Jürgen Habermas i ukrajinski rat

Objavljeno: 17.05.2022, 07:56h

Iz Hladnog rata  naučili smo da se rat protiv nuklearne sile ne može „dobiti“ u bilo kojem razumnom smislu. S druge strane, Zapad ne može dozvoliti da bude stalno ucjenjivan, ističe Habermas.

Autor: Miroslav Samardžić

Pozicioniranje Nemačke u vezi sa ukrajinskim ratom je od provorazredne važnosti. Ovaj rat izazvao je kopernikanski obrt u nemačkoj spoljnoj politici. Izgleda da je okončan period koji je započet Brantovom istočnom politikom. Nemačka se ponovo naoružava, njen vojni budžet drastično je povećan. Devedesettrogodišnji filozof Jirgen Habermas oglasio se povodom aktuelnog rata 29. aprila komentarom u listu Süddeutsche Zeitung.

U intervjuu za časopis Der Spiegel, nemački kancelar Olaf Šolc je formulisao politiku svoje zemlje na sledeći način: „Suprotstavljamo se strašnim  patnjama koje  Rusija nanosi Ukrajini svim mogućim sredstvima, ali ne ulazeći u nekontrolisanu eskalaciju koja bi izazvala neizmerne patnje na celom kontinentu, možda čak i širom sveta.”

Habermas smatra da, pošto je Zapad doneo odluku da u rusko-ukrajinskom ratu ne bude zaraćena strana, postoji prag rizika koji limitira neograničenu posvećenost naoružavanju Ukrajine. Oni koji ignorišu taj prag i nastavljaju da agresivno i samouvereno guraju nemačkog kancelara ka njemu, ili su prevideli, ili nisu razumeli dilemu u koju je rat gurnuo Zapad. On je sam sebi  vezao ruke svojom moralno utemeljenom odlukom da ne postane zaraćena strana. Zapad je u situaciji da bira između dva zla, poraza Ukrajine ili eskalacije ograničenog sukoba u treći svetski rat. S jedne strane, kaže Habermas, naučili smo iz Hladnog rata da se rat protiv nuklearne sile više ne može „dobiti“ u bilo kom razumnom smislu, barem ne sredstvima vojne sile. Potencijal ruske pretnje zavisi od toga koliko Zapad veruje da je Putin spreman da upotrebi oružje za masovno uništenje. Poslednjih nedelja CIA je upozorila da bi Rusija mogla da upotrebiti „taktičko” nuklearno oružje, koje je očigledno razvijeno samo da omogući nuklearnim silama da vode rat jedna protiv druge. To daje ruskoj strani asimetričnu prednost u odnosu na NATO, koji zbog apokaliptičnih razmera potencijalnog svetskog rata, uz učešće četiri nuklearne sile, ne želi da postane strana u sukobu. Sada je Putin taj koji odlučuje kada je Zapad prešao granicu definisanu međunarodnim pravom, preko koje on gleda na vojnu podršku Zapada Ukrajini kao na učešće u ratu. Imajući u vidu rizik od globalnog požara, koji se mora izbeći po svaku cenu, neodređenost ove odluke ne ostavlja prostor za rizične spekulacije. Drugim rečima, Putinova percepcija unapred nije poznata. Čak i kad bi Zapad bio dovoljno ciničan da prihvati raspoređivanje taktičkog nukleranog naoružanja ko bi mogao da garantuje da se eskalacija može zaustaviti? Zapad uvođenjem drastičnih sankcija nije ostavio nikakvu sumnju u svoje de facto učešće u ovom sukobu, stoga mora pažljivo odmeriti svaki dodatni stepen vojne podrške kako bi utvrdio da li prelazi neodređenu granicu formalnog ulaska u rat. Neodređenu, jer zavisi od Putinove definicije.

S druge strane, ističe Habermas, Zapad, kao što Rusija dobro zna, ne može dozvoliti da bude stalno ucenjivan. Kada bi saveznici jednostavno prepustili Ukrajinu njenoj sudbini, to ne bi bio samo skandal iz političko-moralne perspektive, već bi bio u suprotnosti i sa interesima Zapada. Jer onda bi on morao da bude spreman da igra istu igru ruskog ruleta u Gruziji ili Moldaviji, a pitanje je i ko bi mogao biti sledeći na listi? Istina, asimetrija koja bi dugoročno mogla da odvede Zapad u ćorsokak može trajati samo dok on nastavi da se kloni, sa dobrim razlogom, od rizika od nuklearnog rata. Argumentu da Putina ne treba saterati u ćošak jer je spreman na sve, suprotstavlja se tvrdnja da upravo ta „politika straha“ daje protivniku odrešene ruke da, korak po korak, nastavi eskalaciju sukoba. Ovaj argument, naravno, samo potvrđuje prirodu situacije koja je suštinski nepredvidiva. Jer sve dok smo sa dobrim razlogom odlučni da izbegnemo da postanemo strana u ovom ratu da bismo zaštitili Ukrajinu, vrsta i obim vojne podrške koju nudimo takođe moraju biti procenjena s obzirom na takvo opredeljenje.

Odluka da se izbegne učešće u ratu ne znači da Zapad jednostavno prepušta Ukrajinu njenoj sudbini u borbi sa nadmoćnijim protivnikom, smatra Habermas. Isporuke naoružanja mogu imati pozitivan uticaj na tok rata, koji je Ukrajina odlučna da nastavi čak i po cenu ozbiljnih žrtava. Ali nije li oblik pobožne samoobmane oslanjati se na ukrajinsku pobedu protiv ubilačkog načina ratovanja Rusije, a da sami ne uzmete oružje u ruke?  Prema Habermasu, Zapad može samo da insistira na integritetu nacionalnih granica u Evropi pružanjem samoograničene vojne podrške Ukrajini koja ostaje na sigurnoj strani crvene linije koja pravno definiše umešanost u oružani sukob.

Trezveno razmatranje potrebno za takvu samoograničenu vojnu pomoć dodatno je komplikovano procenom motiva koji su doveli rusku stranu do njene očigledno pogrešne odluke da izvrši invaziju. Fokus na Putina doveo je do divljih spekulacija koje vodeći mediji šire na način sličan vrhuncu ere spekulativne sovjetologije. Trenutnu preovlađujuću sliku odlučnog, revizionističkog Putina treba zameniti racionalnom procenom njegovih interesa. Čak i ako Putin veruje da je raspad Sovjetskog Saveza bio ogromna greška, slika ekscentričnog vizionara koji smatra da je obnova Ruskog Carstva njegova životna politička misija teško može da odrazi celokupnu istinu o njegovom karakteru. Ali, takve projekcije su osnova za široko rasprostranjenu pretpostavku da se Putinove agresivne namere šire izvan Ukrajine do Gruzije i Moldavije, a možda čak i do država članica NATO-a u Baltičkom regionu, a zatim i na Balkan.

Izlaz iz dileme u kojoj se našao Zapad je u opreznom formulisanju cilja da Ukrajina „ne sme da izgubi“ ovaj rat, zaključuje Habermas.

Stavovi nemačkog filozofa u vezi sa aktuelnim ratom na istoku Evrope suočeni su sa ozbiljnim kritikama. Američko-iranski politikolog Kaveh L. Afreizibi smatra da se rat mora proučavati u celosti. Greška je prikazati ovaj sukob u manihejskomm terminima sa nultim sumom bez uzimanja u obzir važnih činjenica kao što su hegemonistički ekspanzionizam NATO-a i američka realpolitika u odnosu na Rusiju u posthladnoratovskoj eri. Politika moći predsednika Džoa Bajdena je rezultirala očiglednim odsustvom bilo kakve američke mirovne strategije prema tekućem oružanom sukobu. Njegov pristup vođen je nezajažljivom željom da se Rusija „oslabi“, vođenjem posrednog rata na račun nevinih ukrajinski civila. Ako se ovakav obrazac rata nastavi, tvrdi Afreizibi, Ukrajina će biti dodatno razorena i pretvorena u evropsku Siriju, sa milionima izbeglica i interno raseljenih lica. Da ne zaboravimo, upozorava, Afreizibi, Habermas je 1999. godine takođe podržavao nelegelno NATO bombardovanje SR Jugoslavije, naivno pogrešno tumačeći NATO neovlašćenu ofanzivu kao „prelaz na kosmopolitski zakon globalnog građanskog društva“.

Afreizibi je tačno uočio ograničenja Habermasovog pristupa. On je u svom članku potpuno ignorisao uzroke rata. Kao i obično, njegova argumetacija je filozofski komplikovana, teška za interpretaciju, ali praktično neupotrebljiva. Habermas nije mnogo pomogao Šolcu, čiju poziciju očigledno podržava, da odredi “crvenu liniju”. Značajni mislioci politička zbivanja, pa i tako velika kao što su ratovi, intrepretiraju više vodeći računa o očuvanju svojih teorijskih pozicija nego o onome što se stvarno dešava. Treba imati na umu da je i Habermas, kao i drugi levoliberalni nemački intelektualci, užasnut mogućnošću ponovne militarizacije Nemačke. Na taj način bile bi izgubljene sve mukom stečne tekovine pacifikacije i razvoja civilne demokratske političke kulture u periodu posle Drugog svetskog rata.

Kao što je pogrešno rezumeo procese evropskih integracija, Habermas izbegava da se dublje upusti u razmatranje uzroka Ukrajinskog rata. Kriza globalizovanog kapitalizma i uspon Kine zaljuljali su dosadašnji međunarodni poredak i uzrokovali više ratova. Otuda se odgovornost ne može svaliti samo na Putina. Ali, u publicističkim radovima Jirgena Habermasa kritika kapitalizma uglavnom izostaje.

Autor je politikolog iz Zrenjanina.

H-alter

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply

Blogovi

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register