Autorka: Sheila Jasanoff

Pandemija kovida 19 je unela zbrku u naše shvatanje sveta. Počelo je sa šokom, nastavilo se haosom i rasplinulo u teorijama zavere. Sa stanovišta politike, kovid je srušio naše predstave o postojanju reda i kontrole u našim zajednicama. Eksperti za zdravstvo zapravo decenijama upozoravaju na mogućnost izbijanja pandemije. Ali koliko god ona imala visoko mesto među globalnim izazovima, na koje su savetnici posebno skretali pažnju američkim predsednicima, ipak je iznenadila ovu i mnoge druge države. Kad svedemo bilans ovih 19 meseci pandemije, vidimo njen negativan uticaj na zdravstvo, ekonomiju i demokratiju. Kako da mislimo o krizi koja je do kraja oktobra 2021. odnela blizu 5 miliona života širom sveta, zaustavila ekonomski rast i ograničila društvene veze i lične slobode?

Precenili smo naše moći predviđanja i kontrole. Predviđanje je politička alatka usmerena na otkrivanje uzročnih lanaca i procenjivanje njihove verovatnoće pre nego što se dogodi nešto loše. Taj pristup se pokazao veoma uspešnim u upozoravanju sveta na opasnosti od klimatskih promena znatno pre nego što su nas suše, šumski požari i rekordne oluje uverili da klima postaje izvor nevolja. Ali predviđanje posrće pod težinom sopstvenih ambicija. Katastrofe se događaju, a često se naknadno pokazuje da smo imali suviše poverenja u slike prirode i društva na kojima su predviđanja bila zasnovana. Tvorci talidamida i dietilstilbestrola nisu testirali neželjena dejstva na decu trudnica koje su ih uzimale. NASA je lansirala Čelendžer a da nije do kraja analizirala podatke o habanju O-prstenova na vrlo niskim temperaturama. Promoteri biogoriva propustili su da izračunaju dejstvo intenziviranja tih kultura na proizvodnju esencijalnih žitarica. Planeri nuklearne elektrane Fukušima 1 nisu računali sa zemljotresom od 9 stepeni Rihterove skale i sa cunamijem visine 15 metara.

Kao sredstvo za rešavanje problema predviđanja – složenosti, neznanja i neizvesnosti – preporučen je oprez. Princip predostrožnosti, ili Vorsorgeprinzip, koji je ponikao u nemačkoj ekološkoj politici 70-ih godina prošlog veka, preporučuje državnim vlastima da unapred planiraju i predupređuju ozbiljnu štetu za ljude i životnu sredinu čak i u odsustvu potpune naučne izvesnosti. Taj princip je bio široko prihvaćen u međunarodnim sporazumima kao što su Rio deklaracija o životnoj sredini i razvoju iz 1992. i Mastrihtski sporazum Evropske unije iz iste godine. Ali načelo predostrožnosti je i dalje duboko kontroverzno. Kritičari ga često odbacuju jer ga smatraju receptom za nedelovanje i stagnaciju. Poznati primer je žestoka kritika Cassa Sunsteina upućena evropskom oslanjanju na predostrožnost kao ponašanje zasnovano na strahu koji parališe svaku akciju.

Pristalice principa predostrožnosti insistiraju na tome da ona ne znači ni pasivnost ni malodušnost. Taj koncept je smišljen upravo zato da bi omogućio i opravdao oprezno kretanje napred u službi opšteg dobra, čak i kada posledice delovanja nisu sasvim poznate. Ipak, ostaje asimetrija u korist predviđanja, a nauštrb predostrožnosti. Lako je potvrditi našu moć proračuna i tehnologije, ali nije tako lako reći kad treba da zastanemo i ne delujemo. Može li se predostrožnost operacionalizovati kao pozitivna alternativa poznatim propustima predviđanja?

Ovde se zalažem za nepretencioznost, ne samo u smislu skromnosti naspram moćnih i još slabo shvaćenih sila prirode i društva, već i u smislu razboritosti i politike koja prihvata neizvesnost kao svoju osnovu, a ublažavanje štete kao svoj cilj. Ako želimo da se sledeći put bolje nosimo s neizbežnim, kako bi trebalo da postavimo dijagnozu onog što je zatajilo u pripremama kojima se svet tako dugo bavio i kako da se pripremimo za sledeću izvesnu krizu?

Odgovor ne može biti da prosto treba prihvatiti strategiju pripremljenosti za svaku moguću katastrofu. To bi bio stav hrabrosti i ubeđenja. On ne podrazumeva samo da smo pripremljeni za sve slučajne događaje, već i da imamo poverenja u sopstvenu sposobnost da se s njima suočimo i da ih prevladamo. Britanac Robert Baden Powell, koji je osnovao Skaute i izabrao njihov moto „Biti spreman“, objasnio je da to znači da treba biti spreman za „svaku poznatu nevolju“. Obalna straža Sjedinjenih Država ima moto semper paratus (uvek spremni). Ukratko, spremnost je zasnovana na herojskom stavu da „mi to možemo“, koji odvažno poriče mogućnost poraza.

Nepretencioznost, naprotiv, priznaje da je poraz moguć. Ona zauzima maglovitu zonu između pripremljenosti i predostrožnosti tako što postavlja etičko pitanje: ne šta možemo da postignemo s onim čime raspolažemo, već šta treba da radimo budući da ne možemo znati sve posledice svog delovanja. Tako shvaćena, nepretencioznost se odnosi na pitanja koja stalno postavljaju kritičari predostrožnosti i pobija optužbe za pasivnost. Kad je na mnogim frontovima suočeno sa zagonetkama koje ne može da reši, mora li društvo da bira između toga da ne radi ništa i agresivnog kretanja napred, kao da rizici nisu važni i kao da su sredstva neiscrpna? Decenije nastojanja da se zaštite ljudsko zdravlje i životna sredina nagoveštavaju da izbor nije tako binaran.

Postoji i srednji put skromnosti koji omogućuje da se ovde i sada preduzmu mere za predupređivanje najgoreg scenarija. Taj pristup primenjuje predostrožnost neherojskim, ali moralnijim sredstvima, onim što nazivam tehnologijama nepretencioznosti: institucionalnim mehanizmima – među njima i većom građanskom participacijom – za unošenje sećanja, iskustva i brige o pravednosti u naše obrasce upravljanja i javne politike. To je proaktivna, istorijski obaveštena i analitički čvrsta metoda koja postavlja ne samo pitanje šta možemo da uradimo, već i ko bi time mogao biti povređen, šta se događalo kad smo to pokušavali ranije i koje zaštite postoje u slučaju da je naše predviđanje ovog puta pogrešno.

Anatomija pripreme

Od 1945, kad su fizičari iz Los Alamosa iskusili slatki ukus greha nauke, Sjedinjene Države su se pripremale za katastrofalne događaje koji bi doveli u krajnju opasnost zdravlje, bezbednost i identitet nacije. Katastrofa je, zapravo, naišla još ranije, u Perl Harburu 1941, kad američka vlada nije na vreme shvatila japanske vojne ambicije i nije predupredila razorni napad na američko tlo. Ali iznenađenja nisu prestala sa završetkom rata. Svaka veća američka kriza od Drugog svetskog rata naovamo – Kubanska raketna kriza, poraz u Vijetnamu, ostrvo Tri milje, 11. septembar, velika recesija, kovid 19 i brzi pad Kabula u ruke talibana – generisala je istu dinamiku samopreispitivanja. Zašto nismo znali kad smo mogli da saznamo? Zašto smo bili zatečeni nepripremljeni?

Kratak odgovor glasi: opredelili smo se za pripremljenost, a trebalo je da usvojimo načelo predostrožnosti. Investirali smo u veštine kontrole, a mogli smo izabrati etos odgovornosti. Pandemija je posebno poučan slučaj kojim možemo podupreti ovaj argument. U izvesnom smisli, to je bio najočekivaniji od svih neočekivanih događaja. Pozajmićemo frazu koju je britanski premijer Boris Johnson izrekao o nagloj predaji Avganistana: kovid 19 je bio „hronika najavljenog događaja“. Otkad je velika španska groznica iz 1918-20. odnela više života nego ceo Prvi svetski rat, znamo da smrtonosne respiratorne bolesti mogu da se rašire po svetu ogromnom brzinom i sa strahovitim posledicama. Razne varijante te pandemije već 100 godina haraju svetom u obliku virusa sezonskog gripa koji svake godine izazove smrt stotina hiljada ljudi. Sve brojnije stanovništvo planete, tešnji kontakti između ljudi i životinja u kojima se virus inkubira (kao što su ptice i pacovi) i, pre svega, sve veća pokretljivost ljudskih populacija pripremili su teren za povremeno izbijanje pandemija.

Bilo je mnogo ranih upozorenja pre pojave tekuće pandemije. Godine 1994. spisateljica naučne fantastike Laurie Garrett šokirala je američku čitalačku publiku svojim bestselerom Dolazak kuge (The Coming Plague), kojim je upozorila na žestoke epidemije u „svetu ispalom iz zgloba“. Hvaljena zbog detaljnog prikaza prošlih epidemija, ova knjiga se završava pesimističkim zaključkom da su u dugom odmeravanju snaga između ljudi i mikroba pobedili mikrobi. Godine pre i posle toga donele su mnoge opomene i neki ljudi se jesu zabrinuli. Sida se pojavila 1981, brojevi zaraženih i mrtvih dostigli su vrhunac 1995, ali za 40 godina ta bolest je odnela onoliko američkih života koliko kovid 19 za 18 meseci. Često su se događale i druge virusne infekcije koje su se transnacionalno širile: SARS-CoV-1 2003, MERS-CoV 2012 i ebola 2014.

Čak i popularna kultura je dala doprinos podizanju svesti o tome. U jednom primeru situacije kada život podražava umetnost, bivši britanski ministar zdravlja Matt Hancock rekao je za BBC, u februaru 2021, da ga je film Zaraza (Contagion) iz 2011. naučio koliko je važno imati zalihu vakcina dovoljnu za celo stanovništvo i jasno utvrditi red prioriteta. Zapravo, posle nesnalaženja u prvoj fazi pandemije, Britanija je dobila pohvale sa svih strana za način na koji je sprovela vakcinaciju, „ključni postupak u najambicioznijoj mirnodopskoj masovnoj mobilizaciji u modernoj britanskoj istoriji“.

Državni i privatni analitičari rizika godinama su težili da se odgovorno pripreme za veliku epidemiju, koju su svi očekivali. Možda najvidljivije međunarodno nastojanje, Global Health Security Index (GHSI), zajednički je projekat 3 ekspertske organizacije koje dobro poznaju rizik: Inicijative nuklearne pretnje, John Hopkins Centra za zdravstvenu bezbednost i Obaveštajne jedinice Ekonomista. Godine 2019. GHSI je napravio ovlašan presek pripremljenosti za svaku od 195 članica Međunarodne zdravstvene regulative. Kao možda najobuhvatniji procenjivač sposobnosti država da se bave izbijanjem epidemija, GHSI je svrstao svoje nalaze u 6 kategorija u skladu sa 34 pokazatelja i odgovorima na 140 pitanja. Očekivano, Sjedinjene Države i Velika Britanije su se našle na vrhu spiska, dok je najgore ocenjen nacionalni kapacitet malih zemalja razdiranih ratom i političkom nestabilnošću, kao što su Severna Koreja, Somalija i Ekvatorijalna Gvineja.

U međuvremenu, zdravstveni eksperti u Sjedinjenim Državama i drugim zemljama proučavali su istorijske epidemije da bi napravili planove za buduće. Obamina administracija ostavila nam je detaljno Uputstvo za rani odgovor na pretnje teških infektivnih bolesti i bioloških incidenata. U ovom dokumentu rizik je podeljen u dve rubrike: jednu za međunarodni odgovor na izbijanje epidemije bilo gde u svetu, sa ebolom kao modelom, i drugu za domaći odgovor na izbijanje epidemije u Sjedinjenim Državama. Ključna preporuka je bila da se napravi „komandna tabla“ koja bi signalizirala ozbiljnost pretnje, od zelenog za normalne aktivnosti do tamnocrvenog za već ostvarene pretnje. Kao i GHSI, uputstvo je predložilo kategorije i pokazatelje za procenu rizika, ali je u celini pokazalo veću svest o tome da su epidemije i društveni, a ne samo biološki događaji. Na primer, ono je uzelo u obzir i humanitarne uticaje, političku stabilnost i brigu države kao značajne dimenzija rizika. Bio je to hvale vredan pokušaj da se otkriju sva važna pitanja koja bi trebalo postaviti na samom početku epidemije, a obavljen je s revnosnom pažnjom kakva bi se mogla očekivati u prvoklasnoj „vežbi iz analize određene politike“ u nekoj od naših najboljih škola za javne politike.

Treći dokument pojavio se u ranoj fazi tekuće pandemije, prvog aprila 2020. Bio je to uvodnik u New England Journal of Medicine pod naslovom Deset nedelja da se zaravni kriva. Autor Harvey Fineberg jedan je od najuglednijih eksperata za zdravstvo u zemlji, bivši šef katedre za javno zdravlje i dekan na Harvardu, bivši predsednik onog što se danas naziva Nacionalna medicinska akademija i od marta 2020. predsednik Stalnog odbora za pojavu novih infektivnih bolesti i zdravstvene pretnje u 21. veku. S obzirom na to da je zdravstvo već bilo donelo stroge mere, Finebergov uvodnik nije toliko bio vodič za pripremu koliko manifest o tome kako odgovoriti kad bedemi protiv infekcije već budu probijeni. Od prve rečenice, uvodnik je prihvatio pristup predsednika Donalda Trumpa, koji je taj problem video kao objavu rata. Finebergov program u 6 koraka, intoniran kao poziv na oružje, predlagao je stavljanje virusa pod kontrolu i vraćanje normalnoj ekonomiji do 6. juna 2020, to jest do godišnjice dana D. Prvi korak bio je „osnivanje jedinstvene komande“.

Sva tri dokumenta – GHSI, uputstvo i Finebergov uvodnik – zaslužuju visoke ocene za opisivanje koraka koje preduzimaju inteligentni i odlučni kreatori strategije u nastojanju da se pripreme za epidemiju infektivnih bolesti. Ali koliko te dobro definisane pripreme vrede u svetu u kome su neočekivani događaji uobičajena pojava? Uprkos različitom poreklu i različitim ciljevima, ta 3 pokušaja imaju nešto zajedničko. Naknadno je postalo jasno da nijedan od autora nije posvetio mnogo pažnje događajima koji se brzo odvijaju i menjaju oblik presecajući geopolitičke granice, što ometa racionalnu analizu i efikasan odgovor tokom sadašnje pandemije. A razlog je to što su svi ponikli iz vojnog mentalnog sklopa, u kom je cilj jasan, saradnja građana se podrazumeva, a izazovi se sagledavaju više kao logistički nego kao politički – više kao stvar mobilizacije sredstava (ono na šta se zaklinje Obalna straža) nego kao istraživanje načina da se proizvede volja za delovanjem ili da se ispitaju rizici, troškovi i distributivni uticaj pogrešnih odluka.

Rasplet

Prelazimo na oktobar 2021. Po John Hopkins centru za istraživanje korona virusa, Sjedinjene Države, koje su bile na vrhu spiska GHSI kao najpripremljenije, imaju najveći broj umrlih od kovida u svetu, jezivih 740.000. A Velika Britanija, koja je bila odmah iza njih, zabeležila je veći ukupni broj umrlih od bilo koje druge zemlje Evropske unije. Još je indikativnije to što Velika Britanija ima više umrlih na 100.000 stanovnika od većine velikih zemalja Unije. Nemačka, koja je bila 14. na GHSI spisku, je na 22. mestu po broju umrlih na milion stanovnika u EU s Britanijom, daleko ispod Velike Britanije, koja je na 10. mestu. Pripremljenost i rezultati očigledno nisu u skladu. Kao što je zaključio jedan uticajan tim posmatrača, u većini zemalja je postojao „ogroman raskorak između očekivanog i ostvarenog“.

Kakav je bio uticaj uputstva na američki odgovor na kovid 19? Nije uočen nikakav uticaj, a čak i samo postojanje tog dokumenta pokazalo se kontroverznim. U maju 2020. senator Mitch McConnell kritikovao je Obaminu administraciju zbog toga što nije ostavila nikakve smernice za moguću pandemiju i izneo lažnu tvrdnju da su njeni eksperti pogrešno procenili pretnju kao redak događaj koji se zbiva jednom u 100 godina. PBS je ispitao ove nalaze i našao da je McConnellova tvrdnja neistinita. Zanimljivo je, međutim, to što je ocena PBS-a ostavila otvorenim pitanje o relevantnosti uputstva, to jest pitanje da li je „Obamin plan zastareo zato što se bavio poukama izvučenim iz ranijih epidemija, koje se možda ne mogu primeniti na tekuću pandemiju“. Ali najveći problem uputstva nije bio zastarelost, već preveliko poverenje u volju nacije da složno radi za opšte dobro.

Što se tiče Finebergovog plana za sveopštu mobilizaciju, 6. jun 2020. je došao i prošao, kao i 6. jun 2021. Umesto da zaravne krivu, krajem leta 2021. Sjedinjene Države su ušle u novu fazu opasnog rasta broja zaraženih jer je delta varijanta intenzivirala zarazu. Virus koji je prema Finebergovom scenariju trebalo da bude pobeđen godinu dana ranije više nije bio sasvim isti virus. A ni vlasti Sjedinjenih Država nisu uvele centralizovanu kontrolu za kojom su vapili vodeći eksperti zdravstva. Obavezno nošenje maski kristalisalo je sukob i politička previranja koji ometaju borbu protiv korona virusa. Povratak obaveznih maski u zatvorenom prostoru, čak i u gradovima dobro pokrivenim vakcinom kao što je Boston, označio je neku vrstu poraza. Mikrobi su ponovo pobeđivali. U manje razumljivim konfrontacijama, guverneri Floride i Teksasa poveli su rat protiv sopstvenih gradskih i školskih četvrti kako bi sprečili da đaci nose obavezne maske – što baš nije slika efikasne, centralizovane komande u akciji. A senka od širenja infekcije i oklevanja mnogih građana da prime vakcinu pomračili su sjaj činjenice da su spasonosne vakcine razvijene, odobrene i puštene u promet vrtoglavom brzinom.

Dijagnostički momenat

Katastrofalno širenje kovida 19 po svetu obelodanilo je nešto što smo prigodno zaboravljali ili gurali u stranu tokom godina uspešnih globalnih nastojanja u oblasti razumevanja i suzbijanja ljudskih bolesti: naime, osiguravanje javnog zdravlja i javne bezbednosti zahteva od ljudi da odustanu od nekih aspekata svoje slobode u interesu opšteg dobra. Izgradnja suvereniteta zdravstva je duboko politički projekat, a ne tek stvar tehničkog znanja i logistike. Na tu žrtvu možemo pristati dobrovoljno, u ime nauke i zajedničkog dobra, ali postoje granice i potrebno je da vlasti ulože poseban napor kako bi očuvale poverenje građana čak i u vremenima krize.

U kojoj meri su pristalice pripremljenosti uzele u obzir politike zdravstva? Svi su bili svesni mogućih političkih prepreka, ali uz različite procene autoriteta i stručnosti zdravstvenih institucija. Na jednoj strani imamo Finebergov poziv na opštu nacionalnu mobilizaciju radi zaravnjivanja krive. Naravno, podrazumevalo se da će to biti demokratski proces. Peti korak u njegovom programu od 6 tačaka bio je da vođstvo nacije ima zadatak da „nadahne i mobiliše građane“. Ali taj Finebergov poziv je podrazumevao Sjedinjene Države kakve odavno ne postoje.

Konkretno, Fineberg je zamišljao Sjedinjene Države u kojima bi ugledna Poštanska služba udružena s „voljnim privatnim kompanijama“ isporučivala sredstva za dezinfekciju ruku i maske svakom domaćinstvu. U stvarnosti, tokom ranih meseci epidemije svi su se tiskali da obezbede zalihe sredstava za dezinfekciju ruku i toalet papira jer su snabdevački lanci podbacili i prodavnice su ostale bez tih preko potrebnih stvari. Moja koleginica je dobila ovacije na Zumu zato što je nagovorila svoju staru majku, decu tinejdžere i muža da prave maske kod kuće, što je sjajan primer američkog individualizma koji reaguje na izazove trenutka. Otprilike u isto vreme osećao sam zavist dok sam čitao da je japanska vlada, koja se ponašala kao Finebergova jedinstvena komanda, svim domaćinstvima podelila po dve platnene maske za višekratnu upotrebu čim su prodavnice ostale bez te robe. Mi smo prve maske dobili od jednog kineskog kolege koje ih je dobio od svojih prekomorskih rođaka.

U sveobuhvatnim procenama nacionalnih kapaciteta GHSI priznaje ključnu ulogu politike, tako ključnu da se niko nije potrudio da je istraži i ispita. U rezimeu plana delovanja stoji: „Svest o riziku, međutim, nije dovoljna. Potrebna je politička volja da bi se ljudi zaštitili od posledica epidemije, da bi se spasavali životi i gradio sigurniji i bezbedniji svet“. Ali čija politička volja i kako se ona pokreće i ugrađuje u model? Možemo se zapitati kako je model nacionalnih sposobnosti, izgrađen uglavnom na merljivim pokazateljima zdravstvene sigurnosti, trebalo da objasni tako neopipljiv pojam. Zaista, malo je dokaza da je GHSI model u svojim proračunima pripremljenosti obuhvatio promenljive kao što su federalizam, politička polarizacija i poverenje, dohodovna nejednakost, rasne razlike ili marginalizacija grupa i regiona. Još važnije, GHSI je pretpostavio da svi smatraju da je složno delovanje u pandemiji u kolektivnom najboljem interesu. Nažalost, hronika tekuće pandemije – od još nerešenih pitanja o tome kako je virus prešao na ljude do neobično istrajnog nepoverenja u vakcinu – protivreči toj osnovnoj pretpostavci.

U kojoj meri su pristalice pripremljenosti uzele u obzir politike zdravstva? Pravilnik nudi najizričitiji iskaz o političkim preduslovima za funkcionisanje pristupa koji predlaže. „Domaća rubrika“, na primer, prilično razumno počinje zapažanjem da će u početku krize biti više nepoznatog nego poznatog i da će kreatori politika morati da deluju na osnovu nepotpunih informacija. Ali većina narednih pretpostavki zasnovana je na idealima uređene demokratije, koji potiču iz nekih manje polarizovanih vremena. Te pretpostavke su događaji brzo prestigli i Sjedinjene Države su postale „haotična zemlja“ u komparativnoj studiji u čijoj sam izradi učestvovala 2020. Vlasti Sjedinjenih Država očigledno nisu upotrebile svu moć koju imaju na raspolaganju da bi usporile i ublažile širenje bolesti, Nacionalni savet za bezbednost nije odigrao propisanu ulogu koordinatora i države su nastavile da vode glavnu reč, pa je iznevereno očekivanje da će građani od američke vlade dobiti usaglašen odgovor.

Mogli bismo doći u iskušenje da dodamo da je ljudska svest sklona greškama i da su predviđanja i pripreme samo najbolje smernice za sistematsku analizu, a ne recepti za nepogrešivo delovanje. Moglo bi se takođe tvrditi da bi se poklanjanjem veće pažnje uputstvima stručnjaka sprečili sramni propusti, kakav je na primer napravila francuska vlada kad je ostavila direktne letove između Pariza i Vuhana, mesta na kom je počela pandemija. Ali zapravo i uputstvo i Finebergov uvodnik veoma liče na skice, a GHSI je bio manje mapa terena, a više preporuka za delovanje, to jest za „podsticanje merljivih promena u bezbednosti nacionalnog zdravstva i unapređivanju međunarodne sposobnosti“ radi suočavanja sa „sveprisutnim rizicima“ pandemije. Pored toga, treba imati na umu da neslaganje između očekivanja i realizacije nije ograničeno na ovu pandemiju. Naša istrajna nepripremljenost u vremenima krize zahteva drukčiji stav, udružen s dubljom osetljivošću za moralne posledice neznanja.

Tehnologije nepretencioznosti

Pripremljenost se danas u velikoj meri svodi na sposobnost proračuna. S ogromnim napretkom nauke i tehnologije obrade podataka, čovečanstvo se našlo u položaju da vratolomnom brzinom i u ogromnom obimu procesira informacije o bezmalo svemu što se kreće na planeti. Sposobnost hrani ambicije. Bilo da je reč o klimatskim promenama ili o potrošačkim odlukama, navikli smo se na moć predviđanja, a time i na pretpostavku o pravilnosti i mogućnosti kontrole svakog aspekta ljudskih poslova. Šokovi našeg doba morali bi da nas podsete da ti prometejski snovi moraju da se redukuju zbog ograničenosti predviđanja kao takvog. Naravno, tehnolozi pripremljenosti mogu prigovoriti da je takva svest već ugrađena u njihove metode. Ako unesemo đubre, đubre će i izaći kaže kompjuterska nauka: svi znaju da loš unos proizvodi loš rezultat i da su predviđanja dobra onoliko koliko su dobri podaci na kojima počivaju. Ipak, odveć često pripisujemo nesavršenstvo isključivo manjkavim ili pogrešnim podacima i proračunima. S tog stanovišta, glavna lekcija je da se unese više podataka, da se usavrše modeli – zapravo da se radi isto što i dosad, samo bolje. Etika i politika predviđanja se zanemaruju, mada bi te dimenzije morale najviše da nas zanimaju ako marimo za posledice svog delovanja ili nedelovanja.

Forum o pripremljenosti održan u januaru 2021. izrazit je primer takvog epistemskog sužavanja problema. Fineberg je postavio osnovni ton istakavši značaj nauke za politiku, ali je pomenuo i „visoki nivo nepretencioznosti“ naspram svega onog što ne znamo i naspram raznovrsnosti mogućih stanovišta. Zatim se pridružio panelu četvorice uglednih državnih službenika koji su se bavili greškama i propustima nauke i naučnih saveta tokom prve godine pandemije. Bivši podsekretar američke mornarice Richard Danzig započeo je raspravu ponavljanjem Finebergovog poziva na nepretencioznost i podstakao je goste da razmisle o tome da li je nauka propustila da adekvatno objasni hirovitost ljudskog ponašanja. Margaret Hamburg, bivša komesarka FDA i osnivačica Inicijative za nuklearnu pretnju, otkrila je da je i dalje privržena paradigmi pripremljenosti, u kojoj su pandemije pre svega biološke, a mere ne daju rezultate uglavnom zato što nauka nije pokušala da dovoljno brzo sazna ono što se mora znati. Pošto je kao najvažnije primere navela varijante virusa, imune odgovore i asimptomatske prenosioce, Hamburg je govorila o „nastojanjima da se otkriju kritične rupe u znanju koje će uticati na kontrolu ove pandemije“.

U smislu epistemske tipologije koju je proslavio Donald Rumsfeld, Hamburg je stavila naglasak na poznate nepoznanice, probleme kojima se nauka morala agresivnije baviti. Ali predostrožnost, kao suprotnost pripremljenosti, poziva nas da nepretenciozno razmislimo o nepoznatim nepoznanicama, iznenađenjima koja vrebaju s one strane imaginacije najškolovanijih umova i na kraju pogađaju one koji su najnesposobniji da se brane. Kako da izgradimo sistematski stav koji uzima u obzir te opasnosti i da li možemo da pretvorimo nepretencioznost u obrazac efikasnog kolektivnog delovanja?

Ako iz ponavljanih kriza pripremljenosti možemo da izvučemo makar jednu pouku, to je ovo: nedostatak znanja nas ne oslobađa odgovornosti za ljudske tragedije nastale zbog našeg neznanja i pogreške. Tehnologije nepretencioznosti konkretno su usmerene na bavljenje tim problemima.

Polazište svakog takvog programa je izvesnost da postavljamo najbolja pitanja. Da li je problem formulisan na pravi način? S čijeg stanovišta je posmatran? Da li promašujemo šumu onog što ne znamo zarad malobrojnog drveća naučnog znanja? U kontekstu pandemije, moguće je da zbog suviše rigidnog fokusiranja na borbu protiv uzročnika bolesti, što je glavna briga eksperata zdravstva, ne vidimo druge dimenzije, koje imaju širi moralni značaj, između ostalog pitanje o tome ko će se najverovatnije zaraziti ili umreti ako ne uspemo da zarazu stavimo pod kontrolu. Kad smo planirali delovanje, da li smo razmišljali o tome ko je najosetljiviji i kako će rizici biti raspodeljeni? Ako nismo, zašto?

Nije da nismo mogli znati. Prethodno iskustvo sa zdravstvenim ishodima u Sjedinjenim Državama kaže nam da nije neobično što su ovom pandemijom nesrazmerno pogođeni siromašni, stari, Afroamerikanci i Hispanoamerikanci, kao i oni koji žive u ekološki kompromitovanim sredinama. Nismo se iznenadili što je propadanje infrastruktura javnih usluga – najpre škola – nesrazmerno pogodilo žene, samohrane roditelje i porodice s niskim dohotkom. Pokazalo se da upravo članovi tih vrlo zanemarenih zajednica imaju najmanje poverenja u rešenja koja je na kraju ponudila nauka, uključujući i vakcine nametnute grupama koje istorijski, i s dobrim razlogom, smatraju organizovanu medicinu svojim neprijateljem. Ali kao što pokazuju GHSI, uputstvo i Finebergov plan, društvena, politička i etička pitanja nisu se našla na spisku pitanja i preporuka za delovanje koji su planeri sačinili pre eskaliranja pandemije.

Da su tehnologije nepretencioznosti bile aktivnije integrisane u naše sheme upravljanja i planiranja, ne bismo previđali pojavu kakva je sumnja u vakcine sve dok nam nije zakucala na vrata kao nenajavljeni posetilac. Tamo gde predviđanje gura sadašnjost u budućnost, nepretencioznost obrće strelu vremena i vuče unazad moguće budućnosti da bi nam pokazale šta da radimo u sadašnjosti. Nepretencioznost se bavi posledicama, posebno posledicama pogrešnog sagledavanja situacije, izostavljanja važnih gledišta, zanemarivanja nejasnih znakova u uverenju da nas je obasjala svetlost izvesnosti. Najzad, strah od vakcine nije nova pojava; on se godinama krčkao u vezi sa imunizacijom dece. Umesto da odbace taj strah kao posledicu nepismenosti i nenaučnosti i da danas za to plaćaju visoku cena, tehnologije nepretencioznosti bi pitale – kao što su to radili neki etnolozi – zašto ljudi nisu verovali stručnjacima kad je reč o zdravlju njihove dece. Tim istraživanjem bi se iscrtala mapa moći, nedostatka moći i otpora na marginama, koja bi drukčije uticala na javne politike. Nosioci tih politika bi se mogli zapitati kako da primene Finebergovu 5. preporuku, to jest kako da „nadahnu i mobilišu javnost“. Koju javnost, za koje ciljeve?

U izvesnom smislu tehnologije nepretencioznosti su oholije od tehnika predviđanja. Kad se dogode nesreće i katastrofe, kreatori politika ih često otpisuju kao slučajne posledice iako je zapravo reč o propustima u predviđanjima ljudi koji imaju kapacitet za delovanje. Nepretencioznost odbija takvo olako izvlačenje. Ona zahteva da se unapred pitamo koje nove osetljive tačke mogu nastati zahvaljujući najsmelijim činovima spremnosti u sferi zdravstva, ekonomije, ekologije ili rata. Tehnologije nepretencioznosti traže od nas da duže i ozbiljnije razmišljamo o obavezama koje preuzimamo kad delujemo na osnovu nedovoljnog znanja, da usvajamo perspektive onih na koje delujemo ili koji sami nisu sposobni da intervenišu. To je krik Lira u pustari kad, lišen svega osim najosnovnijih sredstava za život, shvata da bi bio bolji kralj da je više osećao „što osećaju bednici“. Nepretencioznost zahteva od moći i politike upravo takvo samopotiranje jer je ono neophodno za osvajanje većeg znanja, onog koje ume da gleda i s margina, a ne samo iz centra, i dublje mudrosti, one koja priznaje nesavršenost ljudskog razuma.

Autorka je profesorka na Harvardu.

Peščanik.net