Sastanak Đilas-Vučić: izdaja legitimiteta i legitimiteti izdajnika

Objavljeno: 20.04.2022, 07:53h

Deluje da je Vučić za dogledne potrebe dnevnopolitičkih peripetija izabrao tihovanje s manjim i komunikaciju s većim izdajnikom. Onim koji nije izdao samo tim, već za kojeg se tvrdilo da je izdao čitavu državu i narod u njoj.

Piše: Stefan Slavković

Predsednik Srbije i Srpske napredne stranke (SNS) Aleksandar Vučić stavio je u prekjučerašnjoj emisiji Hit tvit tačku na šest dana dugu famu oko toga da li će i kako odgovoriti na predlog lidera Stranke slobode i pravde (SSP) Dragana Đilasa da se izbori u Beogradu ponove do kraja godine. Kao predsednik svih građana, rekao je, naložiće novi plebiscit, mada teško pre novembra, ali samo ako se o tome dogovori Ujedinjena Srbija (US), koalicija koja je na svim nivoima opštih izbora 3. aprila postigla najbolje rezultate među opozicijom.

Njegov odgovor je mogao da iznenadi samo naivne. Iskoristivši period od ponedeljka za potenciranje rekordnih 2,2 miliona glasova osvojenih na predsedničkim izborima, Vučić je teret odlučivanja prebacio na US, svestan da je cela opozicija trenutno saglasna samo oko toga da je Đilasov predlog ugrozio ono legitimiteta kojeg je izborila na izborima.

Paradoksalno, lider SSP-a je traženje audijencije kod predsednika objašnjavao upravo odbranom legitimiteta izbora. Ako i vlast i opozicija u Skupštini grada Beograda budu imale po 55 od ukupnih 110 odbornika, tvrdio je, nastupiće nešto nalik parlamentarnoj krizi; ako vladajuća koalicija napabirči još odbornika kroz saradnju s desnom opozicijom (možda Zavetnicima i koalicijom NADA, čiji su predstavnici na sednici Gradske izborne komisije glasali protiv ponavljanja izbora na nekim biračkim mestima), to neće odražavati izbornu volju Beograđana koji su u gradskim opštinama većinski glasali za smenu vlasti.

Neočekivani uticaj benzina na vatru

Svoju inicijativu dalje je obrazlagao željom da „smiri tenzije“ u Srbiji, ali u tome očito nije uspeo. Ako išta, povećao ih je u opoziciji. Kandidat za gradonačelnika US-a Vladeta Janković rekao je da Đilasov „opozicioni legitimitet“ ne dovodi u pitanje, ali da je sastanak bio greška, jer gazi po čitavoj predizbornoj postavci da se s autokratom ne pregovara. Lider Narodne stranke Vuk Jeremić bio je oštriji, pa je sastanak u slučaju Vučićevog pozitivnog odgovora nazvao početkom „tehničke koalicije SNS-a i SSP-a“. Radomir Lazović iz koalicije Moramo je poručio da će oni u tom slučaju biti opozicija i jednima i drugima.

Tenzije u opoziciji izvesno će smanjiti izlaznost na budućim izborima, što teško da ide u prilog odbrani izborne volje građana koje je US deklarativno zastupao, insistirajući da njihovi interesi koreliraju s javnim. Valja podsetiti da je nedavna izlaznost od 59 odsto, iako najveća od 2008. godine, u trenutnim političkim prilikama velika samo ako se meri spram skoro 49 odsto iz 2020. godine, kada je deo opozicije bojkotovao izbore. Među njima je bio i najveći deo naveliko mrtvog US-a.

Pre lokalnih i pokrajinskih izbora viđenih za 2024. godinu, kao pokazna vežba poslužilo je ponavljanje beogradskih izbora na šest biračkih mesta – na četiri 16. aprila, gde je izlaznost bila razočaravajućih 46 odsto, i gde je SNS pobedio s 59,5 odsto, a na dva 21. aprila, gde se ne očekuje bitno drugačiji ishod. Mogućnost da glasa imalo je 8.643 građana, što nije zanemarljivo u okolnostima u kojima je o 56. odborniku, presudnom za formiranje većine u Beogradu, odlučivalo oko 1.800 glasova.

Ko rano rani, sam u jamu upada

Utoliko je Đilasov poziv Vučiću na sastanak bio zaumniji. Dok je opozicija insistirala na „dugom maršu“ kroz GIK i Upravni sud, te na završavanju izbornog procesa, deluje da je lider SSP-a, nezadovoljan tokom igre i prvobitnim rezultatima, odlučio da poruši šahovsku tablu i bez konsultacije s ostatkom opozicije zatraži revanš, a za sebe i svoju partiju izbori bolje pozicije.

Teško je reći šta bi one mogle da obuhvataju. Ove godine se možda neće ponovo izlaziti na parlamentarne izbore, što su najavljivali vlasnik televizije Pink Željko Mitrović i potpredsednik SNS-a Miloš Vučević, ali će se možda i oni održati već 2024. godine. U međuvremenu se u javni diskurs prometnula i mogućnost vraćanja cenzusa na pet odsto. U takvim okolnostima, u republički parlament bi trenutno osim manjinskih lista ušle koalicije oko SNS-a i SPS-a, kao i koalicija NADA. Zavetnici i Dveri su u međuvremenu formirali postizborni blok, zvanično zbog protivljenja sve izvesnijeg uvođenja sankcija Rusiji, a nezvanično da bi podršku na vreme sabrale na više od pet odsto.

Ispod cenzusa bi ostala i koalicija Moramo, što bi prozapadne poslanike u parlamentu svelo na predstavnike članica US, čijih je 12 partija i organizacija osvojilo nevelikih 13,59 odsto. Đilas bi vreme do novog izbornog ciklusa iskoristio za postizanje veće probojnosti u medijima i parlamentu, a, ko zna, možda i dalje približavanje Vučićevom SNS-u.

Čini se da zbog geopolitičkih previranja izazvanih ratom u Ukrajini šansa za tako nešto raste iz dana u dan. Zato je Vučić glavnu nedoumicu – s kojim izdajnikom i kako sarađivati, Ivicom Dačićem ili Draganom Đilasom – pretvorio u lažnu dilemu. Istini za volju, njihove izdaje naprednjaci su ocenjivali različito, pa su i strategije spram njih drugačije.

Balavost i alavost

Može delovati da je premijerka u tehničkom mandatu i poverenica beogradskog odbora SNS-a Ana Brnabić lidera socijalista i donedavno vernog koalicionog partnera nazvala izdajnikom zbog rabljenja putinofilskog sentimenta kod glasača, ali je tačnije reći da ga je tako okarakterisala zato što je radio ono što SNS jednostavno nije smeo.

Ko se pitao da li je SPS u problemu posle Vučićeve kritike onih političkih aktera koji su Putinov lik i delo koristili u promotivne svrhe, usput naglasivši da mesto u Vladi više nikome nije zagarantovano, potvrdu je dobio kada je Dačić, okružen ožalošćenom vrhuškom SPS-a, najavio reorganizaciju stranke da bi rezultati bili „što povoljniji“ (ne i bolji!).

Neobično je da se stranka reorganizuje nakon najboljih izbornih rezultata u poslednjih deset godina, otkad je postala deo vladajućih koalicija sa SNS-om. Socijalisti su u aprilu prekinuli trend pada podrške, osvojivši na parlamentarnim izborima oko 100.000 glasova više nego 2020. godine, što im je donelo 31 mandat, zbog više izlaznosti jedan manje nego pre dve godine. Na beogradskim izborima brojali su do osam mandata.

Ipak, bolji rezultati izvesno su pokazatelji Pirove pobede SPS-a. Razlog je nazočan – SNS je na parlamentarnim izborima osvojio 300.000 glasova manje na prethodnim, što se prevodi u 120 mandata, ili 68 manje nego ranije. Na beogradskim izborima su osvojili 48 mandata. Dakle, SNS-u će za većinu u obe skupštine trebati partneri. Socijalisti su im, kao glavni kandidati za funkciju treće noge na tronošcu, kampanjom izvesno otkinuli koju desetinu hiljada glasova. Zato je Vučićeva pobeda na predsedničkim izborima dobila podtekst pada legitimiteta SNS-a.

Zna Vučić koliko u Srbiji politički vrede dobri odnosi s Putinom, ali zna i da bi eventualni pregovori sa SPS-om išli teško. Srednji, operativni ešaloni socijalista dugo su već nezadovoljni nečim što liči na utapanje u SNS i neće se zadovoljiti manjim nadležnostima u budućoj vlasti. Ipak, Vučić zna i da mu u budućnosti politički odgovara jedino zaokret ka Zapadu. U intervjuu na RTS-u tako je rekao da Srbija možda jeste vojno neutralna, ali da se o političkoj neutralnosti ne može govoriti sve dok se nalazi na evropskom kursu.

Opet, istini za volju, o Vučićevom zaokretu je naveliko brujala cela Srbija. Prvo kada je nakon višesatnih pregovora s inostranim faktorima Srbija u UN osudila rusku invaziju na Ukrajinu, a potom i kada je Zapad atipično velikodušno poručio da neće insistirati da Srbija Rusiji uvede sankcije, bar do kraja izbora, nakon kojih je Srbija glasala i za suspenziju Rusije iz Saveta UN za ljudska prava.

U novim okolnostima, teško da će među SNS-ovim partnerima biti mesta za putinofile. Sve i da Dačić nedvosmisleno prigrli prozapadni diskurs zarad političkog preživljavanja, izdaja će ga koštati. Lideru Pokreta socijalista Aleksandru Vulinu se to nije desilo uprkos sličnim predizbornim obraćanjima, verovatno zato što je nastupao na listi sa SNS-om, ali se priča da mu se smeši mesto ambasadora u Pekingu. Dačić teško da bi pristao na takvo geografsko, ali i političko izmeštanje.

Politička upotreba izdajnika

I, kao što je Vučić 2012. godine odlučio da zaboravi na Dačićevu izdaju iz 2008. godine, kada ga je lider socijalista podržao kao kandidata SRS-a za gradonačelnika, da bi potom stupio u saradnju s Tadićevim DS-om, tako je sada odlučio da zaboravi na 619 miliona razloga zbog kojih se ni u predizbornim kampanjama ni inače nije sastajao s Draganom Đilasom, idealnim eksponentom politike koja je prema naprednjačkoj mantri Srbiju u periodu od 2000. do 2012. godine bezmalo vratila u kameno doba.

Deluje da je Vučić za dogledne potrebe dnevnopolitičkih peripetija izabrao tihovanje s manjim i komunikaciju s većim izdajnikom. Onim koji nije izdao samo tim, već za kojeg se tvrdilo da je izdao čitavu državu i narod u njoj.

Vučiću je jasno da koreliranja skupštinskih većina na republičkom i beogradskom nivou neće biti. Ako se ne odluči za saradnju sa SPS-om u Narodnoj skupštini, kao potencijalni partneri se ukazuju stranke nacionalnih manjina. Takva bi većina bila dvojako problematična – logistički, jer bi predstavnici manjina morali da praktično sve vreme borave u glavnom gradu, i na nivou legitimiteta. Đilasov poziv na sastanak otuda mu je pružio ne slamku, nego stablo spasa, jer je dobio priliku da dijalogom o ponavljanju gradskih izbora razdrma čitav postizborni abakus, u kojem izdajnici možda menjaju lica, ali ne i rezultate izbora.

Mašina

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply

Blogovi

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register