Pre godinu dana objavila sam ovde tekst Keep Light – pravo na pobunu, podstaknuta jednim aktom individualne pobune. Nastojala sam da pokažem – a ima dovoljno pravne argumentacije za to – da je pravo na pobunu priznato ne samo međunarodnim dokumentima, već i odredbama našeg Ustava. Radilo se o pravu na nenasilnu pobunu.
Jedna takva, nenasilna pobuna građana Srbije je u toku. Pre godinu dana zaključila sam da u tom momentu još nije bio nastupio slom društva, nije postojao ultima ratio u svesti velikog broja ljudi, da nije došao onaj momenat koji opravdava nasilnu pobunu, kao krajnje sredstvo. U Srbiji pre godinu dana, da li će taj momenat nastupiti, zavisilo je pretežno od građana ove zemlje. Tada još nismo bili uspeli da organizujemo masovne demonstracije, ekološki pokreti, čije su pobune sporadično izbijale, nisu bili ujedinjeni u akcijama, nismo pružili otpor zloupotrebama i krivotvorenjima javnih radijskih i televizijskih servisa.
U ovim nedeljama građani Srbije su učinili mnogo toga: organizovane su masovne blokade saobraćajnica širom zemlje; podstrek i osnovnu organizaciju obezbedili su ujedinjeni ekološki i drugi građanski pokreti. Javni servisi su i dalje zarobljeni. Ima izgleda da će se građanski gnev izliti i na njih metodama nenasilne pobune.
Šta je to što još drži sadašnju nenasilnu pobunu građana da ne preraste u nasilnu, a ova se ne može isključiti? Verujem da je zdravorazumski zaključiti da je to, prvo, upornost građana da postignu ciljeve protesta masovnim i mirnim okupljanjem i ta ocena, u ovom trenutku, izgleda izvesna, stabilna i predvidiva. Drugo je reakcija vlasti. Ona nije mirna, nije predvidiva, nestabilna je, a tek će se videti koliko je uporna. Uopšteno govoreći, ukupna reakcija vlasti je ista kao vlast sama: nerazumna, lažljiva, nasilna, podmukla i promenjiva.
(Ne mislim tu na reakcije premijerke, koja smatra da su blokade fašizam i teror. Na žalost, njoj su nepoznate elementarne definicije ovih pojmova, nikad nije pročitala i pokušala da razume Ekoov Fašizam – zlo u deset tačaka, na primer, verovatno ni čula nije za Vojina Dimitrijevića niti za njegove radove o teroru i terorizmu. Zato premijerka ostaje tamo gde joj je mesto – između zagrada.)
Bitne reakcije koje zaslužuju pažnju dolaze od menadžera sveg društvenog i državnog zla poslednje decenije u Srbiji i onih koji zlomisao tog menadžmenta sprovode u nedela. Njegove reakcije, za sada se pružaju u tri kraka: provokativno fizičko nasilje parapolicijskih odreda stranačke i vođine pretorijanske garde, na koje demonstranti za sad reaguju srazmernom odbranom; krivotvorenjem bunta građana u svim medijima koje Vučić kontroliše, a malobrojni i nedovoljnog dometa su oni koje ne kontroliše; Pink, Hepi i Informer, najrasprostranjeniji medijski falsifikatori preobražavaju proteste svojim uobičajenim hirurškim instrumentom – sekirom – dok javni servisi to rade preciznijim pomagalima; najzad, jedan od krakova reakcije su para-pravne aktivnosti i propuštanja koji potiču ne od državnog aparata, koji je samo (ne)voljni servis, već od vođe i njegovih stranačkih službenica i službenika.
Na para-pravu kao reakciji vlasti na pobunu građana ću se zadržati.
U jednom iscrpnom i poučnom tekstu, pod naslovom „Kad zbaciti svoju vlast: pravo na pobunu u ustavima sveta“ (When to Overthorow your Government: the Right to Resist in World’s Constitutions) autori, pošto su prikazali i analizirali nezaobilane stavove iz pravne i političke literature, potom međunarodne i istorijske izvore prava, kao i ustave država sveta koji izričito priznaju pravo na pobunu (2010. godine, u 38 država na svetu ustavi su izrično priznali pravo građana – naroda – na pobunu i na zbacivanje vlasti zbog njenih nelegitimnih aktivnosti, str. 1220), zaključuju da se mora steći pobunjeničko trojstvo (the rebel’s trinity) uslova za legitimnost pobune i zbacivanje vlasti. Pobunjeničko trojstvo sastoji se od: (1) prirodnopravnog karaktera prava na pobunu, (2) prava građana na odbranu ustava i (3) prava građana na samoodbranu.
Prirodnopravno (jusnaturalističko) svojstvo prava građana na pobunu, autori označenog teksta zasnivaju na Preambuli Univerzalne deklaracije UN o ljudskim pravima, iz 1948, čija alineja 3 glasi: „…budući da je bitno da prava čoveka budu zaštićena vladavinom prava kako čovek ne bi bio primoran da kao krajnjem sredstvu pribegne pobuni protiv tiranije i ugnjetavanja“. Ovakvo svojstvo prava na pobunu čini ga „nadređenim postojećim ustavima država i prethodi tim ustavima kao viši pravni princip, odnosno kao istina“ (str. 1221). Pravni osnov obaveza građana prema vladaocu (vlasti uopšte) prestaje onda kada ovaj nastoji da ih ugnjetava i upropaštava. Tada vladaoca i podanike više ništa ne vezuje i podanici se vraćaju svojoj prirodnoj slobodi. Jer, neograničena moć vladaoca nikad ne može biti zakonita, zato što neograničena moć ma koga ne može biti zakonito (legalno) uspostavljena, dakle može biti samo uzurpirana.
Aleksandar Maršavelski u tekstu „Zločin terorizma i pravo na revoluciju u međunarodnom pravu“ (The Crime of Terrorism and the Right of Revolution in International Law) iznosi stav da pravo na pobunu treba tretirati kao opšti princip (načelo) međunarodnog prava, jer opšti principi jesu savremena verzija prirodnog prava (str. 227). Može se, dakle, tvrditi da je pravo građana na pobunu prirodno pravo koje je danas opšti princip međunarodnog prava, te da je to preovlađujući stav u teoriji. „Konkurentski“ stav, koji ne spori prirodnopravno svojstvo, a nalazi da ima dovoljno argumenata da se pravo na pobunu smatra ljudskim pravom, postavilo bi pravo građana na pobunu čvršće. Ali, dovoljno je i to da je pravo na pobunu, na osnovu Univerzalne deklaracije, danas priznato kao opšte načelo međunarodnog prava, ako ne i kao ljudsko pravo.
U uobičajenom stanju stvari u demokratijama podrazumeva se da vladalac i vlast uopšte, smatraju ustavni poredak legalnim i legitimnim i da su spremni da taj poredak čuvaju. Ali ako se vladalac ne smatra vezanim ustavnim i zakonskim poretkom, ako ga krši, ako prekoračuje svoja ustavna ovlašćenja, ako se koristi vaninstitucionalnim, a ne institucionalnim putevima, on odbacuje ustavni poredak. Tada građani imaju pravo na pobunu protiv takvog vladaoca koji odbacuje, a dovoljno je i da ima za cilj da odbaci ustavni poredak. I ne samo to i toliko. Odredbe koje imaju formu zakonskih i vladinih odredbi, koje regulišu vršenje prava priznatih ustavom, a ta prava ukidaju, ograničavaju ili ih zloupotrebljavaju – morali bi biti ništavi, a u regularnom pravnom poretku za utvrđenje ništavosti bio bi nadležan ustavni sud ili neki drugi koji ima karakter ustavnog suda.
Zapravo nesmetano kršenje ustavnog i zakonskog poretka, znači život u „bespravnoj državi“, a pod takvom se podrazumeva država „koja nije zasnovana na podeli državnih vlasti, koja ne garantuje osnovna prava, u kojoj su mogućnosti državne nepravde neograničene“.
Nemoguće je u ovom tekstu nabrojati sve povrede ustava koje je Aleksandar Vučić izvršio od 2017. godine, kad je postao predsednik Republike, do danas. „Ja sam utvrdio da je u određenom periodu od 2017. kada je došao na funkciju, do 2020. imao najmanje 25 izjava u kojima je prekršio odredbu člana 149. Ustava koja zabranjuje svaki uticaj na sudiju u vršenju sudijske funkcije“, izjavio je u emisiji N1 Studio Live profesor Pravnog fakulteta Tanasije Marinković. Samo neke tipove kršenja Ustava Srbije od strane predsednika Republike naznačila sam u tekstu u Peščaniku Keep Light – pravo na pobunu.
Prirodnopravni princip prava na pobunu ovlašćuje na kolektivni akt bunta protiv postojećeg režima, ako taj režim postane tiranski i nelegitiman, čime se postiže kolektivna samoodbrana. Ali samoodbrana može biti i individualna. U francuskoj Deklaraciji o pravima čoveka iz 1791. godine utvrđeno je pravo svakog da se odbrani u slučajevima kada se prema njemu primenjuje pravo koje je neprimenjivo, kada forme primene prava nisu poštovane, jer to je tad arbitraran i tiranski čin. Tada poštovanje pravnog poretka zabranjuje čoveku da se povinuje, a ako se prema njemu primeni sila, ima pravo da na silu odgovori silom.
U sadašnjem slučaju Srbije, pravo na samoodbranu ima pretežna svojstva kolektivnog prava. Svakodnevno verbalno nasilje izbija izobličeno sa ekrana, vrišti sa naslovnica tabloida. Drugačije mislećim građanima naš vladalac se obraća kao neprijateljima, a neprijatelj nije čak ni građanin drugog reda. On ne razgovara, on govori preteći. Sva njegova kršenja Ustava su ujedno povrede ljudskog dostojanstva. Građani nemaju prilike da mu odgovore ravnom merom, do da se okupe i protestuju ćutke parolama ili glasno. Svi javni funkcioneri su dužni da trpe najoštrije kritike, i one izražene tzv. narodnim jezikom. Građani nisu. A trpe već gotovo celu deceniju.
Verujem da su se ovi uslovi stekli ovde i danas. Dva zakona su povod tekućim protestima – Zakon o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji, koji još nije proglašen predsedničkim ukazom u vreme okončanja ovog teksta i Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi, koji je stupio na snagu 26. novembra o.g. i važi.
Ova dva zakona postala su vrhunac otuđenja državne vlasti od ustavnog i, uopšte od pravnog poretka. Otuđiti se od pravnog poretka znači svesno donositi zakone sa protivustavnim odredbama ili sa odredbama čija je ustavnost upitna, zloupotrebljavati mogućnost donošenja zakona po hitnom postupku, tako da to postane pravilo, uzurpirati ustavno ovlašćenje za predlaganje zakona od ovlašćenog predlagača (kod nas je to, po pravilu, Vlada) i prisvajati sebi, inače neovlašćenom (predsednik Republike), lišiti građane mogućnosti da upoznaju zakone koji će se na njih primeniti, bilo hitnošću, koja je od izuzetka postala pravilo, bilo fingiranjem javne debate, bilo tabloidnom „obradom“ predloženih zakona, što rezultira time da građani donošenje zakona koji se na njih imaju primeniti ne smatraju svojim, osećaju da su im nametnuti protiv njihove volje i na kraju time da ne prihvataju, da odbacuju zakone kao akt državnog, zapravo vladalačkog nasilja.
Na primer:
Jedna od protivustavnih odredbi izmena Zakona o eksproprijaciji sastoji se u tome što javni interes više nije jedini osnov za eksproprijaciju, kako je u Srbiji već dugo i kako je, uostalom, u demokratskim državama, već novi osnov postaje međunarodni ugovor u kome je jedna od ugovornih stranaka Republika Srbija. Vlada je ovlašćena da takav ugovor proglasi za javni interes, bez ijednog drugog kriterijuma, osim ugovornih stranaka i sopstvenog diskrecionog proglasa. Pored toga, građani redovno nisu u prilici da saznaju šta je sadržina ugovora, jer se takvi ugovori redovno skrivaju, navodno radi zaštite poslovne tajne druge ugovorne strane. Obično za takav ugovor građani saznaju kasno kad je već zaključen ili kada su izvršene ozbiljne pripreme za njegovo zaključenje, a onda im ne ostaje ništa drugo do da pokleknu ili da se usprotive. Ovog puta su saznali na vreme i ozbiljno su se usprotivili. Jedan broj građana je dobro razumeo da ovaj zakon predstavlja opasnost po njihovu imovinu, po njihovo ustavno ljudsko pravo na mirno uživanje imovine, koje je i međunarodnopravno zaštićeno Protokolom 1 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, čiji je Srbija potpisnik. Neustavnost međunarodnog ugovora kao osnova za eksproprijaciju jasno proističe iz odredbe čl. 58, st. 2. Ustava Srbije koji je kratak i jasan: „Pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.“ Dakle, samo javni interes opravdava eksproprijaciju i nijedan drugi. U postojećem Zakonu o eksproprijaciji javni interes je određen preko korisnika eksproprijacije: „Eksproprijacija se može vršiti za potrebe Republike Srbije, autonomne pokrajine, grada, grada Beograda, opštine, javnih fondova, javnih preduzeća, privrednih društava koja su osnovana od strane javnih preduzeća, kao i za potrebe privrednih društava sa većinskim državnim kapitalom osnovanih od strane Republike Srbije, autonomne pokrajine, grada, grada Beograda, ili opštine, ako zakonom nije drukčije određeno“ (član 8, st. 1 Zakona o eksproprijaciji). E, sada nam se nudi novi korisnik eksproprijacije. To nije država Srbija koja potpisuje međunarodni ugovor, nego ili neka strana država ili neka strana kompanija. Zašto? Premijerka je to objasnila potrebama brže izgradnje puteva! Brzina gradnje je doista, nadam se samo u njenim mislima, dovoljan razlog za kršenje Ustava.
Razlog za donošenje novog Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi, lažno je predstavljen građanima Srbije. Velika je laž da se novi Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi donosi radi prilagođavanja Ustavu i radi predstojećeg ustavnog referenduma. Sam Ustav sadrži odredbe o referendumu koji se održava radi usvajanja ustavnih promena. Još od 2006, kad je važeći Ustav usvojen, u članu 203 propisuje se da se o promeni Ustava mora održati referendum, kad se menjaju delovi Ustava koji se odnose na državnu vlast. Predstojeće ustavne promene odnose se na sudsku vlast, jednu od tri grane državne vlasti. Za ustavni referendum nije propisan nikakav cenzus, dovoljna je većina onih koji na referendum izađu. Dakle, zanemarivo mali broj građana može dovesti do promene Ustava, ako većina od onih koji se odazovu na referendum, glasaju za ustavne promene. Ustav iz 2006. koji je na snazi, nije bio rezultat volje građana, već pogodbe vrhova svih političkih stranaka, onih koje su tada bile na vlasti, kao i tadašnjih opozicionih stranaka. Poslanici Srpske radikalne stranke, iz čijeg pretežnog dela je proizišao SNS, tada su glasali za Ustav iz 2006. godine. Referendum je trajao dva dana, pitanje da li je glasanje bilo slobodno i pošteno, jedva da je u javnosti postavljeno. Ostali referendumi – lokalni, regionalni, čak i nacionalni, uopšte ne moraju da slede ovaj model, tako da raniji Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi uopšte nije morao biti promenjen za potrebe ustavnog referenduma. Ta promena je zloupotrebljena da se cenzus na ostalim referendumima potpuno ukine, a obaveza overavanja potpisa obeshrabruje građane da oni, mimo vlasti, organizuju referendum, čime se on potpuno obesmišljava kao oblik neposredne demokratije. Priznajem – bilo bi neprirodno da se za ustavni referendum ne propisuje cenzus, a da za ostale ostane natpolovični. Rezultat je međutim da, pored potencijalno nelegitimnog ustavnog referenduma, svi ostali referendumi postaju takvi – nelegitimni. Bilo je i ima mesta da se skromni (recimo, jednotrećinski) cenzus propiše i da se obezbedi kakav – takav legitimitet, na primer onda kad građani odlučuju o pitanju koje se finansira samodoprinosom. Glasanje na referendumu nema ni onakve uslove za pošteno i slobodno izjašnjavanje, kakvi postoje na izborima. A takvi u životu ne postoje.
Dakle, sada je važno pitanje kako će usplahireni srpski vrhovni emiter zla dalje reagovati na građanski bunt? Stari buffon, podrugljivac, lovac na gluposti, podlosti i korupciju, Dario Fo, u Slučajnoj smrti jednog anarhiste, kao da je upravo ovog našeg opisao rečima, onako kako ga Koraks i Petričić opisuju crtežom:
„Da li narod zahteva stvarno pravedan sistem? Dobro, zadovoljićemo ih i sistemom koji je malo manje nepravedan… Oni žele revoluciju, a mi ćemo im dati reforme – mnogo reformi, preplavićemo ih reformama. Zapravo, preplavićemo ih obećanjima reformi, zato što nikad ne dopuštamo one istinske.“
Jeste, to je verovatno skriveni moto akademije za mlade lidere.
Samo, ima se utisak da se ovaj narod, više puta preplavljen lažnim obećanjima, u ovoj prilici neće zadovoljiti malo manje nepravednim sistemom. Na takva obećanja ostaće miran. Mrtav hladan. I izazvati, po svoj prilici, neproporcionalnu reakciju vladaoca.
0 Comments