Todor Kuljić, levi liberali i „formaciono plutajući“ levi teoretičari

Objavljeno: 03.05.2022, 08:28h

Kuljić ne piše popularne, čak ne ni naučno-popularne knjige. To je specijalistička materija. Problemsko pitanje je da li i kako ova akademska formacija hoće/može manifestno odsanjati i analizirati kriterijume sećanja levice u ime podsećanja na imperative njene/naše budućnosti. Da li uopšte hoće i da li uopšte može da teoretizuje i praktikuje od Kuljića prizivano “delatno sećanje”.

Autor: Nebojša Milikić

Na samom početku kraja raspusta zametnula se terminološka zbrka. Nije ni čudo, Todor Kuljić izašao je na crtu kombinovanoj regionalnoj formaciji institucionalno-projektno utvrđenih levih liberala i formaciono plutajućih (bez sistematizovanog back-up-a), ali tim ambicioznijih levih teoretičara. Liberali preživaju hladnoratovsku terminologiju kao u onom modelu “samoodrživog” kapitalizma, tzv. “šupljoj krofni”, koja opstaje naduvavanjem maksimalne potrošnje političke retorike tako da se ne probije sistemski diktirani okvir proizvodnje ideološke korektnosti tj. lojalnosti statusu večite periferije. Ambiciozniji levi teoretičari diskurzivno žongliraju na obezglavljenim postamentima leve (kulturne) hegemonije i naoko sudbonosnim a po svemu sudeći jednokratnim institucionalno-medijskim probojima; pri tom ne uspevaju da se odjave iz sigurne kuće tek reaktivnog i tek retoričkog fajta oko skamenjenih teorijskih (predis)pozicija, nemajući gušta za aktuelno potrebne, moguće nove, velike narative. Kuljić ne piše popularne, čak ne ni naučno-popularne knjige. To je specijalistička materija. Problemsko pitanje je da li i kako ova akademska formacija hoće/može manifestno odsanjati i analizirati kriterijume sećanja levice u ime podsećanja na imperative njene/naše budućnosti. Da li uopšte hoće i da li uopšte može da teoretizuje i praktikuje od Kuljića prizivano “delatno sećanje”.

KRAJ RASPUSTA NA IFDTu*

(*ovo je trebao da bude naslov teksta, ali MSM konsultant Novog plamena je prepravio u nešto klikbajtičnije za širu publiku)

U Beogradu, na IFDTu, nedavno je održan skup povodom nove knjige prof. Todora Kuljića “Manifest sećanja levice”. Impresivan lajn-ap i format: 16 govornika i govornica, od kojih je svako imao po nekih 15-20 minuta za komentare na knjigu i za pitanja, kojima bi sledili autorovi odgovori. Tako nešto bold mogao je da priredi samo neko ko i jeste i nije odavde, dakle neko ko zna da je to ovde potrebno, ali ne zna da je nemoguće da dobro ispadne. Takva, urođena razrokost poduhvata, začeta je respektabilnim stvaralačkim entuzijazmom karijerno-pregnantnog dr Ivice Mladenovića, najsimpatičnijeg naučno-istraživačko-medijskog apstarta u ovom delu Evrope (ili Evroazije, meni makar kao geologu više nije jasno). U pitanju je talentovani i vredni intelektualni radnik, ali nažalost na Sorboni, što ga dodatno čini umereno-kritičkim pristalicom “umerenog napretka u granicama zakona”, tj. socijaldemokratom. Problem koji se javlja s tim kad ste periferni, grasrut “soušl klajmber” je što kad krenete uz merdevine u jednom, a na vrh stignete u drugom kontekstu, zaboravite kojim tačno putem ste došli (a ponekad i kuda ste tačno pošli, ali to za Ivicu ne važi). Poput gastsosa koji dolazi na odmor iz inostranstva, pa entuzijastično, trijumfalno i pokroviteljski okuplja zabludelu porodicu, a nije svestan u međuvremenu nastalih krvnih zavada i osveta, toliko strašnih da niko ne sme ni da mu ih prepriča.

Uzmimo samo slučaj vašeg izveštača sa ovog skupa, koji je poznat kao tolerantan i nenametljiv sagovornik. Mladenović se dobro setio da ga (me) ne pozove, ali greškom nije zabranio drugima da pričaju o tome pred njim (preda mnom) i – eto. Ne zna recimo koliko me pojedini učesnici kraja raspusta nerviraju godinama (smatram ih em lažnim propovednicima univerzalnog reda i zakona, em špekulantima sa ovo malo akcija tranzicionog katehizisa što nas je dopalo), i da jedva čekam priliku da napišem ovakav neki “prikaz”. Filing (a l’ air) je kao ono kad zlu vilu nisu zvali na neki važan rođendan (otud npr. i zlobna “soušl klajmber” etiketa).

E pa dobro, red je da odmah postavimo slasno zlovilinsko pitanje u skladu sa apstraktom, a i sa uvodom u Kuljićevu knjigu: Ko je to pozvan i “ovlašćen” da održava, obnavlja i reafirmiše “kontrasećanje potlačenih i zaboravljenih” danas i ovde na reperiferijalizovanom “Zapadnom Balkanu”? A? Da li je to jedno važno pitanje – ko je i zbog čega politički/društveno-sistemski i ideološki bliži potlačenijima i zaboravljenijima – kada, citirajmo Kuljića: “Ekonomija ne određuje samo politiku nego i kulturu sećanja, kada se organizacijom sveta rada u kapitalizmu bavi tehno-menadžment, a javno sećanje na levicu (upravljanje i kontrolu nad prošlošću) reguliše buržoaska humanistička inteligencija usklađujući menadžment pamćenja nacionalnog i multinacionalnog kapitala.” I, možda i akutno pitanje u datom startap setingu, u čemu se i koliko se tačno razlikuje ovako slikovito opisana konstelacija – od prevlasti tehnomenadžerijata u svetu rada “soc-samoupravljanja” i srednje klase tj. “crvene buržoazije”, u ideološkim aparatima ex-yu država (especially nakon podastiranja socijalističkog projekta i privrede SFRJ globalno-vladajućim načelima “međunarodne podele rada”)?

U uvodnom tekstu Kuljić pominje titoističke pozitiviste kao podjednako (u naučno-metodološkom pogledu) konzervativne, oportunističke skutonoše vladajućim klikama; nažalost, na drugim tezgama tadašnje intelektualne ponude imali smo tek stasale srednjeklasne aspirante na profi uhlebljenje/omašćenje (“otkrivene” npr. u SSSRu od H. H. Tiktina, citat u napomeni 5). Doduše, imali smo u “našem regionu” i šaroliku opoziciju koja je, na diskursu ljudskih prava okupljala: od sistema teorijski levlje levičare (kojima su pitanja ljudska prava bila dodatno sredstvo delegitimizacije režima); nacionaliste (koji su lj. p. koristili kao masku ili kao narodnu nošnju); liberale (koji su lj. p. tretirali kao apstraktni plemeniti kredo buržoaske države, a koji naravno nimalo plemenito tek skriva eksploataciju, diskriminaciju i subrordinaciju u buržoaskom društvu – konsultovati Marksov Prilog Jevrejskom pitanju). A i dan-danas od kognitarijata imamo skoro samo taj isti šturi izbor frakcija srednje klase korumpirane privilegijama, bilo od globalnog bilo lokalnog kapitala, a koje (korupcije) Kuljić sjajno proziva, bilo kao sistemski ustoličene bilo marginalizovane do (po Kuljiću moguće ipak delatne) taktičke nevidljivosti ili neprepoznatljivosti.

S levim krajičkom srca

Ako vas mrzi dalje da čitate, evo odmah i poente: neko je jednom rekao da je pisanje istorije fašizma u stvari najpreciznija i najefektnija praksa antifašizma. Todor Kuljić je, nimalo slučajno, napisao najbolju ovdašnju knjigu o fašizmu; igrom slučaja (to se samo tako kaže) naučno-aktivistički opus lokalnog dela lajnapa Mladenovićevog startapa odlikovao se (a i odlikovan je) u nezanemarljivoj meri upravo teorijskim i praktičnim majstorijama ignorisanja i prikrivanja čitavog univerzuma teoretičarskih i istoriografskih dostignuća sabranih u toj knjizi (ne striktno Kuljićevih već najšire shvaćene leve teorije na tadašnjem stupnju razvoja); u stvari, od takvih majstorija se dobrim delom i sastojao gro javne delatnosti dela okupljenih naučnika i naučnica, posebno kada je u pitanju afirmacija (tj. vajtvošing) buržoaskog antifašizma.

Nije onda čudno što se ionako uštogljena debata dobrim delom sastojala od retoričke navigacije kroz manifestno izbegavanje pitanja istorije socijalizma, koje je izbegavanje tj. ekspertsko zaobilaženje Kuljić indukovao još u predgovoru/uvodu objavljenom na sajtu Novi plamen (Mladenovićev već etablirani a inače moj omiljeni startap). U tom inače impresivnom eseju koji treba da našpanuje čitaoca za trening koji sledi u knjizi, nekako ostaje nejasno: Zašto, tako mučno nemaštovita i monotona a aktuelno hegemona tranziciona politika i kultura sećanja uspeva da – sa olupine socijalističkog projekta na đubrištu buržoaske istoriografije – uspešno reciklira odavno teorijski izanđale iako zaista traumatične epove totalitarizama i terora. Ako je u uvodu to nedijagnosticiranje ostalo, usled niza retoričkih bravura, neprimetno ili neprimećeno, iz većine izlaganja koja nisu bila nerazumljiva za poznavoce uvoda (tj. samo tog dela knjige), izbegavanje (pre svega materijalistički shvaćene) istorije socijalizma je jednostavno izdominiralo ovim uvaženim skupom.

Srećom pa je profesor Đokica Jovanović, kao i svaki rezervni golman građanske levice, kad već ne bi drugog posla (jer stvarno skoro pa nijedan šut ka njemu dragim stavovima liberalne levice nije upućen tokom celog dana), napravio paradu odbranivši još jednom svet od “staljinizma”! Tome je, istina, doprineo i postepeni raspad lajnapa i auditorijuma, npr. Gal Kirn i Mate Kapović zbrisali su vanredno kao sa XIV kongresa čim su videli prezime Milošević (mada bi Goran Musić ustvrdio da je i S. Milošević reform-liberal a pride, za razliku od S. Miloševića i nacionalist – ali te finese se na Zoom nalozima ne vide, pa razumemo postupak Kirna i Kapovića). Elem, sve se usled Đokicine nepotrebne parade završilo neočekivanom simboličkom kondenzacijom, Kuljićevim last stendom ispred divlje deponije socijalističkih pokušaja XX veka: na pitanje koje je sam sebi, sasvim neretorički postavio (jer svi misle da odavno znaju odgovor na njega pa samo izokola začikavaju kao Đokica), Kuljić je bubnuo: “(i) Staljinizam je socijalizam!” Moderator Bešlin je začudno treptao, različiti S. Milošević se domišljao da Kuljića kao novopečeni pravnik pošalje u Hag, Olga je nastavila sa neuključenom kamerom da čita Latinkinu najnoviju epistolu, pripremajući se za početak novog raspusta zakazanog za 15. april, Đokica je promrmljao da je dokazano da je Crvena konjica samo stilska figura i da su konji bili običnih boja. I u tom se nekom iz publike ote nešto zaista jezovito: “Trša vaskrse!”

Sve iracionalne želje i strahovi imaju osnovu u realnosti – to otimanje se desilo zato što je Branimir Stojanović Trša umeo da analitički žacne onaj krajičak srca u kom liberal pod imenom levičara (a u prefinjenijem obliku pod imenom socijaldemokrate) krije svoj antikomunizam pod imenom odbrane od totalitarizma, ili, što je još komotnije u našem regionu kao delu ZAPADNOG Balkana – od “staljinizma”. “Staljinizam” je tu postao ideologem kojim se cenzuriše istorijsko-materijalistička analiza uslova, metoda, toka i ishoda rapidne industrijalizacije i modernizacije SSSR-a, kao preduslova ispunjenja imperativa Oktobarske revolucije: oslobođenja iz kandži imperijalizma; ideologemizacijom staljinizma, hrabra politička borba Lava Trockog i njegova dragocena kritika i teorijska analiza “degenerisane radničke države”, prerađena je u priručno sredstvo miniranja svake ozbiljne ideološke i političke rasprave i dijalektički zasnovane kritike pokušaja izgradnje socijalizma. E, sad smo se lepo razumeli o socijademokratiji na periferiji tj. o komformističkoj malograđanskoj fasciniranosti raznim “staljinizmima”, “hodžizmima”, “titoizmima”, “brežnjevizmima”, kao prigodnom parazitiranju na istorijski značajnim teorijskim i političkim doprinosima boraca i borkinja protiv zastranjenja ili prinudnog prilagođavanja ili pervertiranja socijalističkih projekata.

A to sve ima veze i sa gore naglašenim filingom, jer kao što Hašek izveštava sa ondašnje turneje Stranke umerenog napretka u granicama zakona: “… Škatula uhvati čoveka za krajičak srca i napravi od njega socijaldemokratu…” (doduše socijaldemokratu s početka veka, a u polu-centralnoj kapitalističkoj ekonomiji, dakle, simpatičnog naivčinu, ovi današnji su nimalo simpatični hohštapleri). Slično i Mladenović, iščačkao je iz krajičaka srca poslednje trzaje regionalne, polu (a i skroz) periferne leve akademske misli jednostavnim slanjem poziva sa adrese koja se završava sa @sorrbone.fr. I samim tim vidimo da nisu bili u pravu situacionisti kad su tvrdili da su baš svi tamošnji profesori idioti.

Kombo diskurs NATO* komuna

(*Svaka društvena/državna zajednica u okviru NATO saveza po sebi je i akter misije NATO-a – kao “odbrambene alijanse”, koja zaista postoji radi odbrane prava vladajućih klasa Zapada da za vjek i vjekov potčinjavaju, eksploatišu i diskriminišu kapitalističke poluperiferije i periferije, kako spoljašnje, tako i unutrašnje, samim tim što u sistem sigurnosti (kapitala) integrišu sve ključne forme i institucije političkog i ekonomskog života. To je (na periferijama i poluperiferijama) politika bogaćenja i bahaćenja za kompradorsku elitu, uhlebljenja za lojalne frakcije srednje klase i – tu konačno dolazimo do nekakve ideje jednakosti – podjednake raspodele bede na sve ostale, rečju, politika razvoja nerazvijenosti (Andre Gunder Frank). Na EastEuropean periferiji NATO pride služi da zapečati i obezbedi tekovine tranzicijske otimačine i disciplinuje državni aparat i institucije, oblikuje društvenu proizvodnju prema potrebama centralnih kapitalističkih ekonomija i u tom cilju štapošargarepiše ambiciozniju kompradoriju. Problem sa zagovornicima “eurointegracija” je što u svom tom antihumanizmu, klasnom preziru i meritokratskoj mizantropiji oni i dalje zaista vide nešto najbolje moguće, iskreno veruju da je to makar najbolje loše usmerenje i opredeljenje. Ali evo malo kostura iz ormana, pa nek u svetlu manifesta sećanja levice vide šta će i kako će sa njima kad se integrišu u ovu neprekinutu istoriju otimačine i zločina.)

Evo, da istaknemo prvo nešto pozitivno. Za borbenu gotovost (makar teorijski) borbenih socijalista i antifašista skoro pa jedino produktivno izlaganje je bilo ono Jasmina Hasanovića, čija poenta je bila “Ceremonijalni antifašizam ispražnjen od antikapitalističkog smisla, pre potpomaže nego sprečava rast fašizma”. Potpisujemo i ispisujemo na parolu sa tri znaka uzvika!!! Sad bi trebalo svako stvarno da ispiše takvu jednu parolu:

Neka izlaganja su na manje pozitivan način oduševila intelektualno-akrobatskim podvizima, pogotovo u demonstraciji periferno srednje-klasnih veština submisivnosti moćnima i bogatima. Na primer, napor neke, inače izuzetno obrazovane i elokventne, naučno-istraživačke osobe koja se ponekad rečito zalaže za pridruživanje NATOu (što je, dodajmo, ipak poštenije nego recitovati eufemizme tipa “evrointegracije”, “evropski put”, “kulturni krug”, “međunarodna zajednica” itd); I onda, ta ista osoba u ovakvoj jednoj prilici pohvalno se izražava o davnašnjim predlozima uređenja Jugoslavije na principu komuna! Dokazavši za trenutak Trampovu tezu da su liberali u stvari levičari izazvala je osoba pomračaj čovekoljublja kod vašeg izveštača jer su mu u sećanje nahrupile teorijsko-misleće vinjete tipa: “Suviše se pažnje poklanja u poslednje vreme vezi kapitalizma i fašizma” (o čemu inače suviše govori upravo knjiga “Fašizam” T. Kuljića), “Ne bi se tako lako trebalo odreći termina totalitarizam” (čega se inače u suštini, u naučnom smislu, odriče Kuljićeva doktorska teza “Teorije o totalitarizmu”); E, ali mislim se sad, to je možda rekla jedna druga osoba, ali svejedno, prišićemo ovoj generičkoj, radi kumulativnog efekta, a vaš izveštač iz nekog razloga stalno meša Olgu M.P., [email protected], Srđana M., Đokicu J. et. al. U stvari, znam iz kog razloga, oni su kao neki kolektivni suject kom se obraća Kuljićev uvod/esej. Dok čitam esej, mislim potajno na njih. Evo, vidite i sami, nakon raskrinkavanja pojmova kao “tranziciona pravda”, “kraj istorije” i slično, autor u jednoj rečenici skicira duh(ove) epohe: “u magli nove pojmovne manipulacije prognane antikapitalističke pojmove levice potisnuo je složeni diskurs tranzicije.” A to potiskivanje nesumnjivo je centralna dinamika idejnog (burdijeovskog) habitusa dela lajnapa kog ovde ogovaramo. (Baš zgodno da po toj temi dodamo jedan citat Amartya Sena: “… razboriti ljudi, iskusni u umeću argumentacije i retorike… u bizarnom obratu Kantova kategoričkog imperativa gde iskrivljuju predložena univerzalna mjerila kako bi ih prilagodili njihovim sve, samo ne univerzalnim interesima; drugim rečima, pozvati ideju pravde na obranu određene nepravde koja se natrag vraća kao njihova povlastica…” – citirao Zygmunt Bauman u Up&Underground 19-20). A bilo bi tu da se probere još osobenosti iz proširenog ili rezervnog sastava na seminaru, ali ove pomenute su zapažene kod meni dragih ljudi pa ih ističem zbog sopstvene korumpiranosti. (Ja to barem iskreno priznajem a Hašek bi im samo prilepio nešto podrugljivo tipa: “Takvo ponašanje s obzirom na njihov položaj izaziva loš dojam” – to doduše o nekim pijanim, samo privremeno devastiranim uglednicima)

Gde smo ono stali, to jest počeli, da, dakle još na samom početku Ivica je domaćinski primetio da se tako zadesilo da akademija (kao društvena činjenica na budžetu) ne barata adekvatnim pojmovima/teorijom itd. da bi uopšte mogla da konstruiše kategorijalni aparat kojim bi se bavila datom društvenom problematikom (tj. sećanjem levice). Ali neko se naravno našao da provocira tim povodom i da napiše u četu da se to nije “tek tako desilo ni zadesilo, već da je neko klasno-svesno izabrao to nebaratanje”, to jest, to se tako udesilo. Razlika je tek u par slova ali… kako god, izgleda da je taj neko mislio na ketmanstvo, karijerizam i slične neprilične stvari. Lako je tako provocirati bez empirijskih podataka osim niza uspomena sa stotinak tranzicionih seminara i konferencija.

Ali zapitajmo se ipak (kao da ne znamo), da li je to nebaratanje zavladalo zbog zaborava metodologije? Teorijskih previda? Prigodnog intelektualnog lenstvovanja? Propusta u praćenju važne literature? Ili makar zbog koristoljubivosti? Ili je bolje da se ne zapitamo jer može ispasti da je, gospodo, u pitanju tek klasna borba odozgo, preciznije, prosečni materijalni klasno-borbeni interes većine naučnih istraživača/ica našeg doba, moguće i neosvešćen1. Ili je možda ispalo po Orvelovom receptu za miran građanski život: “ako nema bola, nema ni intelektualnog naprezanja”, snašli se ljudi u nadgradnji tranzicije, nije im tako bolna i briga ih. Uglavnom, u ovoj prilici sve je makar izgledalo drugačije, sve je izgledalo kao da nije opisano u prva dva pasusa poglavlja “Duh vremena ili hegemona epohalna svest” u Kuljićevom uvodu/eseju, to jest kao da hegemona naučna ekspertiza i profesionalni opusi akademije periferije nisu studiozno angažovani upravo na istraživanju mogućnosti kako preživeti a (ne) ”osloboditi se zavodljivog, svečanog i neupitnog tona neoliberalne pravne države kao krova demokratije…”

Preokret moći nemoćnih

A opet, ne može se poreknuti, preovladavali su levi tonovi. Začuđujuće je sve to bilo za vašeg izveštača, koji je u poslednjih par decenija prisustvovao većem broju debata, predavanja itd. u datoj ustanovi – to da tu uopšte postoji i nešto kao radikalno-leva antikapitalistički orijentisana kritika, da takva teorija i retorika makar na jedan dan mogu levitirati unutar koordinata institucije poput IFDT. Možda je sve bilo samo pretvaranje iz pristojnosti, zbog lošeg ugleda profesora Kuljića na buržoaskoj levici? Uglavnom, ukupni efekat je bio kao kad posle spontano nastalog haosa na velikom odmoru, ili posle gomile izgubljenih časova, ili neplaniranog raspusta, strogi professor iznebuha uđe u učionicu i svi se preupodobe i preobraze. Radilo se naravno o svojevrsnom intelektualnom raspustu, višefaznom nenaprezanju intelekta, i u tom dijagnostičkom smislu, evo nekoliko koordinata jednog od institucionalizovanih fizlozofsko-društvenih događaja tokom epohe prekinute Manifestom…

Ok, to je već istorija. Ali evo, u skorije vreme taj institut je toliko levo orijentisan da na diskusiji o epistolarnom eseju Sv. Vaclava Havela niko nije ni primetio a kamoli zamerio nešto u vezi detalja da se presvetli nemoćno zalagao za “more stratified” a protiv “too levelled” society. Sve je prošlo u klasnom redu i miru, samo je neko zlobno prokomentarisao kako je g. Havel zahvaljujući demokratskim promenama avanzovao u uglednog aristokratu, u jednog prosto starog-dobrog nekretninskog tajkuna sa, u rentnom pogledu, basnoslovno dostojanstvenim prostorima u centru Praga. Dakle čim je došlo do željene stratifikacije i denivelisanja društva. Ali evo, Kuljić je i to nekako osetio, kao kad onaj profesor što je naglo ušao u učionicu uhvati poslednje reči iz opšte graje: “… tranziciona pravda ne spori se kao tajkunska pljačka, nego kao pravedna reprivatizacija.” I onda je Buden baš našao da dohvati Sv. Vaclava drugim povodom, ali ni u tom dohvatu nema objašnjenja zašto i kako to, kojim tačno materijalno-imovinskim povodima je autor “Moći nemoćnih” nakon autotajkunizacije onako slavno ašikovao nad pljačkaškim moćima moćnih2.

Mogao je vaš izveštač i da ne sluša sve to, samo se onako uključite formalno na Zoom i uzmete da radite nešto zabavnije, ne javljate se, pritajite, gledate svoja posla, pa se jednostavno isključite kad se više ne čuju glasovi. Nešto kao Olga MP na primer, skockate dvadesetak godina rada i tristotinak tabaka papira u pitanja “kulture sećanja” i onda jednostavno ni rečce u ovakvoj prilici. (MP bez tačaka zato što ima predivne manire članice/ana britanskog parlamenta)

IfdtSK*

(*deo skraćenice zaista asocira na “Savez komunista” a u stvari znači “Srednje klase”)

Nije da na IFDTu nema i samokritike, recimo na jednom razgovoru o vezi populizma i kulture3 jedan od angažovanijih istraživača je primetio izvestan stepen teorijske polupismenosti prisutnih kolega i koleginica. Ili recimo na predavanju o teorijama zavere, gde se iz komentara prisutnih moglo primetiti da predavač uopšte ne haje za aktuelniju stručnu literaturu na datu temu nego preživa površne polisi natuknice donatora. Pa i nedavno, na predavanju o fragmentaciji pažnje i multitaskingu, iz redova samih zaposlenih čuo se protest što se analiza uklapa u sve moguće politike nadgledanja, muštranja i disciplinovanja zaposlenog radništva. Nije sve baš beznadežno, vidite i kako samo lep sajt imaju, pa čitajuće grupe, pa ima i pevačka sekcija, pravi soušl klab (kao za baksuz, skraćenica SK bi mogla da znači i – soušl klab 🙁 ).

Chat

(Što je lepo na Zumu što možete da se dopisujete sa prisutnima, čak sa svima odjednom, kao da možete celom odeljenju da pošaljete istu ceduljicu…)

Vratimo se temi, evo malo dobacivanja u chat-u, očigledno je to neko ko je u afektu prilično nepovezano dobacivao (u zagradama dajemo dodatna objašnjenja tamo gde delovi mogu biti nejasni čitaocima koji nisu bili na debati):

“Upitamo li se ovde, u smislu reference na perspektivu kojoj se Manifest (sećanja levice) obraća, kao Kleov (u poznatom eseju Waltera Benjamina apostrofiran) Angelus Novus, gledajući u prošlost (pokušava da) ide u budućnost… pitamo li se onda, a gde se to ide? Šta bi uopšte radila/predlagala/započinjala aktuelna naučna zajednica, bilo lokalna ili globalna? Ona u kojoj hegemoniju drži srednja klasa i buržoaska misao ili smisao, svejedno… Rahmetli Trša koncizno je analizirao SFRJ: “to je bio socijalizam za srednju klasu a kapitalizam za radnike i seljake”… (i šta sad, tuguje li to srednja klasa za socijalizmom ili za svojim privilegijama za koje sada ipak mora više da rmbači?)

Gal (Kirn, jedan od izlagača na događaju) pominjao je Benjamina, koji međutim na neki način dovodi u sumnju (u teškom istorijskom trenutku i još težem ličnom stanju) i dijalektički materijalizam i (nepozivitistički) istorizam, a ta upitanost rekao bih provejava i u uvodu prof. Kuljića4; Kao uostalom i u par navrata u raznim prilikama od profesora afirmativno pominjanoj “socijalnoj mobilnosti” ili “socijalističkoj harizmi” u SFRJ (a čemu uopšte socijalistička harizma u socijalističkom društvu pitamo se mi?!). (Što se socijalne mobilnosti tiče, dovoljno je razmotriti dramatičan pad zastupljenosti radništva u partijskom aparatu ili u stambenoj politici od kraja šezdesetih nadalje, vidi Rory Archer); Više je tu novog sigurica-upisivanja u prošlo nego novog, rizičnog čitanja budućeg… to je legitimno ali samo ako ništa krupno i bitno više nema da se pročita (iz materijalistički i dijalektički shvaćene istorije socijalističkog projekta XX veka)… a ima… i vezano je za sasvim netransparentni odnos prema ključnom problemu realno polu-postojećih socijalizama… tu je ujedno i dobar deo odgovora na pitanje pojave i razvoja kulta ličnosti (Staljina, Tita i drugih ali i samog kulta o kultu ličnosti, kao objašnjenja za sve moguće (ne)uspehe i neuspehe); A čija ključna funkcija je bila, prema Hilel Tiktinu a na neki posredni način i prema Suzan Vudvord – nasilno potiskivanje i suzbijanje ključne kontradikcije socijalizma (ili samoupravnog socijalizma) u jednoj zemlji: nadogradnje “socijalističkog” državnog koncepta/aparata na proizvodnju zasnovanoj na kapitalističkoj podeli rada (pride uhvaćenoj u mrežu imperativa globalnog kapitalizma). Tu problematiku, koju socijalizmi nisu baš ozbiljno ni načinjali, prepustivši se diktaturi “socijalističke” srednje klase5, po svemu sudeći će jako teško kopati a tek teško iskopati istoričari koje je u svom izlaganju obodrio Igor Štiks (nota bene, u tom istom institutu dotični je svojevremeno polemisao, pred većim brojem punoletnih svedoka, sa stanovišta da se Siriza ne predstavlja lažno kao radikalna levica); dakle, po nekom možda uskogrudom mišljenju ali iz naširoko razumljivih razloga, teško da će oni tu čačkati – baš zbog opasnosti za njihove klasne interese. Otud i od Ivice Mladenovića blagonaklono zapažene terminološka mutavost ili nemost: adresiranim istraživačima vladajući antisocijalizam bolje garantuje održanje klasnog statusa i prestiža nego ikakav pokušaj osmišljavanja, izgradnje ili reforme socijalizma, pogotovu na periferiji ili poluperiferiji.

(Ima još, za neverovati koliko ljude ne mrzi da kuckaju na Zoom chat-u)

… ali upravo tu se otvara pitanje nad pitanjima: JER: Danas je prvi put u istoriji moguće izračunati ŠTO ZNAČI I PLANIRATI CELU GLOBALNU EKONOMIJU. Za tu temu je bitna opaska prof. Kuljića o nekadašnjem naučnom institutu u Zavodima Crvena Zastava – kao primer pokušaja integracije nauke u koncepte socijalističke proizvodnje. Na tu ideju referisao je na neki način i Paget Henry (“Kalibanov razlog”) u diskusiji na platformama Brecht Forum i Marxist Education Project a povodom D. Suvinovog prevoda na engleski Brehtovog prepeva Komunističkog manifesta: “Svetu je potreban Radnički institut za tehnologiju. Samo takav institut može usmeravati tehnološki razvoj u smeru emancipacije radničke klase a time i globalne ljudske zajednice”. I Paul Stubbs je na neki način u svom izlaganju referirao na prelomno vreme i teme, pomenuvši Lenjinov tekst “ŠTA DA SE RADI?”. Taj “Šta da se radi?” je međutim pisan/pitan za stasavajući socijalistički radnički pokret i njegovu partiju u strateškom i taktičkom previranju. Za nas – neorganizovane, dezorijentisane i na svaku vrstu vrednosne i oportunističke špekulacije spremne malograđane je Černiševski, njegovo “Šta da se radi?” daje indikativne odgovore na pitanja koja nismo još ni postavili (van onih često kontraproduktivnih, “neklasnih i neantagonizujućih identitetskih politika integrisanih u mehanizme represivne tolerancije” kako ih je prozvao Kuljić).

Baš tako nekako je, verovali ili ne u chat-u vršljao neko ko je izgleda ogorčen time što ova utromljena i utomljena naučna elita, zaista, zaista vam kažem, smatra da bi socijalizam doveo u pitanje njihovu klasnu frakciju i koliko-toliko povlašćenu poziciju u režimu periferne nejednakosti. Oni izgleda ne umeju ni da misle o tome, otud je Kuljićev manifest za nemuzejsko, nenostalgično revolucionisanje sećanja levice poput broda u još nekartiranim vodama, a što je posebno nezgodno – bez posade, kursa i krajnjeg odredišta6.

Na kraju Kuljić, usled svog naučničkog poštenja, nije izdržao i napisao je tračak istorije ovdašnjeg socijalizma izjavom da je “društvena prohodnost” barem u njegovom slučaju, posledica toga što je bio službeničko dete. A zabiberio je sve jednim esencijalističkim, pa donekle i nehotično kultur-rasističkim ispadom, izjavom da ruski mužik “hoće čvrstu ruku” (verovatno u vezi one izjave o staljinizmu kao socijalizmu). Dragom prof. Kuljiću možemo/moramo sugerisati da razmotri mogućnost da autoritarnost mužika kao i bilo kog drugog species being, vrsnog, rodnog bića, biva plodom preovlađujućih socio-ekonomskih okolnosti. Svakako da je “sinergija” izgubljenog običajnog pokroviteljstva od strane feudalaca i novonametnute zavisnosti od “starosta” tj. neokapitalističke agrarne sitne buržoazije koja se javlja na ruskom selu nakon “reforme”, dovodila do potrage za novim, moćnim i pravičnim društvenim autoritetom (videti npr. i Lenjinovu analizu seoskog proletarijata). A zar to ne važi npr. i za “ponosnu poslušnost” u proseku mnogo obrazovanijih i modernizovanijih nemačkih malograđana? Ili za englesku pred-modernu post-kromvelsku buržoaziju koja nakon svih ratnih i političkih ostvarenja ipak vraća monarha na presto i još mu plaća odštetu? U vezi (i) sa svim tim, “staljinizam” nije socijalizam nego svetsko-istorijski uslovljena, ideološki vrlo rizična prisilna implementacija jednog – iz mnogo razumljivih razloga upaničenog i uparanoičenog socijalističkog državnog projekta – na privredu u kojoj preovlađuje kapitalistička podela rada, a na kulturno-običajno još pretežno feudalno-ustrojenoj periferiji. Kult ličnosti je okvir koji je ovu pulsirajuću protivrečnost trebao da održi u nekakvom ideološko-retoričkom “vinklu”. Državni teror je dakle modernizovani i donekle sistematizovani knut, namenjen progresivnijim ili tek avanturističkim izletima u remećenje ovog prigodnog (apetitima imperijalizama i konkretnije rastu fašizama) ideološko-retoričko-organizaciono-produkcionog ustrojstva tj. postrojavanja sklepane privrede i ekonomske politike ultimativnog razvoja. Čvrsta ruka je dakle knut, i onda ispada da mužik hoće knut, koji ga je inače, između ostalog, naterao u revoluciju? To onda ne liči baš na sociologiju, barem ne na sociologiju levice.

Postoji problem u uvodu7, problem koji je i sam autor primetio, ali na drugom primeru, što je naravno lakše. Baš kao kod rušenja spomenika kolonijalizmu: “to jeste buntovni, a ne revolucionarni pokušaj nezaborava kolonijalizma” tako i manifest na neki način, kad se sve sabere, makar u uvodu, a ni na debati koliko se uspelo otpratiti – ne gaji nimalo nade u promenu, ne pruža ono što nam je ultimativno i manifestno potrebno – novi horizont društvene imaginacije i makar nacrt, skica dugoročnijih aktivističkih tendencija i očekivanja.

Afirmativna akcija

Ne možemo ostati samo na kritici, samo “negativni”. Ima ona scena iz serije THE WIRE, kad policijski inspektor traži da se uvedu nove, blaže kazne i fleksibilniji propisi za bele dilere droge – zbog njihove nesnalažljivosti i naivnosti u odnosu na dilere afroamerikance – kao afirmativna akcija, ili pozitivna diskriminacija za belu dilersku populaciju. I ja bih ovom prilikom pozdravio takvu neku inicijativu u pogledu snalažljivosti buržoaskih istoričara u teorijskom ili praktičnom razmatranju (i projektnom dilovanju) pamćenja levice. Evo, i sam bih predložio afirmativnu akciju za srednjeklasne istraživače istorije socijalizma (srednje klase). Na primer, razmislimo zajedno, kao neka target grupa, u čemu se razlikuju delatna prošlost srednje i radničke klase SFRJ? Zar one nisu pre u konfliktu nego u harmoniji8? Pa malo apdejtovanog marksizma, malo Altisera… ili pre malo Harvija i Vulfa, radi širokoj publici prilagođenog govorništva, to je baš onako lagano za početak, mic po mic… i evo, učas posla, ovi naši, po prilici najmanje antikomunistički antikomunisti u odnosu na istočnoevropske prilike, postanu trainers of trainers, facilitatori, moderatori, mladi lideri itd. koji će da povrate teorijski racio u euro lumpenintelektualijat (Alan Frimen: “In the West, the Columbian myth replaced rationality, now, in the case of China, this irrationality is also racialized…”). Znam da nekom može biti neprijatno što mi je baš pomenuta anegdota is THE WIRE pala na pamet, ali neka, jer kada nekog javno blatite treba makar pokušavati pri tom biti duhovit, okrenuti sve na šalu a ne zakerati se nekim ozbiljnim analizama, na šta ovaj tekst ocigledno ni ne pretenduje. E dosta više, ali makar bacite pogled samo još na ovo pod9.

  1.     U ova dva podkasta mogu se zainteresovani istraživači obavestiti o razlici između klasne svesti i nesvesti. A negde između te dve oblasti duha sigurno je i klasna podsvest. Takođe, treba uočiti razliku između sistemske neosvešćenosti i sistemske neosveštanosti (nenagrađenosti projektima, pozicijama, funkcijama, kolumnama itd)
  2.     Par reči Vidžaj Prašada o, od Havela nadaleko hvaljenoj, ma kakvi hvaljenoj, kićenoj i zlaćenoj intervenciji u Iraku: “… on this day 20 years ago American troops stormed Bagdad, pillage started that was not seen since XIII century…”; prvo izlaganje na ovom panelu.
  3.     Tako nešto uopšteno naslovljeno da pasuje u bilo koji project frejming – pročitati obavezno delove o projektnoj diktaturi kapitala u Kuljićevom uvodu a evo suštine: “Savremena anti-antagonistička perspektiva istraživača koji su umreženi u razne projekte, pa moraju voditi računa o vlastitoj teorijskoj i pojmovnoj korektnosti, jeste samozaslepljivanje.”
  4.     Podvukli bi ovde još jednom, Kuljić kao da se u pristupu/uvodu problemu sećanja a time i odabiru kategorijalnog aparata pristupanja prošlosti(ma) levice, odriče i istorijskog materijalizma i njemu imanentne dijalektike i opredeljuje se za neki oblik aktivne miroljubive marginalne posvećenosti/autoreferentnosti levičarske svesti i savesti; kao za neki privremeni refugijum diskurzivne i metodološke discipline; a pride, (u uvodu) ne objašnjava šta je to levica, i kada je i kako bila ili jeste ili treba(la) i mogla da bude u zapadnobalkanskom epohalnom bilo institucionalnom/državnom bilo vaninstitucionalnom (aktivističkom, teorijskom, kulturnom) bildungu i štimungu.
  5.     Vidi M. Kangrga “Fenomenologija ideološko-političkog nastupanja jugoslavenske srednje klase”, takođe i H. H. Tiktin: “… In the second place, since the time of Trotsky there has grown up a 9 million strong army of graduates who constitute what amounts to a separate social group with its own interests. At its higher levels it is part of the elite but the rest are excluded from power and have a standard of living not much higher than that of the working class and often indeed lower. It is they who would benefit most from the economic reforms and they who wish to change the economic system most. They are the most privatized and the most opposed to organization, and they identify central administration and organization with socialism. Not unsurprisingly they are the group most in favor of capitalism itself, usually in the form of an uncritical admiration for the United States and the effects of private enterprise. Not to anyone’s astonishment the current five year plan proposes to increase their incomes faster than the working class, in order to assuage their discontent. Marxist theorists have acted up to now as if this social group has · never come into being, as if they play the same role in the USSR as they do in the West. Where the means of production are nationalizedpower is exercised through occupational positions so that those like the intelligentsia who are not at the top of occupational ladder constitute a distinct social group based on their position in the division of labour in the society. Since they are physically separate from the working class and essentially compete with them for a division of the means of distribution and regard themselves as inherently entitled to a standard of living higher than the working class the two groups have hitherto stood in sharp opposition to each other. It is in large part a result of the atomization of society that the working class and intelligentsia are separated by an enormous social distance. The effect has been to stabilize an otherwise highly unstable system. Since the intelligentsia are highly elitist and are only interested in their own individual affairs they are cut off from the only force which can change the society and hence become extremely pessimistic, mystical (the Russian soul, believers in God) and nationalistic. The elite have therefore succeeded in maintaining the system in spite of itself. This is, of course, not its only means. The working class, despising as a result the intelligentsia, can be relied on to support the elite against the demands of the intelligentsia…” (Towards a Political Economy of the USSR); slično i Mislav Žitko: “…promjena političkog habitusa građana koji su stasali u novim okolnostima ključna je za razumijevanje njihova ponašanja u vremenu krize državnog aparata desetljeća kasnije…”; A evo, ovde možete i sami doprineti politici sećanja ex-yu srednje klase, konkurs je u toku.
  6.     Jer tamo, na tom nemapiranom kontinentu emancipacije, kao i u Turgenjevljevim “Očevima i deci”, zatim kontri “Šta da se radi?” Černiševskog pa rekontri u “Zapisima iz puzajućeg prostora” Dostojevskog, nalaze se, zabeležena već vek i po, ključna egzistencijalna i etička, dakle politička pitanja (polu-)periferne srednje klase: kako se pozicionirati u (il’ se skloni ili se prikloni) režimu i hijerarhiji truleće imperije. I nalazi se lako, čak i ako se uporno ne traži – nužnost odgovora na pitanje da li je imperija truleća. I u odnosu na šta? I tu smo nažalost ponovo na (Manifestom i diskusijom nezapočetom) početku izbegavanja materijalističke analize kolapsa socijalističkog projekta. Da vidimo ovako: Da li je kolabirao zbog svojih socijalističkih ili svojih nesocijalističkih osobina? Da li se to na neplaniran način ostvarila socijalistička koncepcija odumiranja nesocijalističke države ili je sam socijalistički projekat, usled nepromišljenog flerta sa kapitalizmom (a razumljivog, jer je u pitanju generička uslovljenost zatečene+stasale srednjeklasne formacije tj. podelom rada razvijani klasni instinkt vladajuće državne birokratije), propao povukavši i “socijalističku” državu za sobom? Da li je gigantska količina škarta u privredi SSSRa bila (i) simptom indirektnog oslobođenja od ponižavajuće napornog rada kakav zahteva sofisticiran (neškartan) proizvod u nedostatku tehnološki naprednih proizvodnih procesa? (a koji sa druge strane često diskvalifikuju i destituišu čitave grane radništva)… ili, da li je planiranje proizvodnje bilo nepotrebno ili nemoguće?
  7.     I inače treba pažljivo čitati predgovore teorijskih knjiga (po savetu rahmetli Trše kao i rahmetli Rahmetova) ali svejedno, niko mi nije ni ponudio knjigu a para nemam da je kupim: potrošio sam na kupovanje desetak primeraka knjige “Fašizam” tada magistra sociologije Todor Kuljića, koju sam onda prisilno uručivao (uglavnom) ceremonijalnim antifašistima garantujući im da će sve shvatiti ako je i samo stave ispod jastuka – jer sam nagađao da je neće čitati. Pa već u uvodu ruši se čitav njihov svet buržoaske istine, istorije, prava i pravde, zajedno sa kukavičjim jajetom buržoaskog, ritualnog antifašizma.
  8.     To primećuju i drugi istraživači npr. uzmimo samo jednu simptomatičnu rečenicu iz skorašnje knjige Danijele Majstorović: “… (moving away from) the horizons of socially owned property and self-management—two imperfect but real features of Yugoslav socialism…“, i da je prigodno, u smislu predložene afirmativne akcije, prevedemo kao: “… društvena svojina i samoupravljanje nisu bili idealni, ali su makar postojali, bili su realni”. Pa se onda upitamo a šta ako su ipak “… društvena svojina i samoupravljanje bili idealni, ali (nažalost) realno nisu postojali…”, pa onda idemo redom, kao na radionici radnog naslova “Prvi koraci u materijalističkoj analizi”, polako, možda najbolje od kraja ka početku, Musić, pa Korica, pa Suvin, pa Branko Horvat, pa recimo Neca Jovanov, pa Močnik i Rade Pantić, pa Vudvord još malo pažljivije, pa recimo Tiktin i Mandel radi umreženja u šire problematike, pa Mislav Žitko, pa Marija Obradović za tužan kraj, i samim tim konačno pa-pa teorijsko-preskriptivnom plandovanju u imperijalnoj zavetrini (to jest, da se ne bi predomislili treba za svaki slučaj proveriti i stanje stvari na vetrometini, na primer u izlaganjima Ajamu Baraka, Marie Paez Voctor, Benjamina Nortona i drugih izlagača na panelu na kom se u svom stilu istakao i vaš izveštač)…
  9.     Ima i praktična vežbica za najambicioznije, kao neko rekognosciranje terena (geološki izraz za prvi obilazak terena koji treba da se upozna i kartira, u vezi onog “uncharted waters”); a što je najvažnije, može da se vežba i tokom raspusta. Evo jednog jednostavnog recepta sa Fb-a, od pribora, potrebni su sudopera, ljuštilica ili mali nož, jedna ruka kojom se služite i jedna kojom se ne služite, nešto voća i povrća manje (jabuka, tikvice) ili više (kivi, paradajz) teških za oljuštiti. Vežba je namenjena početnom, simboličnom suočavanju sa teškoćama tranzicije duha i tela iz desnog u levo područje ljudskog mišljenja i delanja tj. probnoj ideološkoj transformaciji. “Prvo ukapirati da možeš uvek da budeš istraživač sa opremom detinje hrabrosti i naivnosti: samo pokušaš da ljuštiš tikvice levom rukom, ili onom koja ti nije radna… posekotine će te opominjati na zahtevnost i kompleksnost poduhvata, kao i na simptomatski odsutnu koncentraciju, strpljivost, metodičnost… sve logično će biti protiv radikalne idejne i materijalne tranzicije: gubiće se vreme-novac, živci-zdravlje, dobar deo ploda voćke ili povrćke. Kada se to prežali može prvo da se ukapira ova važna stvar: ako npr. ljuštiš ili rasecaš uzduž tikvice levom rukom a desnom pomažeš, otkrićeš da ti je i desna potpuno trapava (bolje reći minirajuće nastrojena) za neke radnje koje ceni “sporednim”, “pomoćnim”, da je u stavu i stadijumu ignoranstva i svojevrsnog aktivnog bojkota prema novostečenim dužnostima a pogotovo prema novim dužnosnim aspiracijama leve… putem ovog istraživanja možemo otkriti dve ideološke zakonitosti: vladajuća svest, postvarena u „najracionalnijim“ procedurama, rutinama i navikama, čini povratak u svet radikalnih (dakle korenitih, uvek pomalo „dečijih“) istraživanja i snalaženja – jednim “nezrelim”, “infantilnim”, nesvrsishodnim, zametnim, skupim, rizičnim, rečju „neracionalnim“ postupkom… a onda kada vladajuća desnica (zgodno je da upotrebimo ovu reč mada se onda ne uklapaju levaci i levakinje, u čijem slučaju možemo da upotrebimo izraz „vladajuća desna hemisfera mozga“), dakle kada vladajuća desna strana (stanje) svesti treba da pomogne naprasno ambicioznoj, ali sistemski zanemarenoj i potlačenoj strani (odnosno levici ili levoj hemisferi) u tom istraživanju, i samim tim u usvajanju novih znanja i veština, dakle u rastu i razvoju levice ili leve hemisfere, dolazi do ometanja i bojkota, čak agresije i povređivanja… ume da bude i krvavo, kao i sve revolucije, kao i svi uporniji udari na postojeće stanje stvari… dakle, polako i strpljivo, mi malograđani smo transformacionisti, ne revolucionari… I znajte, najveće iskušenje dolazi na kraju, kad naučite da ljuštite koliko-toliko. Otkrićete da se sve vreme ne služite evolutivno najjačim sredstvom ljudske šake – opirućom sposobnošću palca. Tu onda nastupa nova, viša faza (r)evolucionisanja mišljenja i delovanja: kada treba da se shvati da u svemu tome ipak postoji i jedan prirodni oslonac, upirač za potrebni didaktički, dinamički i dijalektički poduhvat. Kada evolutivno uključite palac, tek tada dolazi do prirodnog uzimanja stvari u ruku/e. Videćete… jer ovaj tekst je kao taj palac.

Noviplamen.net

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply

Blogovi

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register