Putešestvije ’21 – četvrti deo

Objavljeno: 13.05.2022, 20:38h

Piše: Dejan TOFČEVIĆ

Miljevina i Kalinovik

 

Da se na nas ne bi počela hvatati paučina sutradan se pozdravismo sa Tjentištem i mladim društvom pa nastavismo džadom prema Kalinoviku. Prema uputstvu mog davnašnjeg druga iz nekog sasvim drugog života, Gorana Drljače, svratismo i do peščanih piramida u Miljevini. Ovuda su za austro-ugarskog zemana trebalo praviti put ali su ga pomerili drudge kada su naišli na ovu interesantnu formu koju je erozija stvarala dugi niz godina. Da bi došli do ovog prirodnog fenomena morate proći kroz prilično siromašno, prašnjavo i pretrpano svakojakim  mašinama za ekspoloataciju uglja, selo Miljevinu, koje bi verovatno izumrlo kao i mnoga slična da nisu pritisak i toplota milionima godina ugljenisali praistorijske šume i dali priliku današnjem čoveku da nekako sastavlja kraj s krajem eksploatišući crno zlato. Nakon nje, prilično slabo obeleženim i prašnjavim putem se dolazi do ovog interesantnog mesta gde se osim erozije svega što je u moći čoveka, osim ljudskosti koju domorodci rado dele sa čestim prolaznicima, može videti i ova prirodna formacija. Erodirajući teren stotinama godina stvoreni su interesantni stubovi koje ovde nazivaju piramidama, što meni baš i ne liče na to.

Piramide

Piramide u Miljevini

Tamo zatekosmo omladinu radu fotografisanju koja promeni po nekoliko poza, malo pogled preko ramena, anfas sa pogledom u daljinu, pa jedna zajedno i zbogom. Mi se tu bavismo petnaestak minuta jer pusto čeljade nema šta duže da traži na ovom mestu. Za to vreme se promeni nekoliko postava namernika koji produžiše dalje sa fotografijama memorisanim u telefonima i obavezno okačenim na socijalnim mrežama, jer ono što nije proživljeno u digitalnom svetu kao da se nikada nije ni desilo.

Majstor Brano

Na povratku se Brano parkira pored jednog džinovskog kamiona sa koga smo mogli da dohvatimo i zalepimo ono otpalo gabaritno svetlo koje je kuckalo u oplatu kampera još od Šćepan polja. U selu osim onog najneophodnijeg – nekoliko sportskih kladionica i kafića, ‘ postoje i dve prodavnice gde se snabdesmo provijantom i nastavismo dalje prema Kalinoviku.

Sa glavnog puta se skreće levo, ali ne prvim makadamskim putem kuda bi vas lažljivi GPS poveo jer on bira najkraći, ne i najbolji put, pa se penje dok se ne izbije na jednu divnu visoravan prošaranu različitim rastinjem iza koje se u daljini iz sve snage zeleni Zelengora. Spustismo se, pa se malo popesmo i opet spustismo do Kalinovika, neveselog mestašceta u odumiranju gde je toga dana paradiralo glavnom ulicom tačno petnaest maturanata, koji će gotovo sigurno uskoro napustiti ovu varoš za sva vremena. Tamo se nađosmo sa Milentijem Ostojićem zvanim Profa , koji nas je čekao kao zapeta puška jer je već bio najavljen naš dolazak. Profa je član lokalnog bicklističkog kluba i sa nama je bez ikakve zadrške krenuo u drugovanje, pa smo nekoliko narednih dana uživali u druženju sa ovim novim (čitaj starim) jaranom, u čijoj blagosti i predusretljivosti smo zaista uživali. Tražeći mesto gde ćemo parkirati kamper dođosmo i u Gornji logor gde je pisac ovih redova kao junoša i pitomac nekadašnje SVŠ RV i PVO dolazio na pešadijsku obuku, davao stražu i igrao se rata po okolnim brdima. Samo što rat nije shvatio ovu igru, pa je sve razumeo bukvalno i jedva nekoliko godina posle toga je lično došao.

Gornji logor

 Sada su ovde, u bivšoj zgradi kuhinje, smešteni Kinezi koji grade hidroelektranu “Ulog” na Neretvi, a one u kojima  smo nekada boravili su demolirane tokom jednog od NATO bombardovanja i tako žalosne čekaju da im se nešto desi pa da se sruše do zemlje ili vaskrsnu. Pođosmo i do mesta gde sam nekada držao stražu i o kojem su se u onaj vakat pričale mistične i pomalo stravične priče, tek da bi stražaru povećali budnost i revnost, a pomalo i uterao strah u kosti. Danas je to jedna obična livada iznad makadamskog puta kao što je verovatno i onda bila. Nabrasmo malo majčine dušice  koja je rajski mirisala i nastavismo pored specijalno napravljenog zida na kojem je naslikan portret Ratka Mladića jer je iz ovoga kraja i koji je odavde komandovao ratom na Treskavici i ko zna gde sve još.

Gornji logor

U centru se nalazi i tužan spomenik, u svakom smislu, gde su upisana imena 359 ljudi iz ovog kraja koji su stradali tokom rata, na kakve smo nailazili svuda po okolini Sarajeva kuda smo se bavili tih dana, i svaki, ali baš svaki, je svedočio o uzaludnosti prolivanja krvi i bratoubilaštvu koje nas je sve vratilo divljaštvu i odvelo daleko od normalnog života, a naše najdraže rasejalo po čitavom svetu. 

Spustismo se i ulogorismo u centru pored sportskog terena na obali jednog potoka prilično zatrpanog smećem na čijoj obali meštani gaje povrtne bašte. Nakon toga nastavismo druženje sa Profom uz rakiju od divlje kruške koja je izvrsnog kvaliteta na ovom terenu.

Putešestvije ’21 – treći deo

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply

Blogovi

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register