Eko-fašizam: borba za životnu sredinu i poslednji dani

Objavljeno: 12.01.2022, 07:35h

Dilema pred kojom se nalazimo na zalasku naše epohe nije u tome hoće li biti „društva“ posle neizbežnog kraha, već kakvo će to društvo biti.

Autor: Vuk Vuković

Bliskost desnice i interesovanja za očuvanje životne sredine nije nova pojava, mada nije tako ni očigledna. U pitanju je složen odnos koji se menjao u skladu s razvojem savremene desnice, ali i u zavisnosti od odnosa snaga između levice i desnice i sve urgentnijeg postavljanja „ekološkog pitanja“ kako u visoko, tako i u manje razvijenim društvima.

Na strogo idejnoj ravni, skoro sve struje političke desnice baštine neke zajedničke predstave o tome šta je u jednom društvenom poretku „prirodno“, odnosno koja su ponašanja i moralni običaji (ne)poželjni sa stanovišta biološke „prirode“ čoveka, da li je društvena hijerarhija samo izraz određenih bioloških činjenica i da li se pretpostavlja neko izgubljeno drevno stanje u kome su vladali usklađeni društveni odnosi između društvenih grupa (klasa, polova, itd) i pojedinaca (na selu, u patrijarhalnoj proširenoj porodici, esnafskoj zajednici i tome slično).

Prema tome, svaki progresivizam i želja za radikalnom promenom u najboljem slučaju su uzaludni, a u najgorem, predstavljaju aktivno kvarenje čoveka kao moralnog bića i čovečanstva kao zajednice. Ukratko, u staroj raspravi nature vs. nurture, desnica će pre držati stranu ovom prvom konceptu.

Intuitivno gledano, borba za očuvanje i unapređenje životne sredine jeste, ili bi bar trebalo da bude, prirodan produžetak ovakvih zamisli – ukoliko je čovek velikim delom biće (skoro nepromenljive) prirode, onda je ključno sačuvati sredinu u kojoj on može da ostvari svoje težnje i koja te težnje, uostalom, i pothranjuje. Stvar je još očiglednija ako se uvede pojam čistote – ako nacija ili rasa treba da bude moralno i demografski čista, podrazumeva se da ona to može biti jedino u uslovima nezagađenog prirodnog okruženja.

Međutim, sa istorijskog stanovišta, životna sredina – shvaćena kao skup ekosistema na čijoj se podlozi razvijaju i propadaju ljudska društva – pojavljivala se u političkim programima desnica uglavnom na marginama i tek ponekad, u zavisnosti od trenutne društvene klime. Neki od prvih boraca za očuvanje životne sredine na Zapadu bili su u isto vreme i otvoreni rasisti, iako se jasnija i svesnija artikulacija ovih veza odvija tek s razvojem istorijskog fašizma i, potom, ekološkog pokreta posle Drugog svetskog rata i pokušaja ekstremne desnice da se u njega infiltrira.

Ideja „krvi i tla“, kao ključna ideološka komponenta istorijskog nacizma (mada je od njega starija), po sebi podrazumeva otklon od urbanizovanog industrijskog društva i povratak patrijarhalnoj seoskoj idili u kojoj je moguće (do)živeti mističku vezu između krvi jednog naroda i zemlje koju on tom krvlju natapa.

Otuda je jedan narod dužan da se stara o svojoj zemlji i da je unapređuje, a njegovi najbolji sinovi i kćeri – čestiti seljaci i seljanke – na svojim plećima izdržavaju celu naciju, pa čak i njene urbane, dekadentne pripadnike. Ova ideja se, naravno, i danas može naći kao maltene automatski refleks kolektivne svesti u industrijalizovanim društvima, bilo kao nostalgija za prostotom i čistotom sela, bilo kao fantazije o poljoprivredi kao razvojnoj šansi. Iako reakcionarno artikulisana kao žal za selom koje nikad nije bilo onakvo kakvim se zamišlja, uglavnom joj nedostaje rasistička ili otvoreno nacistička, istrebiteljska formulacija.

Novozelandski bunkeri i „zelena agenda“

Uprkos intuitivnoj i filozofskoj bliskosti ekologije i organicističkih desničarskih ideja, posle poraza istorijskog fašizma, desnica – ili, preciznije rečeno, moderni konzervatizam – nije se preterano istakao na području zaštite životne sredine. Razlozi za to nisu nikakva tajna: savremena desnica bila je i još uvek je zaštitnik ekonomskog statusa quo ili, manje uvijeno, eksponent interesa krupnog i srednjeg kapitala u borbi klasa, već prema tome čije ekonomske interese zastupa. Zato je najrazornija kritika konzervatizma i dalje jedno prosto pitanje – a šta su oni to tačno konzervirali i očuvali? Gde god i kad god je konzervatizam bio na vlasti, krupni biznis je vodio glavnu reč i arčio prirodna bogatstva (naročito tuđa) zarad ekonomskog rasta. No, ni centar, a naročito istorijska levica, ne mogu se poštedeti sličnih prigovora.

Neki pokreti i partije koji se smeštaju još desnije od savremenog konzervatizma povremeno su flertovali sa zelenim idejama, što je bio slučaj sa Novom desnicom Alena de Benoa u Francuskoj ili Britanskom nacionalnom partijom (BNP) koja je, u maltuzijanskom stilu, kao glavni uzročnik propadanja životne sredine označila prenaseljenost usled „nekontrolisane migracije“ na britanska ostrva. U Nemačkoj je tokom šezdesetih i sedamdesetih godina Nacionalna demokratska partija (NDP) bila glavni nosilac spoja fašističkih i zelenih ideja, mada se nalazila na marginama i u jasnoj manjini u okvirima uglavnom levo orijentisanog zelenog pokreta.

Međutim, stvari se menjaju i to prilično brzo. Nije stvar samo u tome što savremena ekstremna desnica kako u Evropi, tako i u Severnoj i Južnoj Americi, ponovo koristi neki oblik „zelene agende“ za legitimizaciju rasističkih i autoritarnih ideja, a pripadnici domaćih Narodnih patrola demontiraju mini-hidroelektrane rame uz rame sa antikapitalistima.

Svakome ko iole prati nastupajuće i sve razornije posledice klimatskih promena jasno je da savremenoj kapitalističkoj, potrošačkoj, ekstraktivističkoj civilizaciji, zasnovanoj na sumanutoj ideji o beskonačnom privrednom rastu – koji je u isto vreme i „objektivna“ nužnost trenutnog načina proizvodnje – ističe rok trajanja. Kraj sveta, klimatska apokalipsa, civilizacijski krah: kako god to nazvali, jasno je da neće doći do doslovnog „kraja“ sveta u smislu nestanka ljudske vrste ili onako kako je to zamišljano u različitim podvrstama verskog hilijazma.

Ali je podjednako očigledno da ekosistemi ne mogu još dugo da izdrže trenutni format termo-industrijske civilizacije u kome se, s jedne strane, osam milijardi ljudi obećava ekološki skup način života zapadnjačke srednje klase, a sa druge, ta nastojanja i rad uprežu u svrhu dalje akumulacije i koncentracije bogatstva i političke vlasti u sve užem krugu ljudi (koji uporedo s tim „šacuje“ zemlju na Novom Zelandu da bi tamo gradio bunkere ako/kad sve ode k vragu). Treba i to staviti u perspektivu: takav krah naše savremene civilizacije ne bi bio ni prva, a ni jedina epizoda društvenog kolapsa izazvanog klimatskim promenama ili, narodski rečeno, protezanjem više nego što je pokrivača.

    Stvari idu dotle da tela i organizacije koje inače stoje po strani u političkoj borbi – npr. Međuvladin panel za klimatske promene Ujedinjenih nacija (IPCC) – skoro otvoreno pozivaju na promenu načina proizvodnje i raspodele ukoliko se ima na umu očuvanje biodiverziteta i velikog broja ljudskih života, pre svega u zemljama Trećeg sveta. Ernesto Gevara je jednom navodno primetio da nije on kriv što je stvarnost marksistička – možda u tome i nije mnogo pogrešio.

Nema naznaka, doduše, da je bilo kakva alternativa na dnevnom redu. Skorašnja pobeda Gabrijela Borića u Čileu, dakle, pobeda jednog klasičnog socijal-demokrate s vrlo umerenim političkim ciljevima, istog dana je izazvala negativna kretanja na čileanskoj berzi i oborila vrednost čileanskog pezosa za tri procenta. Nije trebalo dugo da batina proradi i upozori na to će se čak i najmanji pokušaji promene ekonomskog kursa (za šta Borić ima legitimitet 55% izašlih birača i duh ustavotvorne konvencije koja je formirana kao posledica oštrih sukoba 2019. godine) suočiti sa ekonomskom krizom. Nju više ne moraju da izazovu konkretni potezi progresivne vlasti – dovoljno je da se „investitori“ povuku i izborni poraz je zagarantovan. Diktatura kapitala je živa i zdrava.

Dva ishoda

Pošto je alternativa s leva ili nedorasla zadatku (sitne, simboličke politike preraspodele nisu dovoljne i u najboljem slučaju vode socijal-patriotskim ishodima u nacionalnim granicama, a klimatske promene ih ne poznaju) ili ostaje u domenu fantazije (u obliku internacionalističkog, svetskog komunizma koji je jedini čovečni odgovor višeg reda na samrtni ropac globalizovanog kapitalizma), izvesna su dva ishoda. Prvi je dobro i uverljivo opisao nemački sociolog Volfgang Štrek, i ovde ga vredi navesti u celosti:

„Izgledno je da će se vremenom sitne i ne baš tako sitne disfunkcije neprestano akumulirati; nijedna neće biti smrtonosna sama po sebi, ali će svaka biti nepopravljiva, tim pre što će ih biti previše da bi se mogle rešavati zasebno. U tom procesu, delovi celine će se sve manje i manje uklapati u nju; trvenja raznih vrsta će se umnožavati; neočekivanih posledica biće sve više i više, a njihovi uzroci biće sve manje dostupni saznanju. Neizvesnost će se širiti; krize svake vrste – proizvodnje, legitimiteta ili oba tipa istovremeno – uzastopno će slediti jedna drugu, dok će predvidivost i upravljivost opadati (što se i događa već nekoliko decenija). Naposletku, čitava lepeza privremenih rešenja osmišljenih za kratkoročni crisis management neće izdržati breme svakodnevnih katastrofa koje će izazivati društveni sistem u stanju neizlečivog, anomičnog raspada.“

Međutim, ovakva perspektiva, iako vrlo moćno predstavljena i donekle privlačna kao alternativa neosnovanom kapitalističkom optimizmu, malo je verovatna jer pretpostavlja pasivnost vladajućih klasa, odnosno vrlo slabu spremnost na odbranu svog trenutnog položaja – i to po svaku cenu, čemu nas uči istorija.

Drugi ishod je ne već viđena ekstremna desnica s zelenim likom, već razvijen i otvoren eko-fašizam koji bi bio u stanju da odbrani ne samo vladajući položaj posedničkih klasa na Zapadu, već i vladajući položaj razvijenih društava nad nerazvijenima u svetskoj podeli rada. Artikulacija takvog pokreta zavisiće, osim od unutrašnjih kapaciteta njegovih ideologa da svoj program formulišu na koherentan način i mobilišu druge oko njega, i od dva ključna faktora: prvo, rastuće važnosti već pomenutih razornih posledica klimatskih promena i neodložne potrebe da se „nešto učini povodom toga“ i velikog priliva klimatskih izbeglica sa globalnog Juga koji se mogu očekivati u narednim godinama i decenijama.

    Ako bi se htela sažeto izraziti suština savremenog eko-fašizma, onda bi se moglo reći da je eko-fašizam očuvanje životne sredine plus genocid.

Sve veći strah i svakodnevno psihološko opterećenje povodom klimatskih promena i s njima povezane budućnosti koju, prema jednom nedavnom istraživanju, oseća skoro polovina mladih u 10 zemalja koje su obuhvaćene istraživanjem (čak 75% mladih smatra da je „budućnost zastrašujuća“!), biće gorivo za potrebu da se nešto hitno učini tim povodom. Takođe, mimo subjektivnih stanja, i objektivne posledice klimatskih promena neizbežno će diktirati rastućem broju stranaka i pokreta da se u svojim političkim programima opredele za ovakvo ili onakvo rešenje. Raspon je zaista širok: od neke vrste suludog negiranja stvarnosti (antivakserski „pokret“ je odlično tle za to, i već postoje naznake da se tako nešto odvija) do ekstremnih politika koje se normalizuju već dve decenije, a naročito od krize 2008-2009. godine.

Predviđa se da će se svet do 2050. godine – a verovatno i ranije, jer imamo posla s eksponencijalnim funkcijama – suočiti sa jednom milijardom klimatskih izbeglica. Već smo videli kako je loše Evropa reagovala i reaguje na daleko, daleko manji broj izbeglica od izbijanja rata u Siriji, i kako je to dovelo ne samo do jačanja antimigrantske ekstremne desnice, već i do potpune normalizacije antimigrantskih stavova u široj javnosti i veće autoritarnosti i neodgovornosti represivnog aparata. Kako će tek reagovati razvijeni, a zapravo krhki delovi sveta na pritisak stotina miliona ljudi koji više ne beže od rata ili nemaštine, nego od situacije u kojoj njihove nekadašnje domovine više ne mogu ekološki da izdržavaju toliki, ili bilo koji broj ljudi u organizovanoj zajednici? Evropskoj uniji već sad nisu strani pogranični logori u kojima se hiljade ljudi drže u uslovima bede, prljavštine i nasilja, a policijske snage „trećih zemalja“ dobro podmazuju za batinanje onih koji zaista više nemaju šta da izgube osim svojih lanaca.

Dobrovoljački odredi za obavljanje takvih zadataka već se formiraju. Brenton Tarant, počinilac zločina u džamiji u Krajstčerču na Novom Zelandu 2019. godine svesno se i otvoreno određivao kao eko-fašista. Patrik Kruzijus, glavni akter u pucnjavi u El Pasou u Teksasu iste godine, bio je na sličnoj liniji, okrivljujući migrante za uništenje životne sredine i zalažući se za „proređivanje stanovništva“ kako bi se to sprečilo. Čak se i Anders Brejvik, prvi u nizu novih desničarskih terorista, u svom manifestu pozivao na neke rane zagovornike očuvanja prirodne sredine koji su ujedno bili i rasisti.

Čvor u kome se prepliću borba za očuvanje životne sredine, ksenofobija, paranoja i genocidna militantnost dalje se vezuje rasprostranjenošću šarlatanskih new age ideja o prirodnim lekovima i odbacivanju medicine zasnovane na nauci među protivnicima vakcinacije, koji su ili već izloženi ekstremno desnim idejama (npr. antisemitizam, izvorni ili strukturni) ili su za njih otvoreni. U SAD je već na delu proliferacija pokreta koji se pripremaju za neki budući građanski rat, jer i sami vide sve slabosti ocvale liberalne predstavničke demokratije.

Da bi neka ideja, Marksovim rečima, postala materijalna sila, nije dovoljno da poseduje unutrašnju koherentnost i privlačnost; nije dovoljno da samo objasni sadašnje stanje i ukaže na mogućnosti njegovog prevazilaženja. Ona mora biti i efektivno i efikasno rešenje nekog stvarnog društvenog problema koji se ne može drugačiji rešiti – drugim rečima, mora doći njeno vreme. Ako je istorijski fašizam bio način da evropske posedničke klase, koncentrisane u monopole i koncerne, očuvaju svoj položaj pred udarom proleterskih revolucija (a to su priznavali i liberalni ideolozi poput fon Mizesa), onda će savremeni eko-fašizam biti način da se očuva status quo pred udarom klimatskih promena i velike seobe naroda koju će one izazvati. Za to već imaju spremne formacije onih koji će u ime očuvanja čistote nacije i prirode biti spremni na genocid očajnika pred kapijama bogatih društava, što će uvek pratiti i krvavo suzbijanje domaćeg protivljenja takvim planovima.

Na međunarodnom planu, cilj bi bio da se očajnici zadrže u svojim zemljama gde će biti izloženi sili elementarnih nepogoda i raspadu svojih zajednica. Nije ni to bez protivrečnosti, pre svega u pogledu globalnih robnih lanaca od kojih zavisi savremeni kapitalizam; međutim, neka rekonfiguracija odnosa proizvodnje će morati da se dogodi.

Dilema na zalasku naše epohe

Sporedno je pitanje da li ćemo videti dolazak na vlast eko-fašističkih opcija u nekim zemljama ili neko sveopšte prihvatanje njihovih najekstremnijih ideja. Mnoga društva su već isuviše verski i kulturno izmešana da bi to tek tako prošlo u mejnstrim političkom procesu. To i nije presudno: eko-fašisti će, kao i njihovi prethodnici, u mnogim slučajevima biti toljaga koju će „redovne“ vladajuće klase koristiti nad ostatkom čovečanstva i domaćom opozicijom u pokušaju da održe svoj business as usual način života i sticanja – pereat mundus.

Jedna od verovatnih karika između „mejnstrim“ vladajućih opcija, državnog aparata i (eko)fašističkih pokreta ili militanata biće policijske i oružane snage, kao organizovani izraz „monopola na legitimnu fizičku silu“ (M. Veber). Sve je više izveštaja o pokušajima fašističkih grupa da u svoje redove regrutuju pripadnike policijskih snaga (a policijska potkultura je sama po sebi prijemčiva za ove ideje, onda kada i sama nije njihov rasadnik) u Nemačkoj, Kanadi, SAD i drugim zemljama.

U maju ove godine je u Francuskoj objavljeno pismo penzionisanih generala i drugih pripadnika francuske armije (uglavnom onih koji su služili u operacijama u bivšim kolonijalnim posedima Francuske) u kome se upozorava na mogućnost građanskog rata usled „ustupaka islamu“. Da li je u pitanju samo upozorenje ili znak spremnosti da se učini prvi korak u tom pravcu? Svaki obrt istorijskog žrvnja koji nemilosrdno melje staro i najavljuje novo zahteva i odgovarajuću žrtvu u krvi – ili, kako je to jednom već iskazano, „sila je babica svakog starog društva koje u utrobi nosi novo društvo“.

Dilema pred kojom se nalazimo na zalasku naše epohe nije u tome hoće li biti „društva“ posle neizbežnog kraha, već kakvo će to društvo biti. Da li je, za one koji prežive, nužno izmirenje sa totalitarnim, distopijskim enklavama „civilizacije“ u prema čoveku neprijateljski nastrojenim ekosistemima ili će tek na otrovnim razvalinama termo-industrijske civilizacije biti moguće ponovo sanjati o proleću?

Mašina

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply

Blogovi

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register