Ima li rat u Ukrajini završetka?

Objavljeno: 14.09.2022, 07:05h

Da bi do takvog ishoda došlo, u narednim mesecima je potrebno pratiti nekoliko aktera i njihove poteze. Od ključne važnosti će biti: efikasnost Ukrajine u odbrani i da li će imati snage za kontraofanzivu…

Piše: Dimitrije Milić*

Kada su ruske trupe 24. februara pokrenule sveobuhvatnu invaziju na ukrajinsku teritoriju, očekivanja su bila da će ovaj rat biti brzo gotov. Domaći mediji su najavljivali potpuni krah ukrajinske vojske za tri dana (brza demilitarizacija) i da će vlast u Kijevu, koju Rusija opisuje kao nacističku, biti brzo smenjena (brza denacifikacija). Međutim, ukrajinska vojska se pokazala kao kompetentnija nego što se mislilo, a ruska vojska manje kompetentna nego što je nekoliko decenija veličana, iako takođe decenijama nije učestvovala u sukobu ovog nivoa kompleksnosti i obima. Obeleženo je i pola godine od kada je „specijalna vojna operacija“ započeta, a da se ne vidi skoriji završetak sukoba. Da li ga je uopšte moguće skorije očekivati?

Sa jedne strane, vlast u Kijevu nije svrgnuta nakon neuspelog pokušaja opkoljavanja glavnog grada od strane ruskih snaga. Ukrajinska vlast trenutno kontroliše malo više od 3/4 svoje teritorije i ne deluje da će Volodimir Zelenski skorije potpisati kapitulaciju. Postoje tri razloga zašto se ukrajinski predsednik neće odlučiti za skoriji završetak sukoba uz predaju teritorija.

Prvi faktor je javno mnjenje u Ukrajini, gde u anketama preko 80% ljudi želi da Ukrajina ratuje do pobede i protivi se mirovnom sporazumu koji bi podrazumevao teritorijalne ustupke Rusiji. Drugi faktor je stanje na frontu, gde se teritorija pod ruskom kontrolom za prethodna tri meseca povećala tek nešto manje od 1%. Gro tih novih povećanja dešava se u oblasti Donbasa, dok se u regionu Hersona ili oko grada Harkiva situacija poboljšala u ukrajinsku korist. Percepcija vlasti u Kijevu je da ukoliko bude imala identičan nivo snabedavanje naoružanjem sa Zapada i aktivnu obuku novih trupa, da se stanje na terenu može menjati u korist Ukrajine. Treći faktor je naravno spomenuto snabdevanje i podrška Zapada, koja u prethodnim mesecima deluje dosta konzisetentnije.

Navedeni treći razlog u odluci Kijeva da nastavi sukob je takođe važan i za trajanje rata kao faktor za sebe. Taj faktor se zove zapadna podrška i meri se kroz nivo finansijske podrške, podrške u vojnoj opremi i podršci pozicijama ukrajinske vlasti u ratu. Kroz vreme se ovaj nivo podrške razlikovao u intenzitetu i u odnosu na dva različita bloka zapadnih država i njihove stavove.

Prvi blok predstavlja države koje intenzivno podržavaju Ukrajinu i to su radile i pre početka sukoba. Ove države i danas bez većih rezervi Kijevu dostavljaju naoružanje u skladu sa svojim kapacitetima i mogućnostima. U ove države spadaju Sjedinjenje Američke Države, Ujedinjeno Kraljevstvo, Poljska i tri baltičke države, koje su još pre ruske invazije Kijevu slale ključno defanzivno naoružanje, a od početka rata doprinose najvećim udelom dostavljenog naoružanja. Ovim državama i zbog njihovih interesa ne odgovara završetak rata u ovoj fazi, odnosno kako bi to američki sekretar odbrane Lojd Ostin rekao:“Želimo da Rusija u ovom ratu isrkvari da nema kapaciteta za bilo kakvu sličnu intervenciju u budućnosti.“

U drugi blok spadaju zapadne države koje su sve vreme rezervisane prema sukobu i koje su sklone da insistiraju na bilo kakvom mirnom rešenju, samo da sukob bude što pre završen. To su države koje su se uzdržavale od slanja ubojitog naoružanja, koje su sve vreme insistirale na mirovnim pregovorima čak i po cenu ustupka teritorija, ali i države koje nemaju vojni strah od Rusije (poput Poljske i baltičkih republika), već više strah koji se odnosi na energetsku sferu. U ovaj blok država spadaju Nemačka, Austrija, Italija, Francuska i Mađarska, sa istina različitim intenzitetom. Iako i države poput Nemačke, Italije ili Francuske šalju naoružanje i podržavaju Ukrajinu danas i u ovoj sferi, nivo dostavljenog naoružanja je disproporcionalno nizak u odnosu na SAD i UK i biće prve države koje će podržati kakvo god mirno rešenje.

Iz tog razloga, faktor zapadnih država veoma je važan kada se govori o kraju ratnog sukoba u Ukrajini, odnosno koji blok država će imati više uticaja na profilisanje zapadne politike prema ovom ratu. Za sada veći uticaj su imale Sjedinjene Američke Države i Ujedinjeno Kraljevstvo, te je Ukrajina u poslednjim mesecima dobijala vojnu podršku kakva je godinama bivala nezamisliva da će biti usmerena jednoj trećoj državi.

Bez dostavljenih: dževelin i NLAW protivtenkovskih sistema, protivazdušnih stingera, M777 haubica dugog dometa, HIMARS raketnih sistema i drugog arsenala koji Ukrajina neposredno pre rata nije imala, ukrajinska odbrana bi se u različitim fazama našla u velikom problemu i moguće posustala u brojnim kritičnim trenucima samo zbog ruske snage brojeva. Iz tog razloga, zapadno snabdevanje naoružanjem  i njegova konzistetnost spada u ključne faktore opstanka u ratu i hipotetičkog povrataka teritorija od strane vlasti u Kijevu. Ta konzistentnost može biti poremećena tokom ove zime, kada će pritisak umerenijeg bloka država na centralnu zapadnu politiku biti značajno veći, prvenstveno zbog Rusije i energetske politike.

Iako je Evropska unija ove godine donela različite planove o smanjenju upotrebe ruskog gasa i štednje potrošnje prirodnog gasa do kritične zime, zavisnost evropskih država od Rusije u ovoj sferi nije rešena. Ona ne može biti rešena u roku od pola godine, s obzirom da je ruski prirodni gas uvršten kao srednjeročno ključan u energetskim strategijama brojnih evropskih država. Strategije koje su donošene na period od 15 do 20 godina sada realne političke okolnosti primoravaju da se menjaju za nekoliko meseci. To čini naročito ranjivim države koje su veliki uvoznici ruskog gasa i koje ga pritom koriste u više važnih sektora. Nemačka koja je najveći uvoznik gasa (oko 40% danas dolazi iz Rusije) i koja ga koristi za industriju, grejanje oko polovine domaćinstava i proizvodnju oko 15% svoje električne energije, svakako predstavlja najranjiviju državu, a Rusija će taj adut vešto koristiti uz adut Mađarske.

Energetska politika prema evropskim državama trenutno predstavlja najbolji adut koji Moskva ima u rukama tokom rata. Dok joj vojska već mesecima mahom stoji, a Ukrajina dobija sve naprednije naoružanje kako vreme prolazi, najbolji adut Rusije je pronalaženje pukotina u jedinstvu zapadnih država, a to je svakako pritisak na energetski najviše zavisne zapadne države. To je adut koji ima trostruku snagu, a Rusija ga već danas koristi.

Prvi faktor je finansijski, gde se zbog povoljne političke situacije višestruko povećavaju cene gasa evropskim kupcima, što daje dodatna sredsta Rusiji da ostane likvidna. Drugi faktor je pritisak na životni standard evropskih potrošača, odnosno glasača, koji bi na taj način pritisnuli svoju izvršnu vlast oko promene politike prema Ukrajini. Treći faktor je pokušaj diskreditacije evropske politike kao koalicije država koje uvode sankcije Rusiji i podržavaju Ukrajinu, ali sa druge strane bi i da sa tom Rusijom trguju gasom. Na osnovu ovakvih moralno relativizujućih primera, Rusija je uspevala da u svojoj retorici dobija podršku krugova van svoje zemlje, te njen imidž dobrim delom i zavisi od mogućnosti da ovakve nedoslednosti u zapadnoj politici često evidentira i eksploatiše u političkoj propagandi.

Međutim, ukoliko evropske države prežive ovu zimu bez posustajanja, Zapad u celini nastavi da snabedva ukrajinsku vojsku sve naprednijim arsenalom i Ukrajina nastavi obuku novih trupa, pozicija ruske vojske na frontu se na proleće sledeće godine može značajno pogoršati. To ne znači da će se Rusija i Vladimir Putin povući, jer to će, zbog svih postojećih rizika za Rusiju, biti jedna od poslednjih opcija. Međutim, to može značiti da se momentum može preokrenuti u korist Ukrajine, što bi pregovore o mirovnom sporazumu učinile povoljnijim po stranu Kijeva.

Da bi do takvog ishoda došlo, u narednim mesecima je potrebno pratiti nekoliko aktera i njihove poteze. Od ključne važnosti će biti: efikasnost Ukrajine u odbrani i da li će imati snage za kontraofanzivu, mogućnost Rusije da angažuje dodatne vojne snage u ratu i nivo uticaja na neodlučnije evropske države u energetskoj sferi, snalažljivost evropskih država u novim energetskim okolnostima i nivo pritiska evropskih glasača na politike svojih vlada, kao i sposobnost Amerike da pritisne evropske države da ne menjaju kurs i spremnost Bele kuće da kontinuirano nastavi da podržava Ukrajina u ratu. Iz perspektive potencijalnog budućeg trajanja rata, to znači da ništa ne garantuje da će skorije biti završen. Čak je i izvesniji ishod da rat bude veoma dug.

*Autor je programski direktor Novog trećeg puta

Media centar

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply

Blogovi

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register