Put u bespuće

Objavljeno: 01.07.2022, 07:17h

Srbiji odgovara da se pretvara da je „na evropskom putu“ jer želi da koristi novac iz pristupnih EU fondova, a njenom kočopernom poglavici je stalo do statusa nekakvog aktera u međunarodnoj politici (iako je njegov objektivni domet imenjak Lukašenko).

Piše: Srđan Milošević

Agresija Rusija na Ukrajinu neminovno je postala katalizator mnogih aktuelnih problema i, razume se, izvor novih. Kada je reč o Srbiji zaoštreno je, pored drugih, i pitanje njenog odnosa prema EU, sa svim raznolikim aspektima – od privrednih, preko političkih i bezbednosnih, do vrednosnih. Postalo je vidljivije ono što je jasno već godinama, a to je da je odnos Srbije i EU zapravo odnos obostranog beskrajnog taktiziranja. U takvim okolnostima problemi na „Zapadnom Balkanu“ dobijaju novu opasnu dinamiku umesto da se region kreće ka njihovom mirnom rešavanju.

EU ima neposredni interes da u Srbiji ne prevlada ruski i kineski uticaj i – uz ovakav režim u Srbiji, koji ju je kao državu urnisao – verovatno ništa više od toga. EU je spremna da za to potiskivanje ruskog i kineskog uticaja plati – i novcem i politički. Ona svesno učestvuje u šaradi od procesa evrointegracija Srbije, daje pristup nekim fondovima, otvara neke klastere, pri čemu evropski kapital takođe ima koristi od takvog odnosa, verovatno i više nego da je Srbija članica EU. Svima je, međutim, jasno da je proširenje u ovakvom aranžmanu – i zbog stanja u EU, ali naročito zbog stanja u Srbiji – nemoguće. Na kraju, iako ništa ne govori da se Srbija može pokrenuti u tom pravcu, EU drži otvorenom mogućnost da, u nekom trenutku, Srbija ipak pristane na uslove i kriterijume članstva, što za sada izgleda sve manje verovatno, gotovo nemoguće. Politički sistem u Srbiji je regresirao ispod demokratskog minimuma i, bez korenitih promena, koje se ne daju ni naslutiti, ne postoji nikakva šansa za restituciju demokratije u Srbiji, dok sama činjenica da u EU ima sličnih pojava ne znači da bi EU primila nove takve članice. Naprotiv.

Sa druge strane, Srbiji odgovara da se pretvara da je „na evropskom putu“ jer želi da koristi novac iz pristupnih EU fondova, a njenom kočopernom poglavici je stalo do statusa nekakvog aktera u međunarodnoj politici (iako je njegov objektivni domet imenjak Lukašenko). Potrebna mu je apsolutna stabilnost apsolutne vlasti, osiguranje od svakog potencijalnog izazova (uključujući i spoljnopolitički) i otuda proizlazi ova naizgled bizarna, a zapravo lako objašnjiva pozicija Srbije u odnosu prema EU. Na kraju, za Vučića je korisno da postoji maglovita mogućnost čak i takvog ishoda kakav je članstvo Srbije u EU (pod uslovom da Srbija ostane stabilna autokratija). Jer – zašto da ne? Ništa ga ne obavezuje, a takva perspektiva stvara beskrajno komotnu poziciju. Pritom, režimi poput onog u Mađarskoj ili Poljskoj stvaraju osnovu da svaki autokrata – na prvi pogled opravdano – pomisli da demokratija i vladavina prava zapravo nisu uslovi za članstvo, pa ako se ukaže kao interes režima – treba držati i tu opciju otvorenom. Na kraju, to je svojevrsno osiguranje za situaciju i da EU promeni dosadašnji pristup, pre svega prema Makedoniji, Albaniji i Crnoj Gori i pokaže spremnost da ubrzano primi ove tri države u članstvo, uz ulazak Kosova u NATO. Samo tada bi se manevarski prostor Srbije verovatno sasvim suzio i usmerio je ka članstvu u EU.

Međutim, kako je već rečeno, svima je jasno da – pod datim okolnostima i bez nekih čudesnih promena – članstvo Srbije u EU uopšte nije opcija: EU među svojim članovima vidi samo Srbiju koja ispunjava kriterijume, a Srbija svoje članstvo vidi samo ukoliko može da ih ne ispuni, odnosno ako ne mora da izvrši bilo kakvu bitnu promenu (pri čemu se to ne odnosi samo na status Kosova). To su nepomirljive pozicije. Iako nema nikakve sumnje da bi ekonomski rast i standard stanovništva u Srbiji bili viši da je Srbija članica EU nije izvesno da su veći rast i viši standard zaista interesi kojima građani Srbije streme. Vučić je uspeo da ostvari (iz sopstvene perspektive, koju većina prihvata iz najrazličitijih razloga) verovatno optimalni balans ličnih i interesa svoje družine i klijentele (što je na prvom mestu), zatim kakvog takvog ekonomskog rasta, potom i za većinu podnošljivog životnog standarda (ili straha od pogoršanja u slučaju neke bitne promene, što održava status quo) i, konačno, nacionalnog interesa (onako kako ga u Srbiji većina shvata). Ovo poslednje postignuto je, pre svega, odolevanjem da se „reši Kosovo“ za većinu u Srbiji neprihvatljivim ishodom. Kada se tome doda stalno kočoperenje pred susedima, konstantna kritika zapada i snishodljivost prema kremaljskom hazjajinu, aspekt „nacionalnog ponosa“ je veoma dobro „pokriven“. Otuda antivučićevska nacional-dušebrižnička povika na „izdajnika Vučića“ deluje zaista komično: njegov nacionalistički kredit iz devedesetih je za sve kritičare sa desna nedostižan, a savremena propaganda režima ne daje razloga „prosečnom nacionalisti“ da Vučiću bilo šta zameri. Na izvestan način uporno podgrevanje nacionalističke paranoje od strane stvarnih i proizvedenih kritičara režima na desnici, kao i potpuno zanemarivanje urnisanja demokratije i institucija u kritici režima, savršeno odgovara Vučiću. Ali to je druga tema.

Posmatran pojedinačno, svaki od navedenih segmenata je daleko od idealnog, često čak i od istinski prihvatljivog, ali posmatrani kumulativno – oni čine pozitivan politički skor. Kalkulacija je, zapravo, veoma dobra: ekonomski rast je nizak, ali postoji i stanje se bitno ne pogoršava, osim u opštim kriznim situacijama, kakva je trenutna; standard je nezadovoljavajući, ali nije takav da izazove socijalne nemire, a u meri u kojoj i jeste nepodnošljiv – kompenzuje se uspešnom varalicom gladnih stomaka – Kosovom koje „ne damo“, Miletom iz Srpske, buđavom šovenskom propagandom u odnosu prema susedima i sličnim arsenalom proizvodnje „lažne svesti“ i kompenzacija za socijalne neprilike.

Kada je reč o Kosovu, Briselski sporazumi su, istina, dramatično spustili kriterijume „nepristajanja na nezavisnost“, ali taj ključni korak – priznanje nezavisnosti – Vučić neće načiniti. On u svom političkom delovanju ima samo dve crvene linije: sopstvenu vlast i Kosovo. Opsednut svojom istorijskom ulogom (uz koju ide i odgovarajuća materijalna nadoknada za „zasluge za narod“), uveren je da mu je dozvoljeno sve, osim da „izda Kosovo“, za šta veruje da mu Srbi nikada ne bi oprostili. To, dakle, nipošto neće učiniti iako je na početku, možebiti, bio spreman i na takav potez. Ali okolnosti su se od tada promenile, EU a i čitav zapad su se silno zapetljali i više niko nije uveren da Srbija zbog nečega mora da prizna nezavisnost Kosova.

Danas, u haotičnim okolnostima u EU, može izgledati da je politika režima u Srbiji zapravo uspešna. Srbija nije međunarodno izolovana, nije u konstantnoj ekonomskoj krizi već beleži i nekakav rast i ne oseća se nikakav pritisak da Srbija mora da prizna Kosovo. Demokratija, vladavina prava i regularan politički proces, očigledno, građanima Srbije nisu prioriteti, a režim se postarao da učini sve da im nikada ni ne postanu, što je, usput govoreći, bilo poražavajuće lako postići.

Problem je, međutim, u tome što su regionalni odnosi takvi da će i u budućnosti neminovno generisati visok nivo nestabilnosti. Iako ništa ne bi bilo razumnije od najšire balkanske saradnje (o čemu sam pisao pre par godina), ovakav projekat „otvorenog Balkana“ koji gura režim u Srbiji obična je šarena laža koja treba dodatno da udalji region od rešavanja političkih problema, što najviše odgovara Srbiji. Lako je uočiti da je formula „otvorenog Balkana“ ekonomska saradnja + etnošovinistička mržnja, koja u medijima u Srbiji neprestano buja. To je ona glupa floskula: ne moramo da se volimo, ali bar da sarađujemo. Naravno, u samoj suštini stvari mora postojati međusobno uvažavanju, izgradnja poverenja koje prevazilazi samo otvaranje firmi i nekakve investicije. Mantra da će ekonomskom saradnjom da se produbi poverenje je budalaština, naročito u okolnostima kada je sva propaganda usmerena da se međuetničke tenzije održavaju i povremeno čak i potpale.

Srbija je manje-više jasno stavila do znanja da apsolutno ne prihvata nezavisnost Kosova, a jasno je i da nije napustila aspiracije prema Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori. Čak i ako zanemarimo neposredne promotere radikalnog prekomponovanja granica na Balkanu koji, iako ideološki veoma uticajni, nisu politički etablirani u vlasti (uz neke mučne izuzetke), niko u Srbiji, u rasponu od aktuelnog režima do radikalno desne opozicije (i „opozicije“) ne prihvata ni najmanju odgovornost srpske strane za dešavanja devedesetih godina (osim ponekog zločina, ali rat je rat, nije belet, čemu prevelika drama?). Sistematski se održava frustracija zbog ishoda ratova devedesetih (naročito u pogledu državnih granica Srbije). Uz veoma retke, individualne primere prozapadne desnice, prema shvatanju gotovo svih desnih opcija u Srbiji – političkih, intelektualnih, većinski desno orijentisanih medija – krivci za ishode devedesetih godina isključivo su van Srbije, a srpski narod – isključivo žrtva zapada i susednih naroda. Takvo razumevanje postjugoslovenskih realnosti pokazuje da je Srbija rešena da drži otvorenim sva pitanja neposredne prošlosti koja je donela za Srbiju nepovoljne ishode, kako se predstavlja – bez ikakve njene odgovornosti.

Za sada je jasno da Srbija nema mogućnost da pitanja koja je tište zatvori na način koji bi je zadovoljio. Ono što može jeste da ta pitanja drži otvorenim. Pritom, nije to njena specifičnost: svako ko je pretrpeo poraze, ali nije potpuno slomljen, na njenom mestu činio bi (i u sličnim situacijama činio je) isto. Nijedna država koja ne prepoznaje sopstveni interes u odricanju od teritorijalnih aspiracija ili koja nije primorana da ih se odrekne to neće ni učiniti. I nikad kroz istoriju nije. Istovremeno, nemoguće je iznaći način da Srbija bude primorana da promeni svoju poziciju u pomenutim pitanjima: nijedna država ne može biti izložena sankcijama, bombardovanju i drugim oblicima neodoljivih pritisaka zato što nešto ne priznaje ili zato što smatra da je teritorijalno i na drugi način oštećena. Takođe je neizvodljivo da bilo ko drugi bude primoran da promeni svoju poziciju zarad nekih ustupaka Srbiji i faktički je nemoguće pronaći kompromis. Jasno je, onda, da mirnog rešenja nema.

Posledice takve konstelacije su jasne: ne treba imati nikakvu iluziju da je mir na Balkanu datost za dugo vremena. Sve izvesnija pobeda Rusije u Ukrajini biće vetar u jedra – makar samo psihološki – svima u Srbiji koji veruju da je „revizija poraza“ moguća. Zato se od desničarske i konzervativne političke analitike i može čuti neprestano ponavljanje da se „sudbina Srbije rešava u Ukrajini“. Jedino što nedostaje za pokretanje ratne mašinerije jeste neka breša u NATO savezu, koja će se neminovno pojaviti sa sve očiglednijim jačanjem nacionalnog egoizma u državama članicama. Uz više ne toliko nezamisliv gubitak interesa SAD (pod nekom novom republikanskom administracijom) za kosovsku nezavisnost i za opstanak BiH kao države verovatnoća za novi sukob višestruko raste. Ne treba isključiti ni pojavu „pragmatičnih“ vlada u najmoćnijim državama zapada koje će, na kraju krajeva, prepustiti da se otvorena pitanja evropske periferije rešavaju na bazi odnosa snaga. To je, pod datim okolnostima i bez bitne promene odnosa EU i zapada prema Zapadnom Balkanu, ishod koji postaje izgledniji nego čudo mira i prosperiteta regiona u okviru tobože otvorenog Balkana ili unutar EU. Srbija, doduše, za uspeh takvog poduhvata verovatno nema potencijala, ali ima i previše usijanih glava, što je dovoljno za neki novi ciklus sukoba. Konačno, ne bi trebalo previše da nas iznenadi i ako ovoga puta u regionu nađe jednog, a možda i dva naizgled neočekivana saveznika.

Peščanik.net

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply

Blogovi

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register