DONJE BARE i BORIĆ

Trećeg dana juna ponovo nismo poranili jer smo tako bili u mogućnosti. A i kada smo ustali opet nismo žurili jer nije bilo svrhe ni potrebe, pošto nas osim putovanja ništa drugo nije ni čekalo. Danas smo odlučili da napravimo turu do Gornjih i Donjih Bara jer su nam biciklisti na koje sam naišao istražujući trekove po internetu pred polazak na putešestvije, iz MTB FORIS iz Sarajeva, pomogli da znamo šta i gde hoćemo. Naročito sam zahvalan Davoru Damjanoviću koji mi je poslao sve trekove koji bi nam mogli biti interesantni.

Elem, posle malo protezanja i uobičajenih jutarnjih aktivnosti kretosmo malo glavnim putem pa onda levo asfaltom kroz selo i ponovo izbismo na naplatnu rampu Nacionalnog parka, ali ovaj put nam samo uzeše podatke jer karta koju smo ranije kupili važi sedam dana. Odatle nastavismo ka Savimom grobu koji se nalazi na svega nekoliko kilometara od ove lokacije a znak da ste stigli je neka trava visine čoveka koja izbija iz zapuštenog asfalta i betona. Odatle kroz šumu postoji lepo uređena kamena staza koja vas posle stotinjak metara dovodi do groba Save Kovačevića Mizare, narodnog heroja koji je tu ostavio svoj život tokom juriša na neprijatelja, mada neki kažu da je stradao od prijateljske vatre navodno zbog nekog sukoba sa Titom. Kao do većeg spomeničkog kompleksa u šumi je postavljen jedan piramidalni monolit koji oblikom i materijalom korespondira sa centralnim spomenikom. Na mestu pogibije se nalazi grob kružnog oblika od sivog mermera sa odgovarajućim natpisom za koji se nikada ne bi reklo da ima ikakve veze sa ostatkom monumentalne kompozicije. Tu malo posedesmo po vrućini i ostavismo prirodi da čuva ovo mesto kako ona ume kada je očigledno da to niko drugi ne čini.

Nakon nekoliko kilometara uspona sve lošijim asfaltnim putem skretosmo desno, kako je obeleženo znakom a glavni put nam ode na Ozren. Prijatnim makadamom se spustismo u kanjon reke Hrčavke, pored brojnih izvora i potoka koji se slivahu u nju, a ona iako se ne vidi od guste šume i rastinja nam se hukom javi dok nastavismo uzbrdo ugodnom hladovinom. Na jednom prevoju  sedosmo na oboreno deblo da malo uživamo u prirodi i potpuno opčinjavajućem ambijentu ispunjenog tišinom i mirisima šume.Pojedosmo nešto, kako je red i dezinfikovasmo se mučenicom da slučajno ne bi uneli u organizam neke nepoželjne mikroorganizme. Nakon nekoliko kilometara naiđosmo na skretanje za Gornje Bare, ali ih ostavismo za kasnije i produžismo ka Donjim. Posle par kilometara ravnog i dobrog makadama kroz gustu, bukovu šumu izbismo na znak da su nam Donje Bare baš tu, stotinjak metara niže. Tamo sretosmo i dvojicu čuvara koji nam preporučiše da posetimo Borić umesto Gornje Bare jer su ova ovde atraktivnija a vidik koji puca na kanjon pogađa u mesto gde se čuvaju lepe uspomene.

 

Posle malo ugodnog razgovora spustismo se do jezera na čijoj obali još uvek postoje ostaci Titove vile, koja je platila životom u poslednjem ratu i sada samo betonska ploča i malo tesanog kamena zatrpanog potrošenim ćumurom ostaše svedočanstvo o njenom postojanju. U onaj vakat kada su lokalni funkcioneri pravili Titu vile na ekskluzivnim lokacijama, prost svet nije ni slutio da u većinu ovih objekata najveći sin naših naroda i narodnosti nikada neće ni priviriti, ali da će zato pomenuti neimari koristiti ova mesta daleko od očiju i srca radničke klase za svoje privatne zabave. Nedaleko odatle se nalazi i jedna prilično nova šumska kuća gde bi se nekada moglo noćiti i uživati u svitanju pored ovog jezerceta koje nakon veličanstvenog Trnovačkog izgleda pomalo kao Pepeljuga pre nego što su joj se desila sva ona čudesa iz bajke. Tu Brano iz njegovih magičnih bisaga isuka dva piva kojima povratismo tečnost po velikoj vrućini. Ima on taj običaj da tegli uzbrdo poneko pivo krijući od drugara, samo da bi ih iznenadio i obradovao kada se najmanje nadaju.

 

Stazom pored jezera produžismo ka Boriću. Donekle je moglo biciklima ali na jednoj uzbrdici  ostavismo konje u gustoj, mirisnoj travi a mi produžismo kroz gustu bukovu šumu jednim hrbatom pa izbismo na mesto gde su drevni planinski borovi, streljani gromovima i svakakvim vremenom i nevremenom odolevali i stajali ,,postojano kano klisurine’’, na kojima su se u stvari i nalazili.Neverovatan je pogled sa Borića jer vam se preko vrhova nožnih prstiju daleko, daleko ispod nit Sutjeske provlači kroz kanjon a tu pred vama na dohvat ruke se prostire Perućica, Volujak, Maglić, Vučevo, a i mnoge daleke planine i vrhovi kojima ni imena ne znamo. Obično su ovakva mesta izložena vetrovima, ali sve vreme dok smo boravili bilo je tiho, a mi smo uživali u zracima poznog Sunca. Kada se noć počela najavljivati vratismo se našoj dvotočkaškoj teglećoj marvi i jurnusmo nizbrdo, nakon što prođosmo jednu tresetnu livadu ukraj koje je postavljen i spomenik 2. Dalmatinskoj brigadi koja je u posleratnom mitu ostala upamćena po poruci ,,Mi smo izgubili dvije trećine ljudstva ali računajte na nas kao da smo u punom sastavu.” I njega pozdravismo.

 

Svaka biciklistička muka nestaje na nizbrdici gde se isplaćuje uloženi trud a gravitacija radi umesto vas. Zastadosmo na jednoj krivini da naberemo srijemuša koji je obilno rodio da bi ga kasnije trošili kao salatu. Ponovo padina darova ugodan spust dok odjednom uplašena srna ne iskoči iz žbunja i sa svega par skokova se izgubi u bujnom zelenišu kojeg ovde ne fali.

Malo uspona iz kanjona Hrčavke nas uspori ali ponovo jurnusmo asfaltom u novi završetak biciklističkog dana koji se ponovo desi u kampu pored logorske vatre, nakon obrednog biciklističkog ručka koji ima posebnu vrednost za nas dvojicu.

Putešestvije ‘21 – I deo  

Putešestvije ‘21 – drugi deo