Vestsplejnovanje Ukrajine

Objavljeno: 08.04.2022, 08:04h

Razmatranje istočne Evrope i istočnih Evropljana, koje izostavlja lokalne glasove i razumevanje kompleksnosti regiona, jeste kolonijalna projekcija. To posebno rečito pokazuje pitanje Nato saveza.

Autor: Jan Smoleński 

Izraz westsplaining, vestsplejnovanje, smišljen je po uzoru na kovanicu iz savremene feminističke teorije mansplaining (man + explain) kojom se opisuje prikriveno seksistički manir snishodljivog, patronizujućeg muškog objašnjavanja ženskih prava i problema ženama. Izraz delimično odgovara terminu balkanizam Marije Todorove, odnosno orijentalizam Edvarda Saida – ukratko, vestsplejnovanje je kad zapad, arogantno i neovlašćeno, objašnjava istoku njegove probleme i prilike. Prim.prev.

Rat je pakao za svakoga ko se nađe u njemu. On uvek izaziva i mobilizaciju mislećih ljudi koji su van njegovog domašaja. Od ruske invazije na Ukrajinu 24. februara, od početka eskalacije borbi na terenu obasipaju nas salve mišljenja o ovom ratu. Istočnoevropskim intelektualcima kao što smo mi jezivo ide na živce beskrajni niz zapadnih stručnjaka i komentatora koji s visine tumače situaciju u Ukrajini i istočnoj Evropi, često zanemarujući stavove iz regiona, tretirajući ga kao objekat istorije, tvrdeći da razumeju logiku i motive ruskog agresora. Po istočnoevropskim onlajn krugovima ovaj manir ljudi iz anglosfere, koji regionu bez zazora nameću svoje analitičke šablone i političke recepte, naziva se vestsplejnovanje. Ovaj problem posebno dolazi do izražaja kada komentatori vestsplejnuju ulogu širenja Nato saveza na istok u izazivanju ruske invazije.

Složenost istočne Evrope izluđuje. Ona nije jasno definisana. Proteže se od baltičkih država, Estonije, Letonije i Litvanije, naniže (u zavisnosti od toga koga ste pitali) preko Poljske, Belorusije, Slovačke, Češke i Mađarske, zatim na istok da obuhvati Moldaviju, pa na jug preko Rumunije do Bugarske, mada možda obuhvata još neke zemlje. To je region bez unutrašnje kohezije. Nije ujedinjen kulturno, verski, jezički, rasno, politički, pa čak ni geografski. Grčka i Finska su na istoku, ali ne spadaju u ovu kategoriju. Gruzija je odvojena od svih ostalih zemalja, a ipak se često računa, dok se pitanje konceptualnog članstva u regionu, pa i samog postojanja Ukrajine upravo otvara u aktuelnom sukobu.

Jedino što ujedinjuje ovo područje je istorijsko prokletstvo njegove lokacije koje ga čini igračkom imperija, sa granicama koje su vekovima pisane i brisane, poslednji put nakon raspada SSSR-a. Temeljna geopolitička odlika ovog dela sveta je da je on definisan spolja. Kako kaže poljski lingvista Pjotr Tvardžiš: „Relativno malo istočne Evrope je u samoj istočnoj Evropi. Više je ima u zapadnoj Evropi i uopšte na zapadu“.

Prošlih nedelja vestsplejneri po američkim televizijama i rubrikama Lični stav sugerišu da je Nato prihvatanjem istočnoevropskih zemalja u svoje članstvo izazvao Putina da napadne kao divlja zver saterana uza zid. Priča manje-više glasi ovako: posle raspada Sovjetskog saveza Nato je Rusiji obećao da se neće širiti. Ali 1997. se ipak proširio. Ignorišući primedbe Rusije 2007. je otvorio pregovore sa Gruzijom i Ukrajinom. Rusija je bila prinuđena da reaguje, pa je te godine napala i okupirala delove Gruzije. Kasnije, kada je u protestima pod pokroviteljstvom SAD-a svrgnut ukrajinski predsednik Viktor Janukovič jer je napustio prozapadni kurs, Putin je ponovo reagovao, ovoga puta okupacijom Donbasa i Krima 2014. Sada pokušava da preuzme Ukrajinu kako bi sprečio dalje širenje američkog uticaja pred svojim vratima.

Ova priča nije nova i potiče od takozvanih realista među stručnjacima za međunarodne odnose, intelektualno formiranih u eri Hladnog rata. Džon Miršajmer sa Univerziteta u Čikagu, na primer, nedavno je u Njujorkeru tvrdio da je širenje Nato saveza u Rusiji doživljeno kao bezbednosna pretnja koja je onda izazvala invaziju Ukrajine. Miršajmer doduše priznaje da su velike sile predatori koji svojim manjim susedima ne priznaju pravo glasa. Ali po njegovom tumačenju Nato savez, vođen prvenstveno američkim interesima, kriv je za to što je Rusija prešla u napad kako bi zaštitila svoju sferu uticaja. Ovaj argument je već duže vreme u opticaju. Sam Putin ga je izneo u svom govoru na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti 2007.

Implikacije ove pozicije se podrazumevaju: Nato treba da prestane da se udvara zemljama poput Ukrajine, a zemlje poput Ukrajine treba da odustanu od svake težnje da postanu članice Nato saveza ili EU, ako žele da opstanu kao države. Drugim rečima, istočnoevropske zemlje treba da pristanu na status zemalja drugog reda u svetskoj zajednici država i da prihvate svoju geopolitičku ulogu neutralnih tampon zona na rubovima ostataka američkog i ruskog carstva.

Poslednjih nedelja, taj argument je prihvaćen širom političkog spektra. Ujedinio je Teda Galena Karpentera iz libertarijanskog Kato instituta i istaknutog nemačkog levičarskog intelektualca Volfganga Štreka, koji je napisao da je „rat za Ukrajinu“ izazvan „beskompromisnim hazarderstvom SAD i Rusije“. Rat za Ukrajinu? Budući da su jedini borci na terenu ruski osvajači i ukrajinski branitelji, implikacija da je ovo bitka između SAD i Rusije oko sfere uticaja je smešna. Ali ovaj stav je ujedinio ekonomistu Džefrija Saksa – koji se očigledno oporavio od svoje opijenosti neoliberalizmom, ali ne i od deljenja instrukcija istočnim Evropljanima šta da rade – i grčkog anti-neoliberalnog političara Janisa Varufakisa. Na istoj strani su se našli i Taker Karlson sa Foks njuza i progresivna ekonomistkinja Marijana Macukato kada tvrde da je ova situacija ista kao kada bi Kina ubeđivala Meksiko da se učlani u antiamerički bezbednosni savez. Populistički kolumnista Gardijana Oven Džons naveo je da se rat mogao izbeći samo da je „napravljena neutralna tampon zona posle Hladnog rata“. (Njegov tvit je u međuvremenu obrisan, a Džons se izvinio zato što je zanemario prava ljudi koji žive u toj zamišljenoj zoni i zato što je „zvučao kao imperijalista koji igra Riziko sa narodima Evrope“.) Isti argument se naslućuje i u nespretnom saopštenju Demokratskih socijalista Amerike u kojem se poziva na prekid rata, ali se kao uzrok rata navodi „imperijalistički ekspanzionizam“.

Posebno su levičari skloni uverenju da kao građani imperijalnih SAD koje su često postupale u lošoj nameri, kritikom širenja Nato saveza zapravo koriguju svoje i predrasude svojih sugrađana. Možda im se čini da je fokus kritike na ono što smatraju zapadnim ekspanzionizmom adekvatan način suočavanja sa teretom tog nasleđa. Međutim, negiranje da nezapadne zemlje i njihovi građani aktivno učestvuju u geopolitici zapravo perpetuira imperijalne nepravde. Paradoksalno, problem sa američkom izuzetnošću je u tome što čak i oni koji osporavaju njene temeljne dogme i preziru američki militarizam, često na kraju reprodukuju američku izuzetnost time što stavljaju Sjedinjene Države u centar svojih analiza međunarodnih odnosa. To je, prema rečima Gregorija Afinogenova, „oblik provincijalizma koji kao primarne aktere vidi samo SAD i njene saveznike“. Razmatranje istočne Evrope i istočnih Evropljana, koje izostavlja lokalne glasove i razumevanje kompleksnosti regiona, jeste kolonijalna projekcija. To posebno rečito pokazuje pitanje Nato saveza.

Naravno, mnogo toga se može kritikovati u vezi sa Nato savezom i američkom spoljnom politikom, naročito bombardovanje Jugoslavije 1999. Kako ističe Maša Gesen, Putin je tu akciju iskoristio da opravda svoj ekspanzionizam. Ali fokusirajući se gotovo isključivo na nepravde Nato saveza, kritičari ignorišu šire pitanje prava istočnoevropskih država na samoopredeljenje, uključujući njihovo pravo da biraju kom vojnom savezu žele da se pridruže. Vestsplejnovanje ignoriše istočnoevropsku istoriju i perspektivu istočnih Evropljana i selektivno izostavlja činjenice o širenju alijanse.

Koliko god da je na mestu kritika američkog militarizma i imperijalizma, mora se priznati da egzistencijalnu pretnju u istočnoj Evropi ne predstavljaju SAD ili Nato. Direktna i indirektna sovjetska kontrola bila je formativno iskustvo za zemlje regiona u 20. veku. Države poput Mađarske, Čehoslovačke ili Poljske, mada formalno nezavisne, nisu bile slobodne da vode vlastitu politiku – ni unutrašnju ni spoljnu. Sovjetski Savez je izvršio invaziju Mađarske i Čehoslovačke kada su one pokušale da skrenu sa kursa koji je propisala Moskva. Vlast u Poljskoj, koju je nametnuo Sovjetski Savez, brutalno je gušila narodne proteste 1956, dva puta tokom 1970-ih, a zatim i 1981. Ukrajina čak nije ni imala luksuz formalne nezavisnosti, a za svoje protivljenje prisilnoj kolektivizaciji, Ukrajinci su platili visoku cenu: tokom Holodomora, namerno izazvane gladi, umrli su milioni ljudi. Zahtevi istočne Evrope za članstvo u Nato savezu i EU rezultat su tog istorijskog iskustva. Svaka analiza koja to ne prepoznaje je manjkava i lažna.

To nas vodi do druge tačke: Nato se nije proširio na „istočnu Evropu“. Češka, Poljska i Mađarska 1999, a 2004. i baltičke zemlje aktivno su tražile članstvo u alijansi. Ovo nije samo pitanje semantike. Iz opisanih istorijskih razloga zapad je bio željeni politički pravac asociran sa prosperitetom, demokratijom i slobodom – uprkos ograničenjima zapadnih liberalnih kapitalističkih demokratija i primene tog modela u istočnoj Evropi. Budući na udaru ruskog imperijalizma, mnogi istočni Evropljani su se radovali članstvu u Nato savezu kao garantu suvereniteta svojih zemalja. Drugim rečima, Nato se ne bi „proširio“ na istočnu Evropu da istočnoevropske nacije to nisu htele i aktivno tome težile.

Kako pokazuju podaci istraživanja iz 2020, istočnoevropske članice u načelu imaju povoljan stav prema Nato alijansi. Pozitivno mišljenje o savezu ima 53% Čeha, kao i 77% Litvanaca. Najviše entuzijazma pokazuju Poljaci, sa 88% podrške. U poređenju sa negativnim stavom 23% Ukrajinaca, 53% njih ima pozitivno mišljenje o Nato savezu. Moglo bi se reći, kao što to i govore neki istočnoevropski kritičari, da je ova podrška stvar zablude, kratkovidosti i vesternofilije. Ali ta podrška je opipljiva i oblikovana upravo strahom od onoga što se trenutno dešava u Ukrajini.

To je ključno za razumevanje ovog rata. Koliko god bilo primamljivo analizirati ga kao posredni rat između Nato i Rusije, Ukrajina je aktivna učesnica u ovom istorijskom procesu. Nakon raspada Sovjetskog Saveza, Ukrajina je nekoliko puta pokušala da istakne i odbrani svoj zapadni kurs, uključujući tu i pokušaje 2004. i 2014, oba puta uz veliki otpor Kremlja. Nema smisla poricati aktivnu intervenciju zapada. Ali intervenisala je i Rusija.

Neki komentatori bi mogli tvrditi da je, mada tragična, ova istorija irelevantna za ukupni poredak stvari: bile one imaginarne ili ne, bezbednosne brige Rusije je trebalo shvatiti ozbiljno na zapadu. Mada je jednostavnost ovog objašnjenja primamljiva, ono nije logično. Takvo tumačenje se implicitno zasniva na scenariju po kojem se Nato ne širi i Rusija ne napada Gruziju 2008, a Ukrajinu 2014. i ponovo 2022. Istovremeno propušta da razmotri drugačiji scenario: proširenje Nato saveza se ne dešava, a Rusija ipak napada svoje susede. Ne možemo znati šta bi bilo kad bi bilo.

U vestsplejnerskom okviru, zabrinutost Rusije se priznaje, a zabrinutost istočne Evrope ne. Ovo potkrepljuje tvrdnje ruske strane o tome da je „aktuelni režim u Ukrajini lišen svakog suvereniteta“, što naravno takođe funkcioniše u okviru nasleđenom iz bipolarnog sveta iz doba Hladnog rata. Istočna Evropa je nešto što se može objasniti, ali što nije vredno dubljeg razumevanja.

Za intelektualno poštenu kritiku Nato saveza i njegovog širenja, a samim tim i rata u Ukrajini, vestsplejneri bi u nju morali da uključe i istočnoevropske političare i birače koji su usvojili (iako u nekim slučajevima, poput Poljske i Mađarske, prilično neujednačeno) zapadne ideale demokratije i nacionalnog samoopredeljenja. Morali bi priznati da njihove ideje o tome kako okončati sukob – nejasnim pozivima na diplomatiju ili čak protivljenjem Nato savezu, dok Ukrajinci traže aktivnu podršku – predstavljaju američku, a ne ukrajinsku rešenost za izbegavanje sukoba ili protivljenje Nato savezu.

Ovi tvrdoglavi realisti ne vide svet kakav jeste, već kakav je u njihovim teorijama. I što je još gore, zbog toga zapadni internacionalizam, koji tvrdi da je solidaran sa potlačenima, čini suprotno: traži od potlačenih da govore da bi ih ignorisao kada zatraže vojnu podršku ili pravo na samoopredeljenje.

Naravno, ne postoji jedinstven stav istočne Evrope, niti mi govorimo u njeno ime. Ne nudimo svoja rešenja. Bolje od svega što smo mogli da smislimo već su ponudile ukrajinska, litvanska i poljska levica. Ali analize aktuelnog sukoba treba da se uzdrže od perspektive po kojoj su važni samo stav i uloga zapada i Rusije i da uvaže i mišljenje istočnih Evropljana, posebno zato što će upravo oni još godinama živeti u posledicama ovog rata.

Jan Smoleński je predavač na Varšavskom univerzitetu i doktorand na Novoj školi za socijalna istraživanja u Njujorku. Jan Dutkiewicz je na postdoktorskim studijama na Konkordiji u Montrealu i gostujući istraživač na Harvardu.

Peščanik.net

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply

Blogovi

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register