Udruživanje

Objavljeno: 08.01.2022, 08:07h

Kada pogledamo istoriju borbe za ravnopravnost na prostoru bivše Jugoslavije, najznačajnije pobede izvojevane su tokom i posle Drugog svetskog rata, radom Antifašističkog fronta žena, osnovanog 1942. godine.

Piše: Staša Bajac

U januaru 2021. šest glumica optužilo je svog nekadašnjeg učitelja glume Miroslava Aleksića za silovanje i seksualno zlostavljanje. U javnost je prva istupila Milena Radulović, potom joj se pridružila i Iva Ilinčić, dok su druge, znatno mlađe koleginice, izabrale da ostanu anonimne. Pored njihove lične borbe za pravdu, pokrenuta je jedna šira i dalekosežnija, koja se odvijala ne nekoliko frontova. U medijima su se tokom narednih nedelja mogle čuti diskusije na temu samog procesa prijave ove vrste zločina, sudskog postupka, kako se o silovanju izveštava i šta sve silovanje može da bude. Vrlo brzo postalo je jasno da se o ženski strah i sramotu opkorišćava mreža predatora i tabloida u čijem je krajnjem interesu održavanje stanja neznanja i neinformisanosti.

Potaknuta javnom promenom na čijem čelu su pored glumica bile i novinarke, inspektorke, psihološkinje i profesorke, odvijala se jedna nevidljiva, ali masovnija – ona privatna. U danima koji su usledili, tradicionalno ženske prostore kuhinja i salona za negu okupirali su razgovori priznanja, raskopavanja potisnutih sećanja, posmatranja pređašnjih i aktuelnih partnerskih i poslovnih odnosa iz novog ugla. Žene najrazličitijih generacija dolazile su do bolnih, ali važnih, uvida da je neprijatnost koju su pre četrdeset godina osetile kad im je trener ulazio u svlačionicu legitimna; da je silovanje u braku i dalje silovanje, kao i da je neprihvatljivo da te nadređeni na radnom mestu zove “lutko”. Iako je pre slučaja Aleksić javnost bila upoznata sa optužbama za mobing Marije Lukić protiv Milutina Jeličića Jutke, kao i optužbe za silovanje koje je Danijela Štajnfeld iznela protiv Branislava Lečića, na društvenim mrežama se ovaj put pojavio slogan “Nisi sama” upućen ne samo Mileni i njenim koleginicama, već i svim drugim devojkama i ženama koje su u tami i stidu nosile duboke traume zlostavljanja.

Iako je ideja “idealne žrtve” jedan od najuspešnih instrumenata za ućutkivanje svih onih koje se u tu sliku ne uklapaju i svakoj jednoj žrtvi se mora verovati, ne može se prenebregnuti činjenica da je moć ovaj put došla upravo od udruživanja. Ohrabrene jedna drugom, započele su talas u kome je svaki sledeći glas postao deo jednog zajedničkog – glasnijeg. Ovo je za posledicu imalo i da šira javnost, ona koja ne beži od komentara da je “tu nešto sumnjivo” i da “ne voli taj feminizam”, bila spremna da sasluša.

Kada pogledamo istoriju borbe za ravnopravnost na prostoru bivše Jugoslavije, najznačajnije pobede izvojevane su tokom i posle Drugog svetskog rata, radom Antifašističkog fronta žena, osnovanog 1942. godine. Budući da se na frontu našlo preko sto hiljada bombašica, bolničarki, komesarki, o čijoj hrabrosti I požrtvovanosti se s divljenjem pisalo, zahtevi za značajnije učestvovanje žena u društvenim pitanjima – poput prava glasa – nisu mogli da im se ospore. Neprepustivši borbu višim hijerarhijskim strukturama, već uzveši stvar u svoje ženske ruke, one su najbolje razumele šta su glavne prepreke koje ih koče I sprečavaju da se suštisnki emancipuju. Upravo zbog toga, među prvim inicijativama bile su one za osnivanje obdaništa, jer su se na taj način delimično oslobađale brige o deci, što je značilo finansijsku nezavisnost. Drugo na dnevnom redu bilo je opismenjavanje I obrazovanje žena svih slojeva društva, čime su se dalje pružale mogućnosti za studiranje, naprednije pozicije, veći upliv žena na vodećim pozicijama.

Iako je bilo neophodno da žene budu te koje se za svoja prava bore, jer su srž svoje obespravljenosti one same najbolje razumele, specifičnost tog vremena ležala je u ideji da je ravnopravnost društveno, a ne žensko pitanje – kako je u svojim tekstovima često izlagala nekadašnja predsednica AFŽ-a Latinka Perović. U praksi, promene su se kretale daleko sporije, i tradicionalni, patrijarhalni koreni nisu se mogli iščupati tek sa nekom krilaticom ili par godina aktivizma. Pa ipak, ideologija bazirana na solidarnosti i savezništvu proizvela je feminističku borbu u kojoj pojedinac učestvuje u kolektivu, da bi kolektiv onda mogao da potpomogne sve pojedince.

Nasuprot ovim zdravim sponama stajao je i vrebao nacionalizam, srodan fašističkim idejama veličanja pojedinca i dezintegracije zajednice, o čemu je pisao i mađarski sociolog Karl Manhajm. Ukidanjem socijalističkog uređenja, uplivom crkve i promenom vrednosti, centar ženskog života ponovo postaje porodica – ona čijoj je glavna namena da reprodukuje naciju. Protiv ovakvog ustrojstva među prvima, u martu 1991. dižu glas upravo autonomne ženske grupe iz Beograda i Ljubljane apelom “Žene za mir”.

Pregled antiratnih pokreta u najvećoj meri ujedno je i pregled ženskog udruživanja. Za vreme trajanja ratova, a potom i nemira na Kosovu prominente ženske figure osnovale su niz asocijacija od kojih veliki broj i dan danas postoji: Žene u crnom (Staša Zajović), Fond za humanitarno pravo i kasnije Koalicija za REKOM (Nataša Kandić), Helsinški odbor za ljudska prava (Sonja Biserko), Centar za kulturnu dekontaminaciju (Borka Pavićević), Grupa 484 (Jelena Šantić), YUCOM (Biljana Kovačević Vučo) i mnoge druge koje su predvodile demonstracije, pomagale izbeglicama i izveštavale sa ratom zahvaćenih područja, poput Dade Vujasinović.

Laičko obrazloženje za fenomen ovolikog broja žena u antiratnim pokretima jeste da su žene “po prirodi” mirotvorci. Međutim, biti aktivistkinja i borkinja u društvu koje je nasilno, netrpeljivo i šovinistički nastrojeno ne podrazumeva paljenja sveća za mir i poziva na pacifizam, već hrabrost, borbenost i izlaganje verbalnim i fizičkim napadima. U jednom neobjavljevnom intervjuu, pomenuta Latinka Perović skreće pažnju da su žene trostruke žrtve rata, jer pored toga što su same stradale i gubile bližnje, one su tokom godina aktivnih konfliktata održavale život, da bi po sklapanju mira bivale skrajnute, pa je samim tim njihov ugao posmatranja na rat drukčiji.

Dvadeset godina nakon rata u Bosni, devet Srpkinja iz sela Kravice i devet Bošnjakinja iz sela Konjević polje, na sopstvenu inicijativu počelo je da se sreće u Bratuncu, samo nekoliko kilometara od Srebrenice. U okviru Centra za terapiju i rehabilitaciju Vive Žene, inicijalno osnovane 1994. godine, zarad zbrinjavanja raseljenih žena i dece, a pod vođstvom psihoterapeuta, ovih osamnaest žena, čiji su muževi i braća stradali upravo boreći se jedni protiv drugih, zajedno je prolazilo kroz ratne traume. Njihova grupa nailazila je na oštre osude lokalnih zajednica, ali žene su nastavile da se viđaju i rade na pomirenju, čak i pošto je zbog ovih sastanaka u centar u Kravici podmetnut požar. Centar Vive Žene postoji i danas i u okviru svojih brojnih programa pruža pravnu i pishološku pomoć žrtvama rata i nasilja u porodici, ali i radi na sprečavanju transgeneracijskih trauma. No, možda najvažnije je što žene u tuzlanskom kantonu znaju da postoji mesto u koje mogu da uđu, znajući da će ih neka druga žena saslušati i razumeti, i da će sresti ženu koja možda prolazi kroz iste muke.

Neda Božinović, funkcionerka KPJ-a i buduća sutkinja ustavnog suda, po ukidanju AFŽ-a posetila je jedno bosansko selo i prenela nezadovoljstvo i razočarenje tamnošnjih žena: “Ukinuli ste nam afižu, naši muškarci svugde mogu da idu, i u lov i u kafanu, a to je bilo jedino mesto na koje smo mi mogle da idemo i gde oni nisu smeli da nam zabrane. I to ste nam ukinuli!” Čini mi se da ovaj komentar potvrđuje da moć udruživanja ne leži samo u brojkama. Moć je u deljenju, gledanju u oči, hvatanju za ruku, zagrljaju. U suživotu, podršci, poverenju i prihvatanju. U prevazilaženju različitosti zarad zajedničkog cilja; u fokusu na ono što nas spaja, ne na ono što nas razdvaja. U sestrinstvu i saborništvu; u saznanju da će neko umesto tebe kad ti ne možeš i obrnuto. U stvaranju bedema i osvajanju novih, i onih oduzetih prostora.

Autorka je scenaristkinja, dramaturškinja i rediteljka iz Beograda.

Projekat “Različiti putevi zajedničke vrijednosti” CGO sprovodi sa partnerima – fondacijom Heinrich Böll iz Berlina, Inicijativom mladih za ljudska prava iz Zagreba, Udruženjem za modernu istoriju iz Sarajeva i Forumom ZfD – kancelarijom iz Beograda, uz podršku Evropske unije kroz program Evropa za građane, odnosno potprogram Evropsko sjećanje.

 

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply

Blogovi

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register