Stvaranje radničkog pokreta u Albaniji

by | feb 10, 2024 | Drugi pišu | 0 comments

Autor: Matt Broomfield

Od kolapsa komunizma devedesetih, političku scenu Albanije je definisala korupcija, antisocijalistička retorika, agresivna privatizacija, masovna nezaposlenost i emigracija u bogatije evropske zemlje. Poslednjih godina, mladi aktivisti su formirali političku partiju Lëvizja Bashkë  („Pokret zajedno“) – koja kao organizovani levi pokret stoji uz tekstilne radnice, radnike i  radnice u telekomunikacijama i rudare, u jednom neprijateljskom, neoliberalnom političkom okruženju.

Iako je njihova zeleno-leva perspektiva slična drugim pokretima širom Zapadnog Balkana, ova partija u nastanku – sa sedištem u Skupštini grada Tirane – ostaje izolovana usled domaće represije i ravnodušnosti. Generalna sekretarka Mirela Ruko i članica Koordinacionog saveta Ariela Zeneli razgovarale su sa novinarima Mašine o političkom pejzažu u drugoj najsiromašnijoj zemlji Evrope, kojoj već tri decenije nedostaje levičarski pokret.

Kako biste okarakterisale postkomunističku političku eru u Albaniji?

MIRELA RUKO: Posle pada komunizma, Demokratska partija je uništila naše fabrike, rekavši da su one simbol diktature. Mnogo ljudi je izgubilo posao, dok su drugi ​​pronašli načine da brzo dođu do novca, uplevši se u drogu. Ovo je takođe bio razlog zašto su piramidalne šeme bile tako široko rasprostranjene.

ARIELA ZENELI: Ovo je podiglo nivo kriminalizacije, uključujući imigrante koji su odlazili u druge zemlje, posebno u Italiju i Grčku. Imali smo konzervativno društvo pod [komunističkim] režimom, ali devedesetih su isti ti ljudi trgovali sopstvenim sestrama i rođakama.

MR: Obe [dominantne] stranke koriste istoriju da bi dobile glasove, ali inače su iste. [Vladajuća] Socijalistička partija govori starijim ljudima da je njihova partija ista kao Komunistička nekada, ali mi treba da sagledamo njihovu politiku mimo njihove retorike. [Premijer] Edi Rama nastavlja neoliberalne reforme koje je nametnuo [bivši predsednik i premijer] Sali Beriša, u oblastima od obrazovanja do zdravstva.

Kako je započeo vaš pokret?

MR: Godine 2011. bili su veliki protesti u Albaniji. Posle mnogo godina na vlasti, ljudi su se okrenuli protiv Beriše, a vlada je na protestu ubila četiri osobe. Mnogi ljudi su videli da su [režimske] partije propale i videvši da nam treba nešto novo, oformili smo grupu pod nazivom Organizata Politike, ili „Politička organizacija“. Na našim prvim studentskim protestima ljudi su pitali „ko su oni?“ jer obično proteste u Albaniji organizuju režimske partije. Tako da smo bili u svim medijima.

AZ: Godine 2015. održani su protesti protiv Raminih neoliberalnih reformi obrazovanja. U to vreme sam bila tinejdžerka i pomislila sam, vau – nešto se zaista dešava. Teško nam je da imamo levicu u Albaniji, jer je levica retorički prikazana kao komunistička, čuveno: „već ste pokušali sa tim režimom i niste uspeli“. Kada smo se fokusirali na osnovna politička pitanja kao što je minimalna plata, mnogi su ovo odbacili kao komunizam.

U ovom kontekstu, kako ste počeli da dolazite do ljudi?

AZ: Počeli smo na terenu. Mi smo politička partija tek godinu dana, ali od 2011. pokušavamo da stvorimo sindikate, među rudarima i radnicima u rafinerijama, ali i sa studentima, proizvođačima odeće i obuće.

MR: Kada razgovarate sa ljudima o njihovim problemima, oni vas razumeju, naravno. Na primer, radnici u rafineriji nafte Ballsh ostali su bez posla nakon privatizacije, kada je vlasnik prestao da plaća radnike. Pomogli smo im da ponovo počnu da rade i dobiju zaostale plate. Posle smo radili sa tekstilnim radnicama koje su protestovale, zahtevajući povećanju dnevnice od jednog evra – sa 8 na 9 evra. Nisu imale odmor za praznike niti slobodne dane. Rekli su im: „Ako hoćeš da radiš – radi, ako ne – odlazi“. Pa su izašle na ulice. Sećam se da je bilo veoma hladno. Radnice su potpisale kolektivni ugovor pošto su htele da smene predsednika svog sindikata. To je bio prvi put u Albaniji da smo videli [formalno priznanje] diskriminacije, pošto je rukovodilac otpušten iz razloga koji nisu bili vezani za posao.

AZ: Ovim ženama je bilo teško zbog konzervativnog društva u malim albanskim gradovima: nije uobičajeno da žene štrajkuju. Borile su se i protiv patrijarhata i protiv kompanije u isto vreme. Ali one su veoma jake. Želim da pomenem i rudnik u Puki. Ovo je bio jedan sektor u kojem su se radnici samoorganizovali iz godine u godinu, to im nije bilo ništa novo. Ipak, kada su zatražili pomoć, mi smo im pomogli u organizovanju novog sindikata. Bilo je naročito teško jer je rudnik bio u vlasništvu najbogatijeg čoveka u Albaniji – Samira Manea.

MR: U ovoj borbi nismo imali nikakvu medijsku pokrivenost ili institucionalnu podršku. To je bio prvi put da su naši aktivisti bili hapšeni, ostajali u zatvoru po tri dana i bili suočavani sa policijskim nasiljem. Kada smo okupljali članove, morali smo noću da idemo njihovim kućama da ispune članske formulare, da nas niko ne bi video.

AZ: Jedna od odluka sindikata je bila da se njihov predsednik kandiduje na opštim izborima kao poslanik. To je prvi put da je rudar učestvovao na izborima u Albaniji.

MR: U ovom regionu se obično kupuju glasovi – za ulje, ili čak za iPhone. Dakle, odlasci od vrata do vrata i održavanje sastanaka u malim selima bilo je neobično. Kandidat za poslanika nije izabran, ali cilj je bio da uslovi rada rudara dođu na dnevni red. Da se ​​kandidovao u Tirani, mislim da bi pobedio.

Svoju aktivističku grupu ste naknadno reorganizovali u političku stranku. Kako je tekao ovaj proces?

MR: Vlasti ne žele da učestvujemo na izborima. Za njih bi bilo bolje da samo organizujemo radnike: „samo ih držite tamo po strani, dalje od naše igre“. Kada smo održavali sastanke u komšilucima, ljudima je bilo teško da prisustvuju, jer su se plašili da budu povezani sa našom strankom.

AZ: U početku smo privukli pažnju medija, pošto je za trideset godina „demokratije“ to bio prvi put da je formiranje političke stranke bilo opstruirano od strane vlasti. Ali posle nisu želeli da se pojavljujemo u medijima, pa smo pronašli neke kreativne načine da komuniciramo – metoda „od vrata do vrata“, ali i konstruisanje mobilnog bilborda na biciklu! Napravili smo i politički program, po prvi put. Otkrili smo da ga druge stranke nisu imale, već samo liste [na kojima se reklamiraju njihova prethodna dostignuća]. Tako smo napravili jednostavan program, fokusiran na javni prostor, javni prevoz i stambena pitanja, pošto je kirija sada veoma visoka.

Da li je bilo naznaka da su institucionalne promena moguće u toku kampanje?

MR: Kada smo sretali ljude, prvo što bi rekli bilo je: „Glasaćemo za vas, ali [vlasti] će nam ukrasti glasove. Nema svrhe.’

AZ: Ljudi misle da su njihovi životi previše kratki i da nemaju moć da promene stvari. Prošlo je 30 godina bez ijedne pobede naroda. Na primer, tokom protesta 2018, kada smo skandirali „besplatno javno obrazovanje“, ljudi su bili šokirani, pitajući „u kakvoj državi je obrazovanje javno?“ Ali sada, ako studirate matematiku ili geografiju, obrazovanje je besplatno i čak možete dobiti stipendiju. Rama je preuzeo zasluge za ukidanje školarina: to je bila naša ideja! Partije establišmenta ne dozvoljavaju ljudima da se osete kao da je pobeda njihova.

Kako izgleda budućnost mladih Albanaca?

MR: Nema minimalne zarade, penzije i socijalna zaštita su na veoma niskom nivou. Država propada, pa ljudi žele da odu i idu u Veliku Britaniju ili Nemačku.

AZ: Država blagostanja nedostaje, a zamenjena je novcem gastarbajtera.

MR: Samo novac iz dijaspore održava ljude u životu. Zbog toga ljudi žele da odu u druge zemlje; napuštaju Albaniju i vide da druge zemlje imaju socijalne usluge, i kažu „Želim da živim u zemlji u kojoj vlada blagostanje“. Ali oni ne vide politički proces koji se desio u ovim zemljama, da bi ljudi dobili ova prava! Oni žele da ostanu tamo, umesto da preduzimaju iste mere u svojoj zemlji.

Da li se mogu preduzeti koraci za jačanje domaće privrede?

MR: Ako se fokusirate isključivo na turizam i uslužni sektor, privreda će propasti. Ali ljudi ne žele da razmišljaju o budućnosti. Moramo da se fokusiramo na proizvodnju. Čak se i mleko ovde kupuje iz Italije.

AZ: Imamo mnogo prirodnih resursa, ali moramo da proizvodimo više. A neke stvari treba da ostanu javne – ne treba sve privatizovati! Ali ovde postoji percepcija da ako je država umešana, sve je korumpirano, pa je privatizacija poželjnija. Na primer, u zdravstvu, zatim imunizacija, dijaliza, pa čak i bolnička hrana, su sve privatizovane usluge.

Koja je vaša strategija pred izbore 2025. i u narednim godinama?

MR: Želimo da organizujemo uslužni sektor, što je izazovno. Želimo da stvorimo novi talas studentskog aktivizma i da počnemo da se organizujemo ovde u Tirani, komšija po komšija, i ciljamo mlade ljude koji nisu glasali na prošlim izborima. Takođe želimo da dozvolimo ljudima koji žive u inostranstvu da glasaju, jer ako šalju novac ovde i utiču na ekonomiju, oni treba da budu u mogućnosti i da odluče ko je u vladi. Iste stranke su na vlasti već trideset godina: važno je stvoriti energiju i pokazati da je promena moguća.

Mašina

0 Comments

Submit a Comment