Posthumni život Ustava iz 1974. godine

by | feb 21, 2024 | Analize&Mišljenja | 0 comments

Piše: Dubravka Stojanović*

Kada je stalo vreme u Srbiji? Od kog trenutka je prestalo da teče, da se meri? Od 2008. godine? Ili 2006, 1999, 1995, 1991, 1987, 1980… Sve te godine označavaju prekretnice u novijoj istoriji Srbije. Od svake od njih napravljena je trauma u kolektivnom sećanju. Bilo da se radi proglašenje nezavisnosti Kosova (2008) ili Crne Gore (2006),  NATO bombardovanju (1999), Oluji (1995), raspadu Jugoslavije i početku ratova (1991), dolasku Miloševića na vlast (1987), Titovoj smrti (1980)… Sve su te godine prekretne, ali u kojoj od njih se vreme zaustavilo? To ne zavisi toliko od istorijske realnosti koliko od načina na koje su predstavljene javnosti u Srbiji. Od toga kako su one interpretirane, koja su im značenja upisana, u kom kontekstu se one danas pojavljuju. Ili, što bi se danas reklo – koji narativ one nose?

Jer, sve te godine jesu prelomne, ali ne nužno tragične. Kada bi bilo zdravog odgovara društva na krize, one bi mogle biti shvaćene i kao podsticaji. Ali, nisu. Svaka od njih utkana je u tragični, samoviktimizirajući način na koji se danas u Srbiji dominantno predstavlja prošlost. Srbija sebe vidi kao ugroženu, opkoljenu neprijateljima, neshvaćenu, poraženu, samu, zaglavljenu u vremenu koje više ne teče, koje stoji. To bezvremeno stanje, ta blokada, taj „zamrznuti konflikt“ je tu da bi se u njemu sačekao istorijski rasplet koji će poništiti sve te ružne godine, koji će vratiti vreme na ono koje „nama“ odgovara, na „fabrička podešavanja“. Zato je važno otkriti koje je to vreme, koja je to godina od koje je, sudeći po toj priči, sve krenulo u pogrešnom pravcu i onda se u nju vratiti, da se sve popravi? Ta godina nije među onima navedenim na početku. Ta godina je 1974.

Zašto? Te godine usvojen je jedan od ustava socijalističke Jugoslavije. Kao i u slučajevima prethodna tri ustava (1946, 1953, 1963) i tri amandmanske promene (1967, 1968, 1971)  i vrhovni pravni akt iz 1974. godine doneo je značajna pomeranja. Pored daljeg razvoja samoupravljanja i uvođenja delegatskog sistema, on je doneo novine u uređenju federacije, novine koje su proizašle iz ustavnih amandmana 1971. godine. One su, dajući daleko veća ovlašćenja republikama i autonomnim pokrajinama, za cilj imale značajnu decentralizaciju, neki su govorili i konfederalizaciju Jugoslavije i Srbije. Ideja je bila da se na taj način reše već nagomilani nacionalni problemi, koji su od šezdesetih godina bili sve vidljiviji. Debate o jeziku, demonstracije na Kosovu 1968. godine i prvi zahtevi za formiranje republike, studentske demonstracije 1968, Hrvatsko proljeće, srpski liberali, pa zatim slom proljećara i  liberala… Sve su to bili potresi koji su govorili o dubokoj krizi, između ostalog, i međunacionalnih odnosa. Verovalo se da će decentralizacija i davanje većih autonomija republikama rešiti taj problem, umiriti nacionaliste i sačuvati zajedničku državu, koja je trebalo da bude svedena samo na minimum funkcija.

Mnoge su bile primedbe na taj Ustav. Sa svojih 406 članova on je bio preobiman, konfuzan, pisan teško razumljivim žargonom. Dodatno je iskomplikovao način donošenja odluka i doveo gotovo do paralize sistema. Za one koji su bili pobornici demokratizacije bio je tačka koja je sprečila dalju liberalizaciju zemlje i uvela je u fazu sklerotičnog, dogmatskog samoupravljanja, u kome je bilo svega osim samouprave. Za one koji su se zalagali za stvarnu decentralizaciju i federalizaciju ništa se suštinski nije promenilo, jer je jednopartijski sistem „po difoltu“ tako nešto onemogućavao. Za one koji su bili za jačanje Jugoslavije Ustav je doneo njeno slabljenje, jer se umesto jedne partije dobilo njih osam i to onih republičkih, koje su postale kanali za izražavanje nacionalnih ambicija. Za reformiste to je bio kraj reformi početih sa Proljećem i liberalima, definitivan prekid mogućnosti da Jugoslavija krene putem tranzicije ka tržišnoj privredi i povezivanju sa EEZ. Među redovima se moglo pročitati da taj Ustav mnoge nije zadovoljio i nije doneo rešenja koja bi zemlju vodila ka dubinskim promenama i modernizaciji.

Uprkos mnogim nedostacima, javnih kritika Ustava nije bilo. Čak ni u Srbiji. Jer, snažni otpor promenama u toj republici dogodio se tri godine ranije, povodom Ustavnih amandmana usvojenih 1971. godine. Tada se, pre svega na beogradskom Pravnom fakultetu, ali i u drugim akademskim ustanovama razvila žestoka debata izazvana, u prvom redu, preuređenjem federacije. Posledice su bile dramatične. Počeo je progon koji je doveo do toga da je, 1973. godine, profesor Pravnog fakulteta Mihajlo Đurić kao najglasniji kritičar amandmana završio u zatvoru, dok je niz profesora otpušten sa Filozofskog i Pravnog fakulteta 1975. godine, što je bila najveća čistka u akademskih institucijama u Srbiji tokom čitavog perioda socijalizma. Pobuna protiv Ustava 1974. time je bila predupređena.

Ali, nije nestala. Tinjala je do prve naredne krize, one kosovske. Masovne demonstracije na Kosovu 1981. godine i obnovljeni zahtevi da ta pokrajina preraste u republiku ponovo su pokrenuli ustavne rasprave u Jugoslaviji. Bez autoriteta oličenog u Titovoj ličnosti, sa paralizovanim institucijama i slabim kadrovima, krize su samo klizile iz jedne u drugu. Epilog je bio krvavi rat u kome je uništena Jugoslavija.

Da li je sa odlaskom Jugoslavije otišao i njen poslednji Ustav? Nije. On kao da je tek tada počeo svoj pravi, doduše posthumni život. Pa kakav je taj život posle smrti kada je jedan Ustav u pitanju? Najjednostavnije rečeno – Ustav se preselio iz života u mit. Postao je ta tačka od koje više ništa nije bilo isto, terminus post quem od kojeg nastupa novo računanje vremena. Ili, kako je na početku rečeno, od kojeg je vreme prestalo da teče. Trenutak koji traje pedeset godina, trenutak u kome još uvek živimo, čije razrešenje još uvek čekamo. Kao da onaj „dan posle“ tek treba da dođe, kao da je čitav ovaj period, 1974-2024, jedno vreme, nekakvo stajaće vreme iz kojeg ćemo dalje zakoračiti tek kad se taj prvobitni greh reši.

Pa, kako je to moguće? Lepo i jednostavno. Dominantni faktori u javnom životu Srbije su sve to vreme ratovali samo protiv jedne stvari. Protiv Ustava iz 1974. godine. I bez obzira šta se dešavalo, krivac je uvek bio samo jedan. Iako se često u javnom govoru pominju mnogi koji su učestvovali u „našoj“ propasti – Hrvati, Albanci, Bošnjaci, Crnogorci, Slovenci, Vatikan, CIA i Drang nach Osten, ipak jedan je neprijatelj ključan – Ustav iz 1974. godine. Zašto?

Iako je taj pravni akt imao mnoge probleme u zajedničkom sećanju je ostala samo jedna dimenzija: Ustav 1974. je podelio srpski narod. Taj argument bio je ključan već u raspravama na Pravnom fakultetu povodom amandmana iz 1971. godine. Tada su Mihailo Đurić i oni koji su ga podržavali tvrdili da je srpski narod u neravnopravnom položaju u odnosu na druge jugoslovenske narode, da su ustavni amandmani upereni protiv njegovih interesa, da su međurepubličke granice nepravedne jer dele srpski narod. Đurić je pisao da srpski narod koji živi u drugim republikama „ne može da živi svojski“, odnosno da „nema prava na nacionalni život“. Svoj čuveni tekst „Smišljene smutnje“ u Analima Pravnog fakulteta završio je ovim rečima: „Da bi mogao da preživi sva današnja iskušenja, da bi mogao da  se održi usred bujice u koju je gurnut, srpski narod mora da se okrene sebi, mora početi da misli na svoj opstanak, mora početi da se bori za svoj opasno ugroženi nacionalni identitet i integritet“.

Posle Đurićevog odlaska u zatvor i otpuštanja profesora sa Filozofskog i Pravnog fakulteta, ustavne debate su zamrle. Sklerotizacija političkog sistema bila je u toku, Tito je bio već veoma star, dogmatske političke elite zamenile su mlade snage srušene u Hrvatskoj i Srbiji, Bosna je postala „tamni vilajet“. Kao da su svi čekali preokret. On se dogodio 1980. godine, sa  Titovom smrću. Kriza u Jugoslaviji dobila je naglo ubrzanje. Godinu dana posle Titove smrti krenule su demonstracije na Kosovu, koje su, zahtevajući da ta pokrajina postane republika, automatski otvorile pitanje ustavnog preuređenja zemlje. Nedorasle političke elite nisu imale odgovor.

Odgovor je, zato, imala Srpska pravoslavna crkva. Već 1982. godine Srpska pravoslavna crkva izašla je sa dokumentom „Apel za zaštitu srpskog življa i njegovih svetinja na Kosovu i Metohiji“, u kome je dramatičnim jezikom opisan, kako se navodi, genocid nad srpskim narodom u toj pokrajini i pozivaju vlasti da nešto učine tim povodom. Tim Apelom otvoren je novi krug ustavnih debata u Srbiji i Jugoslaviji. Prvo su objavljivane u crkvenoj štampi, zatim u žutoj, pa u mejnstrimu.

Na veliku političku scenu ta debata je stigla preko Memoranduma Srpske akademije nauka i umetnosti, koji je 1986. godine izradila komisija od 23 najuticajnija akademika. Noseća ideja tog dokumenta bio je  podređeni položaj srpskog naroda u Jugoslaviji i njegova neravnopravnost. Za takvo stanje u tom spisu optuživani su srpski komunisti koji su, kako je pisalo, kapitulirali zbog svog „sledbeništva i okorelog oportunizma“. Gotovo identičnim rečima koje je koristio Mihailo Đurić u svom tekstu iz 1971.  pisalo je da srpski narod u Jugoslaviji nema nacionalna prava, da ne može da koristi svoj jezik i pismo. Predlažući potpuno preispitivanje Ustava 1974, Memorandum je kao cilj postavio “uspostavljanje punog nacionalnog i kulturnog integriteta srpskog naroda, nezavisno od toga u kojoj se republici ili pokrajini nalazio“.

Godinu dana po objavljivanju tog teksta Slobodan Milošević je došao na vlast. Obećao je da će Srbiji „vratiti dostojanstvo“, što se, pre svega, odnosilo na promenu Ustava. Posle nasilnih smena vlasti u Vojvodini, Crnoj Gori i na Kosovu, doneo je 1989. godine amandmane na Ustav Republike Srbije, a zatim i novi Ustav Srbije, 1990. godine. Ti amandmani i taj Ustav bili su suprotni odredbama Ustava iz 1974, u prvom redu zbog toga što su njima gotovo u potpunosti ukinute autonomije Kosova i Vojvodine, koje su bile ključni elementi prethodnog pravnog akta. Bio je to kraj Ustava 1974. godine, ali i Jugoslavije. Po Srđi Popoviću, to je bio jednostrani upad Srbije u ustavni sistem zajedničke države, čime se Srbija ocepila od Jugoslavije.

Dobro, reći ćete. Pa, to je bilo pre skoro četrdeset godina! Kakve to ima veze sa današnjim svetom? Ima. I  ne samo sadašnjim, već i sa budućim. Kako sa budućim? Tako što je kritika Ustava 1974. godine ušla u udžbenike istorije u Srbiji i to već ranih 90-ih, kada su usvojeni prvi udžbenici u kojima je došlo do velike promene u tumačenju prošlosti. Te nove školske knjige su u svemu bile podrška Miloševićevom ratnom programu, tako da su u njima svoje mesto našli svi argumenti koji su upotrebljeni da bi se pokrenuo rat u Jugoslaviji. Drugim rečima, od ranih devedesetih su u školski program i u sistem obrazovanja inkorporirani memorandumski stavovi,  na njima je bila zasnovana nova slika prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Inkorporirana je i negativna slika Ustava iz 1974. godine. Opisano je da je on nametnut Srbiji kao njeno poniženje, poniženje koje su prihvatile „podaničke strukture u Srbiji“, kako je pisalo i u Memorandumu. Zaključna ocena nije ostavljala nikakvu dilemu: „Ustav 1974. može da se oceni kao najpogubniji pravni akt u novijoj istoriji jugoslovenskih naroda“, iako je on bio dobro prihvaćen svuda osim u Srbiji. Ali, to je još uvek bila blaga kritika.

Posle Miloševićevog pada 2000. godine došlo je u Srbiji do snažnog revizionističkog talasa, čiji je cilj bio da se još jednom „promeni istorija“, da se zamene „očevi osnivači“.  To je značilo, na prvom mestu, potpunu promenu tumačenja Drugog svetskog rata. Četnici i partizani su zamenili mesta, a Srbija je svojevoljno, skoro pedeset godina posle završetka rata, prešla na stranu poraženih. To je značilo i da je u negativnom svetlu prikazana čitava istorija socijalističke Jugoslavije. Ona je prikazana kao tamnica, u prvom redu, srpskog naroda.

Ta negativna slika zajedničke države proizlazila je iz stavova samih autora, ali i iz jedne važne političke potrebe. Naime, bilo je politički važno da se za raspad države i krvave ratove koji su usledili optuži sama žrtva – Jugoslavija! Dakle, za raspad su krivi Jugoslavija i komunisti, a ne  Srbija i nacionalisti. Kriv je Ustav iz 1974, a ne onaj iz 1990! Pored skidanja odgovornosti sa stvarnih krivaca ovim manevrom se postizao još jedan važan politički i ideološki cilj. Postavljanje početka raspada u 1974. godinu služi i tome da se ratovi 90-ih prikažu kao neminovni. Selektivnim izvlačenjem negativnog kontinuiteta iz prošlosti zanemaruje se složenost istorijskih procesa, a istorija se svodi na samo jedan, gotovo determinisan tok koji je tu državu vodio u raspad i rat. Kao što je bilo događaja i procesa koji su vodili raspadu Jugoslavije, tako je bilo i onih suprotnih. Ali, njihovo navođenje nije odgovaralo piscima udžbenika, rušilo im je željenu sliku te države i nameru da je prikažu kao osuđenu na krvavu završnicu, čime su abolirani njeni stvarni dželati.

Kako je to moguće? Moguće je tako što je upravo u Ustav 1974. godine „upisana“ namera da se razbije Jugoslavija, on je označen kao ključni element zavere protiv srpskog naroda. U prvom udžbeniku objavljenom posle Miloševićevog pada, 2002. godine, kao da je prepisan Memorandum: „Ovim ustavnim promenama omogućeno je dalje jačanje samostalnosti republika i pokrajina. Došlo je i do slabljenja zajedništva, usitnjavanja ekonomije i potkopavanja Jugoslavije kao zajedničke države. Pokrajine su dobile široka ovlašćenja u zakonodavnoj i izvršnoj vlasti tako da su praktično imale status republike. Tako se Srbija našla u neravnopravnom položaju, što će u narednom periodu dovesti do velike političke krize u Srbiji i Jugoslaviji i uzrokovati slom države“.

Posle 2010. godine u Srbiji uvedeno je slobodno tržište udžbenika, što je dovelo do toga da se oni u značajnoj meri razlikuju. Mnogi novi udžbenici su sada uzdržaniji i u svojim tumačenjima bliži realnim i naučno potvrđenim stavovima. Zahvaljujući tome se u većini udžbenika najnovije generacije, objavljenim posle 2021. godine, može naći istorijski tačno objašnjenje da je cilj Ustava 1974. godine bio „pokušaj spasavanja Jugoslavije“, „stabilizovanje poljuljane federacije“ i „rešenje političke krize“.  Međutim, u jednom broju najnovijih školskih knjiga ostale su i izrazito negativne ocene tog Ustava, kao i već poznata tumačenja. U jednom udžbeniku on je prikazan kao „dramatičan proces ustavnopravnog preoblikovanja Jugoslavije“ i „razaranje federalne države“. Jasno je da posle ovoga može doći samo zaključak koji kao da je prepisan iz teksta Mihaila Đurića ili Memoranduma SANU: „Srbiji nije dato da bude ravnopravna sa drugima (…) Pri tome je korišćena stara staljinistička hipoteza o velikosrpskom hegemonizmu i širen strah od velike Srbije“. U jednom od novijih udžbenika mogu se naći i slogani koji su na vrhuncu miloševićevske nacionalističke histerije dominirali u javnom prostoru, a koji su imali zadatak da dokažu postojanje zavere protiv srpskog naroda: „Dok se pred Drugi svetski rat Srpski kulturni klub zalagao za politiku zasnovanu na paroli „jako srpstvo jaka Jugoslavija“, u socijalističkoj Jugoslaviji vođena je politika „Slaba Srbija – jaka Jugoslavija“, što nikako ne odgovara opisu države u kojoj su srpski kadrovi dominirali u Partiji, vojsci i organima vlasti.

Zašto se baš Ustav 1974. našao kao glavni krivac za sve? U kritici Ustava iz 1974. steklo se nekoliko ključnih mesta savremenog srpskog nacionalizma. Taj nacionalizam za svoj cilj ima stvaranje države u kojoj će, kako je Milošević demagoški govorio „živeti ceo srpski narod“. To je država koja obuhvata ne samo celu ili delove BIH i Crnu Goru, već i značajne delove Hrvatske, što bi Šešelj rekao granica je trebalo da bude „Karlobag-Karlovac Virovitica“. Ako je to cilj, onda je sasvim razumljivo zbog čega je već samo federalističko ustrojstvo SFRJ doživljavano kao suprotno tako postavljenim srpskim interesima, a dodatna decentralizacija kao neprijateljska delatnost.

O tome se bez zadrške govori u lekcijama udžbenika istorije u kojim se obrađuju odluke AVNOJ-a. To telo se prikazuje kao nelegitimno, jer se navodi da na zasedanju nisu učestvovali predstavnici Srbije, bez navođenja podatka da su predstavnici sprskog naroda na njemu dominirali. Takva delegitimizacija je potrebna da bi se dovele u pitanje međurepubličke granice koje su tada postavljene. Unisono se u generacijama školskih knjiga ponavlja da su te granice „delile srpski narod“, da je to bilo suprotno srpskim nacionalnim interesima i da se radilo o vrsti kazne i osvete za srpsku dominaciju u vreme Kraljevine. U nekim udžbenicima se posebno žali zbog formiranja republika Makedonije i Crne Gore, pa se čak i kaže: „Voljom KPJ, Makedonci  i Crnogorci su proglašeni nacijom pre odluke samih naroda“, ma šta to značilo?

Ovakvim tekstovima otvoreno se odobrava rušenje međurepubličkih granica, što je posebno pojačano pohvalama na račun četničkog programa iz sela Ba: „Za razliku od komunista koji su nameravali da podele srpski etnički prostor, srpski građanski političari (četnici) su u pod srpskim zemljama, pored Srbije, podrazumevali Crnu Goru, celu Bosnu i Hercegovinu, deo Dalmacije uključujući Dubrovnik i Zadar, ceo Srem uključujući Vukovar, Vinkovce i Dalj, Vojvodinu (Banat, Bačku i Baranju), Kosovo i Metohiju i Južnu Srbiju“.

Ovaj citat iz revizionističkog udžbenika objavljenog vrlo brzo posle Miloševićevog pada jasno pokazuje da politička promena koja se dogodila 2000. godine nije bila i ideološka, da je program formiran osamdesetih preživeo smenu vlasti i da je preko sistema obrazovanja predat novim generacijama, u amanet. Ovakvih citata bilo je sve do poslednje promene udžbenika iz 2021. godine, dakle skoro dvadeset godina. Zbog toga ne ostaje nikakva dilema o tome kako su đaci mogli razumeti Ustav 1974. godine kada je već i sam federalizam ovako opisan.

Takav odnos prema federalizmu i Ustavu iz 1974. godine se već pola veka reprodukuje u srpskoj javnosti. I sve što se tokom tih decenija dogodilo nije ni najmanje uticalo na promenu odnosa prema tom pravnom aktu. Ni izgubljeni ratovi, ni sankcije i bombardovanje, niti jedna promena vlasti nije dovela u pitanje ono što je kao program ispisano već u kritici ustavnih amandmana 1971. godine i kasnije, kroz kritiku Ustava 1974. Nije bilo preispitivanja. Nije bilo čak ni distance.

Odatle i početak ovog teksta. Kao da nikada nismo izašli iz te, 1974. godine. U njoj smo i ne pomeramo se. Kroz kritiku tog Ustava se neprekidno obnavlja i osnažuje samoviktimizirajući narativ o Srbima, na njoj se iznova gradi negativna slika o bivšim jugoslovenskim  narodima, ona je uvek tu da podseti kako je zajednička država bila greška, greška koju tek treba ispraviti.  Upravo to su okidači snažnih političkih emocija pomoću kojih se već skoro četrdeset godina vlada u Srbiji, emocija koje su uvek tu da spreče postavljanje bilo kog suštinskog pitanja. Jer, po tom narativu, sve bi bilo bolje samo kada bi se rešili problemi proistekli iz tog Ustava, kada bi se ukinule današnje međudržavne granice koje je on učinio čvršćim, kada bi se taj prostor preuredio prema etničkoj pripadnosti… Dok se sve to ne reši, vreme stoji. Blokirano u toj tački od pre pola veka, zaustavljeno do sledeće prilike.

*Autorka je istoričarka, a tekst je pisan za potrebe Centra za demokratsku tranziciju

0 Comments

Submit a Comment