Rat i rad

Objavljeno: 24.04.2022, 07:16h

Nama ostaje da, unutar, verujem demokratski probuđene i reformisane EU, pokažemo dovoljno pameti i kapaciteta za razvoj i odigramo ulogu značajniju od uloge priveska.

Autor: Zoran Stojiljković

Ratovi i sankcije, uz ljudske žrtve i ekonomske lomove i recesiju, uvećavaju rizike od rasta despotizma, siromaštva i beznađa, zato nasuprot gospodarima i beneficijarima rata, za svet rada i sindikate nema ničeg vrednijeg od mira.

Ne prepoznajem baš, ili mi se, još pre, ne dopada ovakav svet.

Na dnevnom redu su očito imperijalne igre moći u kojima su i ratovi u Evropi ukalkulisana cena.

Umesto da se ulicama gradova razliju povorke/litije/procesije molitelja za mir jača, u Srbiji polarizacija između evroatlantista i suverenista sa ruskim predznakom.

Gde je i u čitavoj Evropi bar duh Uskrsa, mira i poštovanja i priznanja?

Gde su nestali mirovni pokreti i u šta se to pretvaraju Zeleni?

U svakom političkom bedekeru za Srbiju ključna rečenica je da se radi o jedinoj prostranoj zemlji i narodu (slučaj Srba i Republike Srpske u BiH) u regionu koji nisu stavljeni pod NATO kišobran.

Evroatlantske integracije Srbije kao interne prepreke imaju nespremnost da se prizna Kosovo kao država i još živo sećanje na NATO bombardovanje iz 1999. godine.

U međuvremenu, privlačnost i izvesnost EU integracija slabila je među duboko podeljenim građanima i elitom, uz stratešku, energetsku i spoljno političku vezanost za Rusiju i Kinu.

Tako su i ekonomija i strategija razvoja direktno uvezani sa uticajima koji dolaze sa različitih spoljnih destinacija.

U vreme rastuće konfrontacije velikih već zavisni mali su saterani u ćošak.

Prijateljstvo i bliskost sa Rusijom i značaj koji ima njena podrška u odbrani nacionalnih interesa nije razlog da zatvaramo oči pred činjenicom da se radi o autokratskom, koruptivnom i neefikisnom režimu koji zemlji – kontinentu, sa ogromnim energetskim potencijalom ne može da obezbedi stopu rasta iznad 1-2 odsto.

Državi sa obnovljenim imperijalnim ambicijama koja ima ekonomiju tek na, inače respektabilnom nivou, Italije ili Španije. Državi enormnih društvenih nejednakosti koja svoj društveni model nikome ne može učiniti uzornim modelom.

Na drugoj strani, decenije nakon pada Berlinskog zida obeležene su naporima SAD da ostanu jedina super sila i po cenu jednostranih vojnih intervencija, bombardovanja i sankcija koje smo i sami osetili.

Iza demokratskih proklamacija stoji očito „demokratski imperijalizam“, odnosno nastojanje da se spreče svi potencijalni konkurenti i, kombinovanjem tvrde i meke moći, zadrži sa manje od četvrtine, pozicija koja se držala sa polovinom svetske ekonomije nakon drugog svetskog rata.

Najveću cenu sada plaćaju bliski, slovenski narodi Ukrajine i Rusije čija se agresija ne može opravdati nikakvim bezbednosnim razlozima.

Rusija će biti izgnana iz Evrope koja će opet biti pod apsolutnim političkim mentorstvom SAD.

Cenu će platiti recesijom i marginalizacijom i čitava Evropa. Imperijalna preraspodela moći će se onda pomeriti na daleki Istok.

Nama ostaje da, unutar, verujem demokratski probuđene i reformisane EU, pokažemo dovoljno pameti i kapaciteta za razvoj i odigramo ulogu značajniju od uloge priveska.

Prevladavanje sporova, saradnja, pa i zašto ne obnovljena bliskost u regionu su temeljna pretpostavka za poželjni scenario.

Krize i ratovi i sankcije opet, uz ljudske žrtve i ekonomske lomove i recesiju, nose dalje uvećane rizike rasta despotizma, siromaštva i beznađa.

Primera radi, ima li zato ičeg logičnijeg nego da, za razliku od gospodara i beneficijara rata, za svet rada i sindikate nema ničeg vrednijeg od mira.

Mir nema alternativu, jer bez njega nema ni demokratije, ni pravde.

Mir je u temelju solidarnosti, kao što i u solidarnosti i slobodi mir ima svoje temeljne pretpostavke.

Krize su, uz ogromne rizike i izazove, i prostor za promene.

Na dnevnom redu je kriza demokratije koja u obe njene deformišuće forme – plutokratskih i autoritarno populističkih poredaka vodi u nakazne forme socijalnih i političkih nejednakosti, pražnjenje i razaranje institucija i sistemsku, političku korupciju.

Ma kako to sada zvučalo utopijski, na dnevnom redu u Srbiji su, i nakon (ne)završenih aprilskih izbora, od optimalnog odgovora na spoljne pritiske i uslovljavanja ne manje urgentna pitanja demokratske tranzicije, odnosno od građana i njihovih asocijacija nadgledana – monitorizovana, predstavnička demokratija dopunjena oblicima samoorganizovanja i šireg socijalnog dijaloga.

Kao i kreiranje u okolnostima pandemija, ratova i sankcija primerene strategije razvoja koja je energetski, ekološki i socijalno održiva.

Kada je o vrednostima dostojanstva rada i života reč, voleo bih da verujem da su svi, sa izuzetkom tankog sloja kleptokrata, bar pomalo sindikalisti.

Uveren da ključna karakteristika kriza jeste upravo mogućnost njenih različitih ishoda i da se treba izboriti za poželjnu opciju, ma kako ona izgledala udaljenom, ovaj tekst ću završiti sindikalnom krilaticom Ništa o nama bez nas.

*Autor je profesor političkih nauka i predsednik Saveta UGS Nezavisnost

Danas

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply

Blogovi

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register