Takozvani oligarsi u Rusiji i drugim bivšim komunističkim zemljama, buržoaski su pandan onoga što je Marks zvao lumpen-proletarijatom: nemisleća kohorta podložna političkoj manipulaciji jer njeni pripadnici nemaju klasnu svest ni vlastiti revolucionarni potencijal. Međutim, za razliku od proletarijata, lumpen-buržoazija koja se u ovim zemljama javlja krajem 1980-ih, kontroliše kapital – i to mnogo kapitala – zahvaljujući divljoj „privatizaciji“ imovine u državnom vlasništvu.

Egzemplarni slučaj je Rok Snežič, saradnik i prijatelj slovenačkog desničarskog premijera Janeza Janše. Kao „nezavisni poreski savetnik“, Snežič pomaže slovenačkim kompanijama da se izmeste u jurisdikciju sa nižim porezom, Republiku Srpsku. On navodno ne poseduje privatnu imovinu, a svoje prošle poreske obaveze izbrisao je proglašenjem bankrota.

Ipak, Snežič se vozika novim luksuznim kolima i ima čime da plati reklame na bilbordima. Zvanično je zaposlen u kompaniji svoje supruge, gde ima platu od 37.362 evra.

Međutim, „normalni“ kapitalizam takođe generiše lumpen-buržoaziju. Snežič nije mnogo drugačiji od Donalda Trampa, koji na sličan način napreduje upravo zato što se ne zalaže ni za šta, motivisan isključivo novcem i simbolima materijalnog bogatstva.

Tržišne vrednosti takođe definišu obrise ruskog rata u Ukrajini, čiji predsednik Volodimir Zelenski upravo pohađa ubrzani kurs o odnosu globalnog kapitalizma i demokratije. Od početka rata, Evropa je Rusiji uplatila blizu 40 milijardi dolara u naknadama za naftu i gas. Zelenski je tim povodom primetio da su zapadne zemlje zabrinutije za rast cena energenata nego za živote Ukrajinaca. Kapitalističko tržište – koje pokreće i ruski ratni pogon – napustilo je Ukrajinu.

Ova krvava trgovina bi bila prekinuta kada bi vlade zapadnih zemalja organizovale direktno snabdevanje energentima. Isti pristup bi rešio i globalnu krizu hrane koju izaziva rat u Ukrajini. (Osim što su najveće svetske izvoznice pšenice, Rusija i Ukrajina su i glavni izvori hemijskih đubriva za Evropu.) Paradoksalno, samo mere koje podsećaju na „ratni komunizam“ tek stvorenog Sovjetskog Saveza mogu spasiti Ukrajinu i sačuvati moć zapada. Konačno, Rusija je sa Kinom u koordinaciji ne samo u geopolitičkom izazovu zapadu, već i u pokušaju da svrgne američki dolar i evro kao globalne valute.

Budući da je zapadna solidarnost ograničena ekonomskim interesima, Ukrajinci će shvatiti da njihova „odbrana Evrope” nije dovoljna. Ukrajina takođe brani ruski narod od samodestruktivnosti njihovog predsednika Vladimira Putina i njegove lumpen-buržoazije.

U nedavnom komentaru koji je objavila ruska državna agencija RIA News, Timofej Sergejcev predstavio je cilj (genocidnog) projekta Kremlja u Ukrajini. Osnovna premisa je da Ukrajinu treba „denacifikovati“, a time i de-evropeizovati, jer je „značajan deo naroda – najverovatnije većina – savladan i uvučen u nacistički režim. Stoga je hipoteza ‘ljudi su dobri, vlada je loša’ neodrživa“.

Sergejcev ne samo da izjednačava ukrajinsku politiku sa nacizmom, već takođe tvrdi da „ukronacizam“ predstavlja još veću pretnju svetu i Rusiji od hitlerovskog nacizma. Čak se i naziv „Ukrajina“ mora eliminisati.

Dakle, Rusija planira da uradi sa Ukrajinom ono što Bertolt Breht opisuje u svojoj pesmi „Rešenje“ iz 1953. godine: da raspusti narod i izabere drugi.1 Ako Sergejcevo sumanuto lupetanje čitamo uz Putinovu tvrdnju da je Lenjin izmislio Ukrajinu, možemo razaznati aktuelnu poziciju Rusije. Po njoj, Ukrajina ima dva oca: Lenjina koji je Ukrajinu izmislio, i Hitlera koji je inspirisao današnje „ukronaciste“ da ostvare Lenjinov izum.

Šta to onda znači za geopolitičku situaciju Rusije? Prema rečima Sergejceva:

„Rusija ima veliki potencijal za partnerstvo i savezništvo sa zemljama koje je zapad vekovima ugnjetavao i koje više ne pristaju na njegov jaram. Bez ruske žrtve i borbe, ove zemlje ne bi bile oslobođene. Denacifikacija Ukrajine je istovremeno i njena dekolonizacija, koju će stanovništvo Ukrajine sigurno razumeti kad počne da se oslobađa opijenosti, iskušenja i zavisnosti od takozvanog evropskog izbora.“

Drugim rečima, Rusija mora da se radikalno preorijentiše i raskine svoje veze sa zapadom kako bi skovala nove veze sa svim onim zemljama koje su zapadne kolonijalne sile brutalno eksploatisale. Pri tome, Rusija će predvoditi globalni proces dekolonizacije.

Brutalna eksploatacija globalnog juga je istina o zapadnim imperijalnim silama koja se nikada ne sme zaboraviti. Međutim, neobično je to čuti od Rusije, koja ima dugu istoriju takvog ponašanja. U 18. veku Katarina Velika je osvojila jugoistočnu Ukrajinu i teritoriju od Sibira, preko Aljaske do severne Kalifornije. Sada nam se govori da će Kazahstan, Azerbejdžan, Gruzija i Ukrajina biti „dekolonizovani“ putem… ruske kolonizacije. Teritorije će biti oslobođene protiv volje tamošnjih naroda (koji će morati ili da se prevaspitaju ili da budu ukinuti).

Novi svetski rat može biti izbegnut kroz „vrući mir“, uz ogromne investicije u održavanje nove ravnoteže vojne moći. Fragilnost prilika ne proizlazi samo iz sukobljenih ekonomskih interesa, već i iz suprotstavljenih tumačenja stvarnosti, pri čemu puko utvrđivanje činjenica nije dovoljno.

Dokazivanje neistinitosti ruskih tvrdnji maši poentu koju je izneo Aleksandar Dugin, Putinov dvorski filozof: „U postmoderno doba svaka takozvana istina je stvar uverenja. Dakle, mi verujemo u ono što radimo, verujemo u ono što govorimo. I to je jedini način da se definiše istina. Mi imamo našu posebnu rusku istinu koju vi morate da prihvatite“.

Vera je, čini se, jača od znanja. Prema „posebnoj ruskoj istini“, ruski vojnici nisu za sobom ostavili leševe brutalno ubijenih civila u Buči i drugim ukrajinskim mestima, već su zapadni propagandisti ta zverstva navodno inscenirali.

S obzirom na takve okolnosti, zapadni zvaničnici treba da prestanu da predlažu sastanak Zelenskog sa Putinom radi pregovora o mirovnom rešenju. To je beznadežan poduhvat. Svake eventualne pregovore moraće da vode birokrate nižeg nivoa. Putin i njegov najuži krug su kriminalci koji se moraju ignorisati koliko god je to moguće. Konačno, značajan deo ruskog stanovništva to svakako zna.

Korumpirani policajci u bivšoj Jugoslaviji bili su tema brojnih viceva. U jednom od njih, policajac se neočekivano vraća kući, sumnja da se ženin ljubavnik krije ispod kreveta i saginje se da proveri. Zatim se uspravlja, gura svežanj novčanica u džep i kaže: „Sve je u redu, nema nikoga“.

U izvesnom smislu, svi smo mi taj policajac koji prihvata poniženje u zamenu za neku dobit. U Rusiji, napaćeno stanovništvo kompenzovano je jeftinim patriotskim ponosom. A mi na zapadu prepuštamo tržištu da diktira domet naše posvećenosti ljudskim pravima u Ukrajini i ostatku sveta.

Peščanik.net

________________

  1. Rešenje / Posle ustanka 17. juna / Sekretar Udruženja književnika naredio je / Da se u Staljinovoj aleji dele leci / U kojima se moglo pročitati da je narod / Proigrao poverenje vlade / I da ga može povratiti samo udvostručenim radom / Ne bi li ipak bilo jednostavnije / Da vlada raspusti narod i izabere drugi? (Izvor: Alea)