Rat za Rusiju

Objavljeno: 12.04.2022, 08:25h

Rusija nije dovoljno jaka da bi bila velika sila, kao SAD i Kina, ali prevelika je da bi mogla biti uklopljena u Evropu.

Autor: Miroslav Samardžić

Rat u Ukrajini vodi se oko toga tko će podrediti Rusiju – SAD ili Kina. Rusija je pokušala spriječiti širenje NATO-a na istok. Ali, lako se može deseti da padne u podređen položaj prema Kini.

Kada su ratovi u pitanju, po pravilu, zbivanja na frontovima, razaranja i velike ljudske tragedije, skreću pažnju sa sistemskih uzroka vojnih sukoba. Događaji su prašina, upozoravao je Fernan Brodel, čak i veliki događaji. U analizi treba otkriti procese dugog trajanja koji su doveli do Ukrajinskog rata.

Zapadna mediji uglavnom svu odgovrnost svaljuju na Putina lično. On, navodno, želi da obnovi rusku imperiju, i zbog toga je napadnuta Ukrajina. Tolstoj je pisao da su velike ličnosti samo etikete koji događajima daju imena. U devetnaestom i dvadesetom veku bilo je velikih državnika i vojskovođa, ali danas ih na svetskoj političkoj sceni nema. Ni Putin ne zaslužuje, po svom dosadašnjim učinku, da mu se ukaže tolika važnost.

Rusija nije napala susednu državu zbog toga što je u istorijskom sukobu sa zapadnom civilizacijom, niti zbog iracionalne volje za dominacijom Vladimira Putina. Iza grmljavine na frontovima skriveni su suštinski uzroci, a to su protivrečnosti savremenog neoliberalnog globalizovanog kapitalizma.

Proces dugog trajanja unutar koga se odvijaju aktuelni događaji, počinje još sedamdesetih godina dvadesetog veka opadanjem moći međunarodnog radničkog i socijalstičkog pokreta. Kaptalizam uspeva da se oslobodi pritiska leve alternative i, posle pada Berlinskog zida, postaje jedini sistem u svetu, kako konstatuje ekonomista Branko Milanović. Levica je poražena u svim oblicima, i kao autoritarni istočnoevropski “realni socijalizam” i kao socijaldemokratija u zapadnim “državama blagostanja”. U svetu je nastao unipolarni poredak u kome je dominacija SAD u vojnom, privrednom, političkom, i ideološkom pogledu bila neosporna. Zbog nemogućnosti da se odupru američkoj vojnoj moći poraženi su i trećesvetski prosvećni antiimperijalstički nacionalni pokreti.

Raspad Sovjetskog Saveza doveo je do drastičnog slabljenja ruskih elita koje nisu bile u stanju da razumeju zakonitosti kapitalizma. Ideološka antikomunistička zaslepljenost dovela je do nacionalne katastrofe. Državna autnomija je gotovo poništena. Početkom devedesetih krajnje nekritički je prihvaćen stav da Rusija može postati ravnopravan partner u globalnom neoliberalnom poretku pod američkim vođstvom. U prvim godinama svoje vladavine i Putin je delio te predrasude. Bžežinski je tada objašnjavao zašto to nije moguće. Rusija je suviše velika i trenutno zaostala, ali potencijalno moćna, da bi mogla da bude asimilovana kao još jedna članica EU i NATO. Ona bi razvodnila zapadni karakter EU i ugrozila američku hegemoniju u njoj. U Evropskoj uniji i zapadnom vojnom savezu Rusija bi u procesima odlučivanja imala uticaj ravan nemačkom i francuskom i mogla bi, zajedno sa njima, da podrži antiameričke stavove. Među vašingtonskim stratezima nije bilo dileme oko toga da Evropa mora biti u vazalnom položaju prema SAD.

Ruski boljševici, koje Putin toliko prezire, prvi su među marksistima razumeli da kapitalizam hijerarhijski strukturira prostor, zemlje koje su se prve razvile kontrolišu ekonomije zaostalih društava i nastoje da ih podrede svojim potrebama. Vladajuće ruske elite devedesetih nisu shvatale da zapadnoj buržoaziji njihova zemlja nije potrebna kao ravnopravan partner, već kao izvor jeftinih sirovina.

Imperjializam je jedna od osnovnih karakteristika kapitalizma. On se nije pojavio u njegovoj poslednjoj fazi, kao što je mislio Lenjin, već je postojao od nastanka kapitalizma, kako tvrdi Fernan Brodel. Šezdesetih godina XX veka trećesvetski marksisti razvili su teoriju o deformisanom razvoju perifernih zemalja, „razvoju nerazvoja“. Oni su tvrdili da širenje kapitalizma u sve delove sveta ne donosi razvojne šanse nerazvijenim narodima, već permanentno siromaštvo i podređenost. U svetskom sistemu postoji podela na centar, poluperiferiju i periferiju, između ovih delova sistema postoje odnosi dominacije i eksploatacije (1).

Početkom devedesetih Emanuel Valerštajn ovako je definisao geografiju kapitalizma: ”Svetska kapitalistička ekonomija je sistem koji sadrži hijerarhijsku nejdnakost distribucije zasnovanu na koncentraciji izvesnih vrsta proizvodnje (relativno monopolizovane i, prema tome, viskoprofitne proizvodnje) u izvesnim ograničenim zonama, koje postaju mesta najveće akumulacije kapitala. Ta koncentracija omogućava jačanje državnih struktura koje, zauzvrat, garantuju opstanak monopola. Pošto su monopoli inherentno krhki, postoji stalna i ograničena, ali značajna relokacija tih centara koncentracije tokom čitave istorije modernog svetskog Sistema.”(2) Kapitalizam nije ravna ploča, upozoravao je Brodel, već reljef.

Svetski kapitalistički sistem oduvek je imao svoje središte koje se nalazilo u najrazvijenoj zemlji koja je bila hegemon, utvrđivla je pravila igre koja su ostali akteri morali da slede. Vremnom se taj centar menjao. U devetnaestom veku to je bila Velika Britanija, posle Prvog i Drugog svetskog rata hegemon su postale SAD. Uspon Kine doveo je u pitanje američku hegemoniju, sistem se sada nalazi u periodu bifurkacije, kako bi rekao Valernštajn. Kina je postala ekonomski, a sve više i vojno, toliko moćna da ugrožava dosadašnju privilegovanu poziciju Sjedinjenih Država. Slabljenje svetske moći SAD je proces dugog trajanja, one raspoložu sa dovoljno resursa da tu tendenciju osporavaju i sprečavaju pojavu novog hegemona. Zbog sistemske krize globalizovanog kapitalizma koja je postala manifestna posle 2008. svi akteri postali su agresivniji. To je glavni uzrok poremećaja u međunarodnim odnosima čiji smo svedoci. Tukidid bi rekao da sila u usponu ugrožava dominantnu silu. U takvoj situaciji, smatrao je on, sukob je neizbežan. To pravilo naziva se “Tukididova zamka”.

Posle pobede Staljina nad Trockim, sredinom dvadesetih godina, revolucinarni idealizam u SSSR-u zamenjen je surovim realnopolitičkim pristupom međunarodnim odnosima. On je bio dominantan sve do dolaska Gorbačova na vlast i u suštini se nije razlikovao od stavova američkih spoljnopolitičkih stratega. U jednom članku iz 1945. Karl Polanji je tvrdio da je pobeda staljinizma nad trockizmom značilia promenu spoljne politike od rigidnog univerzalizma koji je polagao nade u svetsku revoluciju ka regionalnoj izolaciji. Koncept permanentne revolucije Trockog uvlačio je SSSR u sukob sa neuporedivo snažnijim državama, smatrao je Staljin, što je ugrožavalo opstanak prve zemlje socijalizma.(3)

Naivnost je početkom devedesetih u Rusiji dobila razmere koje se retko viđaju u istoriji. Teško je naći primer da je neka tako velika i potencijalno bogata država prepustila koncipiranje svog ekonomskog sistema stranim, posebno američkim savetnicima, poput Džefri Saksa. Rezultati su bili katastrofalni. Između 1987 i 1993. ruski BDP opao je za 40 posto. Trampa je 1998. obuhvatala polovinu međukompanijske razmene. U udaljenim delovima zemlje rublja je prestala da bude platežno sredstvo. Prosečna dužina života smanjena je kao nikad do tada u mirnodopskom periodu. Početkom devedesetih ruski deo BDP-ea SSSR-a bio je jedan i po puta veći od kineskog i duplo veći od Južne Koreje. BDP Rusije. 2020. iznosio je 1,48 triliona dolara, Kine 14,7 a Južne Koreje 1,63 triliona dolara. Tokom tranzicije, pod izgovorom da se vaučerskom privatizacijom stvara narodni kapitalizam, nastala je oligarhija koja je stekla ogromno bogatstvo i političku moć, a opljačkano bogatstvo uglavnom iznosila je u inostranstvo.

Posle raspada SSSR-a došlo je do jednog od najintenzivnijih procesa demilitarizacije u istoriji. Armijski personal je smanjen za dve trećine, vojni budžet drastično je redukovan, prema nekim podacima čak za 95 posto. Vojno industrijski kompleks u SSSR-u stvarao je 15 do 20 posto BDP-ea, a spao je na 4 posto tokom restauracije kapitalizma. Popularna izreka u Rusiji je “devedesete nikad više”. Na takvom raspoloženju se podigao Putin.

U periodu od 1999.–2008. došlo je do privrednog opravka, a tek 2007. dostignut je nivo BDP-ea iz 1991. Termin putinizam korišćen je u to vreme kao oznaka za konsolidaciju ruskog kapitalizma i privredni razvoj. Vlasnički udeo države u naftnoj industriji porstao je od 10 posto 2000. na 42 posto 2008. U drugoj dekadi Putinove vlasti stvorena je nova kleptokratska oligrahija koja kontroliše državni aprat i prihode koje ostvaruje državni sektor u privredi. Čine je kadrovi iz bezbednosnih službi koje u Rusiji zovu siloviki. Oni, uz oligarhe koji potiču iz devedesetih, čine vladajuću klasu. Broj milijardera u Rusiji koji su na na Forbsovoj listi povećan je sa 17 u 2003. godini na 96 u 2017. Možda bi se najkraće moglo reći da putinizam danas predstavlja formu bonapartizma, budući da neoliberalni kapitalizam u Rusiji ne može da zadobije demokratski legitimitet.

Tokom decenije uoči agresije na Ukrajinu ruska ekonomija bila je u hroničnoj stagnaciji, a politički sistem postajao je sve autoritarniji. Putinov režim nije uspeo da modernizuje privredu i obezbedi kakvu takvu društvenu pravdu. Društevno bogatstvo u orgomnoj zemlji koncentrisano je na malom prostoru, što je karakteristično za sve neoliberalne sisteme. Moskovska metropolska regija ima 20 miliona stanovnika i budžet od 44,2 milijarde dolara. Na osnovu procurelih poreskih podataka iz 2006. ruski ekonomsti su izračunali da je Gini koeficijent, koji pokazuje nivo nejednakosti, u Moskvi tada iznosio 0,63, što spada u najgore rezultate u svetu. Prema zvaničnoj statistici ovaj koeficijent u Ruskoj Federaciji 2018. Iznosio je 0,41, što je uporedivo sa SAD. Međutim, prema istraživanjima stranih ekonomista, među kojima je bio i Tomas Piketi, on je 2015. iznosio 0,54. Rusija spada u zemlje sa najvećom nejednakošću, poput Brazila i Južne Afrike. To je dovelo do krnjenja legitimiteta zbog čega je, između ostalog, Putin krenuo putem nacionalističkog revanšizma. Aneksija Krima i faktička kontrola delova teritorije Ukrajine posle 2014. povećali su njegovu popularnost. Ali vremnom se ona istopila.

Strani političari i intelektualci koji su se poslednjih godina susretali sa Putinom primetili su da on ne skriva gnev prema Zapadu. Razočarenje zbog postupanja prema Rusiji podstakli su ga da prihvati “ruski svet” kao svoj ideološki koncept. Peri Anderson piše da je u sudaru sa ekspanzijom industrijske moći Zapada svako veće vanevropsko društvo bilo u dilemi kako da izbegne padanje u podređeni položaj. Da li je nezavisno preživljavanje moguće jedino imitacijom Zapada, ili je to put u samodestrukciju spas od koje može doći samo reafrimacijom najdubljih indogenih tradicija. Iz ovakve tenzije, nastala je u istoriji Rusije zapanjujuće visoka kultura i prva inteligencija koja je bila svesna svoje uloge. Ali, ta veličanstvena kultura nije mogla imati integrativnu ulogu u društvu u kome je 80 posto stanovništva početkom dvadesetog veka bilo nepismeno. Za razliku od zapadnog nacionalizma sa građanstvom i političkim institucijama u Rusiji je nastao mesijanski, monaški koncept “svete Rusije” koji joj dodeljuje univerzalnu misiju da spasi svet, koji je pao u materijalizam, uz pomoć duha istine i pravde kojim je samo Rusija obdarena. U poslednje dve decenija ta je dilema ponovo akutna u Rusiji.(4) Za Putina, međutim, ”ruski svet” je samo propagandno oružje za domaću političku upotrebu. Iako je tokom njegove vladavine ojačana uloga države u privredi, Putin nikad nije dovodio u pitanje kapitalizam. U tom pogledu, on je pravi zapadnjak.

Rat na istoku Evrope generisan je u velikoj meri od strane SAD-a kako bi se Rusija slomila i pretvorila u zapadnu koloniju. Na taj način bila bi ojačna pozicija Sjedinjenih Država u neizbežnom sukobu sa Kinom. U dosadašnjem toku rata Ukrajinci su pružali zaista snažan, hrabar i neočekivan otpor. Zapadna propaganda to koristi za ostvarivanje svojih ciljeva. Tokom sovjetske intervencije u Avganistanu zapadni mediji romantizovali su talibane, da bi ih potom, kad su ratovali protiv SAD-a, demonizovali. A radilo se o istim ljudima. Treba dodati da je i Kina podržavala avganistanski otpor sovjetskoj armiji.

Čak i ako bi vojno pobedila, Ukrajina neće postati članica NATO i EU, već će biti uništena zemlja. U njoj je uticaj kranje desnice i pravih nacista porastao posle početka invazije. Zbog toga Zelenski teško može pružiti ozbiljnije ustupke Moskvi, što sukob i razaranje Ukrajine može samo produžiti. I u Moskvi antiukrajinski radikalizam ne jenjava. Poslednji takav ispad napravio je patrijarh Kiril koji je izjavio da Ukrajina mora biti uništena kao nacistički Rajh(5).

Iako su političke i vojne odluke koje su donošene u Moskvi bile pogrešne, na njih su najviše uticale geopolitičke okolnosti unutar kojih se zemlja našla, a u tom okruženju dominirale su druge sile, pre svega SAD. Asimetrija moći omogućila je Amerikancima da ignorišu ruske interese. To nikako ne znači da je Rusija imala pravo da napadne suvernu državu koju je sama priznala. Zločini koje je njena vojska počinila ničim se ne mogu opravdati. Ali, treba objasniti i uzroke rata i ukazati koje se sve strane u njega upletene i kolika je njihova odgovornost.

Ishod rata pokazaće da li Rusija ima dovoljno moći da bude jedan pol u multipolarnom svetu, što je Putinova ambicija. Pokazalo se da njena vojska nije sposobna da nanosi brze i odlučujuće udare i da kontrolisano upotrebljava silu. Invazija na Ukrajinu, po mišljenju zapadnih vojnih analitičara, predstavlja klasičnu rusku improvizaciju. Ukoliko se dokaže da su namerno ubijani civili, bruka će biti još veća. Izvesno je da od Rusije, kada je konvnecionalno ratovanje u pitanju, članicama NATO ne preti nikakva opasnost. Takođe, pitanje je i da li ona može da se odupre zapadnom ekonomskom i ideološkom pritisku. Peri Anderson ističe da je znatno smanjena Rusija i dalje teritorijalno najveća država na svetu, sa nesrazmernim brojem stanovnika. Ali, ipak, Rusi su najveći narod u Evropi. Rusija nije dovoljno jaka da bi bila velika sila, kao SAD i Kina, ali prevelika je da bi mogla biti uklopljena u Evropu. Njena geopolitička pozcija je negde između velikih sila i sila drugog reda. Te objektivne okolnosti u značajnoj meri određuju njenu spoljnu politiku, i ona se verovatno ne bi mnogo promenila i kada bi Putin izgubio vlast. Ratom protiv Ukrajine Rusija je pokušala da spreči širenje NATO na istok. Ali, lako se može deseti da padne u podređen položaj prema Kini.

Za ishod rata važno je na čijoj strani je vreme. U Rusiji su otpori ratu sve slabiji, sankcije nisu još uvek proizvele efekat koji su zapadne vlade očekivale. Ukoliko se rat bude otegao, na čemu će insistirati SAD kako bi Rusija bila oslabljena, nezadovoljstvo se može pojaviti. Istoričari navode kako je u Moskvi 1915. tokom Prvog sveskog rata, došlo do antinemačkih pogroma. Građani i radnici razbijali su prodavnice čiji vlasnici su bili Nemci i u šovinističkom žaru ubijali sugrđane koji su imali nemačka prezimena. Ali, 1917. većina stanovništva koja je do tada podržavala rat izašla je na ulice sa antimperijalističkim parolama, tražeći mir bez aneksija i kontribucija, agarne reforme i osmočasovni radni dan.

Koliko je ruska agresija vojno i politički bila loše planirana, toliko je i zapadni odgovor bio neartikulisan. U ovom trenutku nije jasno ko će od sankcija imati više štete, EU ili Rusija. Osim toga, u pravu je Dmitrij Medvedev koji je francuskom ministru spoljnih poslova Brunu Lemeru rekao da su ekonomski ratovi u istoriji uvek prelazili u prave ratove.

Kao i uvek kada su značajni događaji u pitanju, i povodom Ukrajinskog rata najavljuju se velike promene u međunarodnim ekonomskim i političkim odosima. Govori se o kraju globalizacije i iznose tvrdnje da će SAD izgubiti status nervnog centra svetskog kapitalizma i da dolar i američke hartije od vrednosti više neće biti glavni čuvar vrednosti i najsigurnij način ulaganja. Rano je da se donose tako dalekosežni zaključci. Ni Kini ne odgovara nagla promena, budući da je njena privreda zavisna od nesmetanog funkcionisanja svetskog tržišta. Peri Anderson smatra da režim tržišne globalizacije može da opstane ukoliko su ispunjena tri uslova: da se nastavi ekonomska ekspanzija; da SAD održe svoju ideološku, diplomatsku i vojnu hegemoniju, i da se socjalna trvenja nastala širenjem delovanja tržišta ublažavaju socijalnom politikom države. Sva tri uslova su tokom poslednjih petnaestak godina oslabljena.

Putin je uoči invazije govorio da se radi o borbi za opstanak Rusije. Džon Miešajmer smatra da je na ruskoj strani ulog mnogo veći nego na zapadnoj i da je to njena prednost. Putin je smišljeno pretio nuklearnim ratom. Malo ko veruje da se to može dogoditi, ali stvari se lako mogu otrgnuti kontroli. Nije bilo mnogo analitičara koji su predviđali da će do rata doći, a on je ipak izbio. U pravu su bili oni koji su se, komentarišući gomilanje ruskih trupa na ukrajinskoj granici pozivali na Čehova. Čuveni ruski pisac, rođen u Ukrajini, pisao je da, ako u prvom činu drame na zidu visi puška, u poslednjem činu ona mora opaliti.

Ukoliko se rat u Ukrajini ubrzo ne završi, ekonomske posledice po Srbiju mogu biti veoma teške. Bogate zapadne države imaju fiskalne kapacitete da ubalže efekte krize u svojim zemljama. Vučić je u dosadašenjem periodu mahnito zaduživao Srbiju na međunarodnom finansijskom tržištu kako bi gradio često nepotrebnu infrastrukturu i korumpirao birače. Zbog toga više nema mnogo prostora za dalje zaduživanje. Naše stanovništvo još nije počelo da plaća realnu cenu energenta, a drastični cenovni udar, koji će verovatno nastupiti, država neće moći mnogo da ublaži.

Zbog svega navedenog Vučić će možda pokušati da podeli odgovornost za stanje u zemlji tako što će proevropskoj opozciji ponuditi udeo u vlasti. Za SNS i njenog lidera to bi moga da bude zgodan način da relativno bezbolno napuste dosadašnju praksu autoritarne vladavine i da se predstave kao korektni demokratski politički akteri. Proevropska opozcija lako može prihvatiti takvu ponudu, kako zbog pritiska iz Brisela, tako i zbog lukrativnih razloga. Kakvu ćemo vladu imati zavisiće od ishoda rata na istoku Evrope. Nije nikakva novina da male i zavisne države nisu autonomne i da u njima i nema pravog političkog života.

Autor je politikolog iz Zrenjanina

  1. Opširnije o tome sam pisao u tekstu Geografija kapitalizma.
  2. Emanuel Valerštajn, Posle liberalizma, Beograd, 2005, str.30.
  3. Karl Polanyi, Universal Capitalism or Regional Planning?, u knjizi: Economy and Society: Selected Writings, by Karl Polanyi, Polity, 2018.
  4. Perry Anderson, Incommensurate Russia, New Left Review, Vol 94, July-August 2015.
  5. https://www.danas.rs/svet/patrijarh-kiril-ukrajina-mora-biti-unistena-kao-nacisticki-rajh/

H-alter

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply

Blogovi

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register