Šta hoće pederi?

Objavljeno: 20.09.2022, 07:44h

A koga ili čega se sada toliko plašimo? Gej propagande? Ili možda Kremlja?

Piše: Aleksej Kišjuhas

Šta hoće ti gejevi, lezbejke, transrodne osobe i ostali pederi? I to baš sad, kad nam (ponovo) otimaju Kosovo, a registarskim tablicama? Kad su opet kriza, embargo i inflacija? Kad već nema mleka, a neće biti ni struje i grejanja na zimu? Kad gori Hilandar, takoreći? I malo li je ljudskih prava na ovu skupoću?

Ako upitamo putinoljupce sa litija, gejevi pederski žele da nam ugroze nejač propagandom zguza, odnosno da unište porodicu, državu, svetinje i živalj.

A ukoliko saslušamo LGBT aktiviste, oni samo žele prava koja već imaju svi ostali strejt građani.

Da nasleđuju imovinu, posećuju partnere po bolnicama, i žive živote bez straha od nasilja. Dok prvi preteruju, drugi smanjuju doživljaj (da ne sablažnjuju).

Ko je u pravu?

Krenimo redom.

„UVOZ SA ZAPADA“: Ne tako davno, homoseksualnost je bila krivično delo u gotovo svakoj državi na planeti Zemlji.

I dan-danas je kriminalizovana u oko 70 država članica UN, dok su istopolni brakovi legalni u tek 32 države sveta.

Homoseksualnost se kažnjava smrću u najmanje šest zemalja (Brunej, Iran, Jemen, Mauritanija, Nigerija, Saudijska Arabija). U Evropi, homoseksualnost je prvi put legalizovana u Francuskoj nakon Revolucije (1791). U Srbiji, tek 1994.

I Kazniteljni zakon Kneževine Srbije iz 1860. kažnjavao je „protivprirodne“ seksualne odnose među muškarcima (lezbejke nije ni prepoznavao), sa šest meseci do četiri godine zatvora.

Izvesni trend ka progresu koji je započeo 1970-ih, preokrenut je u Rusiji i nekim afričkim državama, koje pooštravaju zakone protiv gej osoba kao „uvoza sa Zapada“ (zvuči poznato?).

Još je Biblija, u već trećoj knjizi Mojsijevoj propisivala smrtnu kaznu za onoga „ko bi muškarca obležao kao ženu“ jer „učinivše gadnu stvar obojica“ (Levitski zakonik 20:13). A države su izdašno koristile silu da bi hapsile, mučile, kamenovale, hemijski kastrirale i ubijale gej osobe.

Uz Jevreje i Rome, i homoseksualci kao čitava populacija bili su viđeni za istrebljenje u Holokaustu.

One gej osobe koje su izbegle hapšenje ili smrt na osnovu odurnih zakona protiv sodomije, protivprirodnih radnji, kršenja javnog morala ili Putinovog zakona „protiv negiranja tradicionalnih porodičnih vrednosti“, izloženi su sveprisutnoj homofobiji, diskriminaciji i nasilju od svojih sugrađana.

Ljudi i njihove države naprosto vole da tretiraju čitave kategorije drugih i drugačijih ljudi kao nakaradnu smetnju koju valja ugušiti. I da svoju nelagodu zbog tuđe seksualnosti pretvaraju u moralistički prezir i pravednički gnev.

Dakle, biće da gej osobe imaju zašto da se bune, šetaju i protestuju, kao i da se bore za život vredan življenja, bez diskriminacije, progona i smrti.

Popularna mantra o tome da su homoseksualci oduvek mirno živeli među nama, i nikom ništa, a tek sada ili odjednom nekakvi NVO aktivisti žele da paradiraju i bezveze provociraju – nema veze sa istinom.

Ni sa istorijskim činjenicama i zdravim razumom. Zato što smo pedere do juče zaista ubijali, tukli i progonili, od Oskara Vajlda (dve godine teške robije) do Alana Tjuringa (hemijska kastracija).

I u mrskoj Americi, homoseksualnost je bila zabranjena u svim saveznim državama (osim Ilinoisa) sve do 1969.

Američka policija je često prekraćivala svoja dežurstva i prateću dosadu tako što je noću upadala u lokale gde se okupljaju gejevi, te hapsila i pendrečila goste ili mušterije. Otprilike poput paravojski Vladimira Putina ili srpskih navijača danas.

BOJ NA STOUNVILU: A onda se na Vidovdan dogodio – Stounvol.

Naime, posetioci gej bara ili kafane Stounvol, na adresi Kristofer strit 53 u kultnom Grinič Vilidžu u Njujorku, su pili, đuskali, flertovali, veselili se i ostalo, kad im je policija opet upala na vrata.

Bila je to subota veče, 28. juna 1969. Panduri su očekivali uobičajeno – da u maricu strpaju par muškaraca u ženskoj odeći, i popišu lične karte ostalima, a koji će u miru, tišini i sramoti da pobegnu u noć.

Međutim, izbio je – Boj na Stounvolu.

Izbačeni pederi su ostali ispred svoje omiljene gej kafane. Uz povike i psovke, počeli su da gađaju policiju kamenjem, ciglama, te aparatima za naplatu parkiranja.

Masa je postajala sve brojnija, a policija primorana na povlačenje i pojačanje. Usledila je pucnjava, polomljeni su mnogi izlozi, i zapaljeni brojni automobili i kontejneri.

Neredi su trajali naredna tri dana, i više ništa nije bilo isto kao pre. Uzgred, ovaj sociolog i kolumnista je, sa neskrivenim zadovoljstvom i ponosom, u Njujorku (dva puta) posetio Stounvol kao mesto od izuzetnog društvenog i istorijskog značaja.

Dakle, na Vidovdan 1969, gejevi su uzvratili udarac.

Čitavoj istoriji ili tradiciji mržnje, progona i diskriminacije. Bila je to policijska racija za koju je čuo ceo svet. Ili, rečima čuvenog pesnika Alana Ginzberga, „Dan kad je pederima nestao strah sa lica“ („The day the fags lost their scared look“).

Par dana kasnije, u Njujorku je osnovan Front za oslobođenje gejeva (Gay Liberation Front), a slične grupe su počele da niču i da promovišu sledeći svetonazor.

Vreme je da homoseksualci prestanu da mrze sami sebe. Pretvaranje, ćutanje, o(p)stanak u tami ili među četiri zida, i sakrivanje sopstvenih seksualnih sklonosti moraju prestati.

Ovako se održava ceo sistem nasilja, porodičnog odricanja, otpuštanja sa posla, i jedna zatajna mreža gej barova, mračnih parkova, javnih toaleta, i policijskih racija i pretresa.

Dosta je bilo i bogu i narodu. Uostalom, homoseksualnost je starija i od hrišćanstva, ili ponašanje sa dužom tradicijom. A bog je valjda stvorio i gej osobe?

Pa valja „izaći iz ormara“ i prošetati ulicama sa ponosom umesto stida. Jer homoseksualnost nije nikakva bolest, blud, perverzija, neprirodna, protivprirodna, manje vredna ili sramotna varijanta seksualnosti.

Treba biti ponosan na svoju (homo)seksualnost. U tome je ceo smisao Parade ponosa, beogradskog Evroprajda, ili gej paradiranja uopšte.

Prema Gej manifestu Karla Vitmana (1970), „Pretvarali smo se da je sve okej, samo zato što nismo znali kako da to promenimo – plašili smo se“.

Gejevi su odjednom prestali da se plaše, te su masovno izašli iz ormara poput poplave ili cunamija. Pa se Amerika svojevremeno, kao i Srbija danas, izbezumljeno hvataju u koštac sa čitavim paralelnim univerzumom koji više neće da ćuti, da se stidi ili sakriva.

Braćo pederi i sestre lezbejke, bravo!

LJUDSKI PONOS I DOSTOJANSTVO: I zato, ne radi se samo o (životno važnim) naslednim pravima, bolničkim posetama, ili legalizaciji istopolnih zajednica. Radi se i o – ljudskom ponosu i dostojanstvu. I to je ono što zaista hoće pederi.

Priznanje da postoje, i da javno budu ono što jesu. Da, naprosto, jesu. Borba za gej prava je i borba za više pluralizma. Za više manjinskog mišljenja i ponašanja u društvu, politici, kulturi, pa i toj blesavoj ljudskoj seksualnosti. A upravo protiv tog društvenog pluralizma ustaju naši litijaši i patrijarsi.

Po ulicama i firmama, kafićima i klubovima, filmovima i televizijama, i burmama po prstima, svoju ljubav već propagandno promovišu heteroseksualci.

Sa ikonama, tamjanima i popovima (i homoerotskim fiksacijama na Vladimira Putina), svake druge nedelje ideološki paradiraju turbo-pravoslavci.

Sa traktorima demonstriraju paori, dok indeksima mlataraju studenti, u večitoj borbi za još jedan ispitni rok.

Samo gej osobe nemaju taj luksuz, pošto im je to zabranio MUP.

Uzgred, na Paradama ponosa se zaista radi i o – provokaciji. A zašto da ne?

I feministkinje su provocirale pozivajući na pravo glasa za žene, radnička klasa provocirala generalnim štrajkovima, a crnkinje provocirale sedajući na prednja mesta u autobusu. I tada je manjina nešto nametala većini, učinivši čitava društva pravednijim i srećnijim.

Da li mi kao društvo sebi možemo dozvoliti da budemo – provocirani? Ili smo to postali previše slabi, molećivi, unjkavi i stidljivi?

Pa smo od kosmopolitske poruke Beograd je svet na protestima 1996/97, najednom stigli do ruske zastave na litijama 2022?

Do uskogrudih i zatucanih poruka da više ne želimo „tuđe vrednosti“ i „načine života“ u našem društvu i sve zapuštenijem dvorištu?

Iako su to vrednosti prosvetiteljstva, odnosno slobode, jednakosti i bratstva?

Evroprajd je ovako postao simbol našeg raskoraka sa savremenom Evropom.

I zato je ova šetnja važna i kao ponosni ostatak, recidiv ili prežitak doba kada je Beograd vaistinu bio svet.

Republika Srbija je svojevremeno bila i ponosna i prkosna zemlja. Borila se za slobodu, i protiv nepravde i ugnjetavanja.

A koga ili čega se sada toliko plašimo?

Gej propagande?

Ili možda Kremlja?

Zašto drhtimo zbog par rečenica o homoseksualnosti u udžbeniku iz biologije za osmake?

Duginih boja na šerpama Metalca?

Hiperventiliramo zbog muškaraca koji se drže za ruke?

Pa se molimo bogu da nas izbavi od pederskog zla?

I sakrivamo se iza ikona i mantija, u magli tamjana, sa ženama koje pokrivaju glavu?

Dođavola, kad je to postalo kul?

Ukoliko jedna šetnja može da razori porodicu, tradiciju i identitet, nisu li ta porodica, tradicija i identitet već nekako kilavi?

Glavno pitanje zato nije šta hoće pederi, već šta hoćemo – mi? Beogradski Evroprajd je naš vidovdanski Stounvol, i naše ogledalo kao društva.

Danas

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply

Blogovi

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register