako što su privlačili i leve i desne pristalice da čitaju i gledaju isti sadržaj. Ali sa nastankom kablovske televizije pojavljuju se vesti, posebno na FOX-u, koje pokušavaju da targetiraju jednu demografsku grupu. Koriste dosta alatki iz profesionalnog rvanja popularnog krajem devedesetih (wrestling), gde publika navija za takozvanog dobrog lika, a negoduje zbog takozvanog lošeg lika i sve manje i manje znamo o drugoj strani jer imamo samo jednu stranu priče.

Ovo je zaista profitabilno u ekonomskom smislu, ali što se tiče demokratije i društva je katastrofalno, ankete pokazuju da se najveći broj Amerikanaca najviše boji od – drugih Amerikanaca. Takođe, većina Amerikanaca smatra da će se građanski rat u Americi desiti za vreme njihovog životnog veka, razlog za to je većinski konstantna medijska hrana koja nas tera da mrzimo i da se plašimo bilo koga ko je drugačiji od nas. Tera nas da se osećamo uvek u pravu i da se naša pozicija ne sme dovoditi u pitanje. Na taj način mediji doprinose problemima koji su prethodno navedeni.

Kris: To nije samo zbog interneta, već i zbog uspona radija.

Miki: Možemo videti konflikt između tradicionalnih medija, uglavnom korporacija i njihovih novih tehnoloških rivala. Veliki tehnološki prodori kao što je u 1930-im pojava radija, posle i televizije a pogotovu beskrajni sukobi kablovskih i mrežnih televizija osamdesetih, bili su važni jer su omogućavali nov pristup, dirigovanje pažnje velikih delova stanovništva. Demokrate su ignorisale radio i AM radio je postao zahvalna podloga za desničarski populistički pokret ili makar nešto što treba da izgleda kao grassroot (to jest astroturf) priča za vrednog farmera ili kamiondžiju, radne ljude koji imaju radio pored sebe po ceo dan (poznati autori su Raush Limbaug, Savage).

Sa druge streane, neoliberalni korporativni centri koji su pod Klintonovim režimom usmerili demokratsku stranku na desno, ne samo da nisu podržavali FCC fairness doctrine koja je već i zamrla sa Reganovom administracijom (informativnu doktrinu FCC donosi 1949. godine, po kojoj je svaki elektronski medij dužan da prilikom izlaganja određenih konzervativnih stavova obezbedi jednaku istovremenu zastupljenost liberalnih stavova, kao i suprotno) već zaoštravaju stanje saradnjom sa Njut Gringičem (republikancem, predsedavao Senatom tokom Klintonovog mandata) na donošenju drugog najvećeg telekomunikacijskog zakona u američkoj istoriji (posle onog iz 1934) koji je deregulisao mere u pogledu prava korporacija da kontrolišu tržište i to najviše u oblasti radija što je i dovelo do njegovog buma. Bitno je i da 1996. iako je na vlasti administracija Bila Klintona, nekadašnji visoki zvaničnici Reganove administracije zajedno sa Rupertom Mardokom razvijaju koncept Fox News-a a radio koji je postao dolina odjeka (echo chamber) Raush Limbaug-a otvorio je put za informativni program Foksa.

I kada su druge korporativne medijske kuće videle koliko se Foks dobro kotira, jer su novinari Foksa ciljali na jednu demografsku grupu, pa su uvek imali konstantne ocene i kritike od strane publike, i ostali su pokušali da urade isto (to outfox Fox), što je dovelo do polarizacije na, nakon intenzivnog svrstavanja korporacija uz partije, tzv. korporativnu „levicu“ (u stvari neoliberalni korporativni centar) i korporativnu desnicu. To je bio model za medije na početku 21. veka i kada na to dodamo eksploziju društvenih mreža ulazimo u sofisticirano algoritamsko manipulisanje putem podilaženja pristrasnosti (confirmation bias) a koje nadalje izoluje različite demografske grupe koje jedva da mogu da slušaju jedne druge a kamoli da razgovaraju.

Na to se nadalje referiše kao na svet post-istine (post-truth world). Onda se sve vrti oko mišljenja, ali tvoje mišljenje je ispravno dok su druga jednostavno pogrešna. I izgleda da su problemi koje danas imamo sa big-Tech monopolima kao što su algoritamsko ograničavanje, cenzura, diskretno potiskivanje (algorithmic gatekeeping, censorious control, shadow banning i slično) prirodna posledica one vrste koncentracije koju smo videli u domenu radija 80-ih i 90-ih. Nisam siguran da većina publike tih medija ima svest da se sve to dešava sa namerom. Zato svemu tome u knjizi pristupamo kroz obuku za kritičku medijsku pismenost i njenu važnost za građanski aktivizam, jer dok ističemo izazove i probleme, mi ohrabujemo ljude da ih prevaziđu, da se, menjajući medijske navike i izvore, upoznaju sa svime što postoji van onog sveta za koji misle da jedini postoji.

To stanje se izuzetno jasno pokazalo na skorašnjem intervjuu Rodžera Votersa na CNN-u, gde se vidi da voditelj jednostavno ne ume da iskorači iz neoliberalnog korporativnog mehura i da uopšte ne razume jezik koji Voters koristi, pa je morao da destiluje intervju od 30 minuta na 7 minuta, da bi naštelovao (frame) i iskontrolisao argumente. FOX je do perfekcije doveo kontrolisanje i oblikovanje argumenata, oni su tu najbolji ali su onda MSNBC i CNN usvojili, kooptirali tu vrstu taktika i zbog toga dolazi do propadanja medija. Sada samo oko 16 procenata Amerikanaca ima povoljno mišljenje o korporativnim medijima (establishment, historical legacy media). Moramo se osloniti na neposredna, hrabra izveštavanja sa lica mesta, baš kao ona koja je radio Kris Hedžis. Postoji nada, ali je usko povezana sa radom, demokratija nije sport za gledaoce. Moramo da podsetimo ljude da je angažovanje neophodno da bi se oslobodili kontrole ovih korporacija ne samo nad našim komunikacijama veći i nad celom javnom sferom.

Kris: FCC fairness doctrine je bila ono što je trebalo da sprečava da se korupcija koju danas vidimo u medijima dešava.

Miki: Da, ona je iz vremena krajem četrdesetih, to je vreme UN deklaracije o ljudskim pravima, Člana 19. o slobodi mišljenja i izražavanja i doktrina je rađena u tom duhu. Ona je služila kao regulator da ljudi dobiju uvid, u podjednakoj meri, onoliko relevantnih strana priče koliko ih ima. Verovalo se da će publika, na osnovu uvida u predstavljene činjenice i stavove svih strana moći da donosi samostalno odluke. Kada je zbog pomenutih korporativnih interesa FCC fairness doctrine srušen, više nije bilo obaveze da se prikaže svaka strana, ali više nije bilo ni pretvaranja, više uopšte nije bilo ni poželjno da se postigne bilo kakav privid objektivnosti u debati o ključnim pitanjima sa kojima smo se kao društvo suočavali.

Kris: Bilo je pokušaja od strane liberala i levičara da protivreče usponu desničarskih medija, najpoznatiji primer je AirAmerica, ali nije uspeo iz dva razloga. Prvi je da nije komercijalno profitabilan dok je onaj desničarski radio donosio ogromne profite a drugo je da su se bavili nijansama, gde su međutim nijanse kao neka anatema za slušljivost.

Nolan: Mediji danas previše uprošćavaju stvari, primer sa Votersovim intervjuom za CNN je tu značajan možda više po realnoj nemogućnosti intervjuera da uopšte razume Votersov jezik i stavove nego po pokušaju kontraargumentacije. Voters govori iz potpuno drugačijeg razumevanja istorije i samim tim drugačijeg referentnog okvira. I to dobro odražava i kapacitet publike, ljudi su navikli na konfrontacioni republikanski vs. demokratski okvir svih problema, pa ako neko izađe iz tog okvira konfrontacije skoro kao da priča drugi jezik. U knjizi predlažemo da se u učionici uči prepoznavanje tih okvira, načini na koji narativi redukuju smisao onoga što čitamo i gledamo, a to su problemi sa kojima se suočavaju alternativni mediji kada se suoče sa megafonima legacy medija.

Kris: U tradicionalnim medijima vlada cinizam gde imamo samo dve strane, demokrate i republikance, a tu je i vrlo dobro plaćen voditelj koji glumi novinara, i on dozvoljava republikancu da laže minut i po, zatim dopušta demokrati da laže minut i po. Moderatori diskusije možda i jestu svesni da su obe strane lagale, ali svi odšetaju praveći se kao da su odradili svoj posao.

Nolan: Pitanje je šta ljudi uopšte smatraju vestima. To je kada medij uzme po dve-tri osobe iz dve glavne partije, demokratske i republikanske u segment od po pet minuta, gde treba da debatuju, a to debatovati u stvari znači da viču jedni na ili jedni preko drugih pet minuta. To se ljudima plasira kao novinarstvo… bitan izazov je izaći iz ovog okvira i alternativni mediji su neprestano pred ovim izazovom.

Kris: Kako uopšte voditi debate u fact-free kontekstu koji proizvode obe partije, (kontekstu u kom se elementarne činjenice ignorišu), bilo da je u pitanju Q-anon ili život dinosaurusa u rajskoj bašti što su teme hrišćanske desnice ili Russia gate ili krađa izbora?

Miki: Post-truth je bio termin godine 2016. kada je Tramp dobio izbore. Time je označen post-modernistički pomeraj u političkom pejsažu, gde navodno imamo istine koje navodno teže da se što bolje dokazuju a u stvari im do toga nije ni stalo. Medijska arena koja je slična ringu za wrestling i gde se moderator pravi da publici nudi reportažu na osnovu koje publika navodno treba da odluči o nečemu. Ali nema tu načina da se o bilo čemu odluči jer nedostaje ona anatemisan reč koju si pomenuo – nijansa, drugim rečima devil is in the details (suština je u teško uočljivim i navodno nevažnim detaljima). Navodi da korporativni mediji ne odvajaju vreme za bavljenje nijansama i detaljima. Ne dobijaju vreme da seciraju one činjenice za koje se samo kaže da su verodostojne.

Samo proveravanje činjenica (fact-checking) je u stvari postalo politički i ideološki poduhvat, primeri su USA Today, Atlantic Council koji su kao PR službe NATO-a postali fact-checkers za Meta i Facebook. To su izuzetni problemi, ne možemo da delegiramo kritički stav i kritičko mišljenje, moramo da ga preuzmemo, moramo da tražimo od novinarstva da teži ka verodostojnosti, istinitosti i objektivnosti, da se za činjenice zna izvor, da se pristrasnost obeležava ili dokumentuje ili proziva, mora da ima prostora za neslaganje bez napada na ličnost i ponovo – nijanse. Mi više nismo sposobni za to kao kultura, mi smo kultura ogorčenja i tu naravno nema mesta za nijanse. Ako ne pokažeš vrline koje demonstrira levo ili desno ogorčenje (virtue signaling) niko neće čuti to što pričaš, odmah si izbačen iz igre.

Ako kritikujem podršku SAD Ukrajini odmah sam za Putina i Trampa, ako kritikujem strano mešanje u izbore, opet sam nešto drugo, takvih primera je beskraj. U knjizi pokušavamo da ponudimo alate, komplet alata kritičke medijske pismenosti radi razumevanja, dekonstrukcije, seciranja političkih poruka, da bi ljudi mogli da postave prava pitanja i da bi razgovarali međusobno, ne samo kao atomizovani pojedinci, preko ekrana. Ohrabrujemo ljude da razgovaraju međusobno, to se ne dešava na anti-društvenim mrežama, ljudi masovno kanceluju jedni druge i tvrde da je nemoguće razgovarati sa trampistima ili sa woke ljudima itd. Moramo da smo u pravom kontaktu, licem u lice (facetime umesto facebook), to je naša finalna poruka, a navodimo i najbolje prakse kritičkog slušanja, za percepciju pogleda koji su drugačiji od naših, bez rutinskih diskvalifikacija i cenzurisanja unapred.

Postoje dobri primeri, recimo kada poznati crni muzičar (Daryl Davis) odluči da razgovara sa članovima Kju Kluks Klana i pokuša, stavljajući pri tom sebe u izuzetno nepovoljnu poziciju, da im objasni neutemeljenost njihovih uverenja – skupio je pri tom dvadeset kukuljica članova koji su se na taj način odrekli svog daljeg učešća u KKK. Ljudi u takvim razgovorima mogu shvatiti neutemeljenost svojih uverenja i otkriti kritičke kvalitete kojih nisu ni svesni, koje parališe strah i neznanje. U knjizi pokušavamo da ohrabrimo ljude i uputimo ih da posvete maksimalnu pažnju činjenicama, logici, razumu i empatiji.

Kris: Naravno, pročitao sam i podržavam knjigu ali moram izraziti bojazan da mnogi od stavova zasnovanih na ignorisanju realnosti služe samo kao emocionalni ventili protiv otuđenja, obespravljenosti, često i opravdanog besa. Otud je dobro poređenje sa profesionalnim rvanjem. U mojoj knjizi Empire of Illusion koja se bavi profesionalnim rvanjem, navodim da u suštini niko u gledalištu ne veruje da su borbe stvarne ali su toliko opčinjeni narativom oko boraca i borbe da im uopšte nije bitno što je sama borba potpuno veštačka. Kako tu potrebu prevazići?

Nolan: To je važno pitanje i osim kontruktivnog pokušavamo da govorimo i o destruktivnom dijalogu, treba pokušati uzajamno prepoznati i uvažiti da ljudi mogu mrzeti, plašiti se, biti besni, imati takve emocije. Ako hoćemo da budemo konstruktuvni treba to da prepoznamo i budemo oprezni, ne da ljude prozivamo, ismevamo ili vređamo. Mi se bavimo ne samo proučavanjem i dekonstrukcijom ponašanja drugih ljudi već i autorefleksijom, da bi videli šta može pojedinac da učini na stvaranju atmosfere međusobnog poštovanja i poverenja, kroz uvažavanje dostojanstva i intergriteta drugih.

www.masina.rs

0 Comments

Submit a Comment