Bager, čekić i motke

Objavljeno: 01.12.2021, 07:58h

Da je Porfiriju zaista stalo do mira kao vrednosti, on bi sledio primer brazilskog biskupa Doma Heldera Kamare. Kamara se borio protiv siromaštva, ali se nikada nije zaustavljao na pukom pomaganju gladnima.

Autor: Miloš Janković

„Kod nas ima malo viška demokratije. Kod nas svi mogu da zatvaraju puteve, i lokalne, i autoputeve“. Od svih izjava nelegitimnog predsednika o protestima ova je nekako najviše naprednjačka. Kad je odmotamo dolazimo do suštine naprednjačke ideologije.

Šta bi uopšte moglo da znači „višak demokratije“? Ako demokratiju razumemo kao učešće naroda u donošenju političkih odluka, pa makar i preko izbora političkih predstavnika, može li demokratije biti više ili manje? Može. Ako je deo naroda isključen iz demosa, ako su uslovi političke borbe neravnopravni, ako nečiji glas nosi veću težinu, onda demokratije ima manje od nekakvog zamišljenog ideala. Ako, dakle, manjak demokratije znači da u političkom životu ne učestvuje ceo narod, onda po analogiji višak demokratije znači da učešće uzima više od celog naroda.

Mada nam može zvučati apsurdno, ova izjava je u naprednjačkom svetu potpuno smislena. Kao što su u antičkoj Grčkoj iz demosa bili isključeni robovi i žene, tako su u naprednjačkoj Srbiji iz naroda isključeni svi sem samih naprednjaka. Sada je jasno da kada bivši potpredsednik SRS-a kaže kako se pojavio višak demokratije, on zapravo misli da su se u javnosti pojavili zahtevi ljudi bez prava glasa. Ovaj višak demokratije, kao i svaki demokratski proboj u istoriji, velika je pretnja po vladajuću kastu. A svaki pokušaj istinske demokratizacije brani se golom silom, da ne kažem bagerima, čekićem i motkama.

Oni kojima je narod zaista blizak srcu, borbu za demokratiju i pravdu nikada neće videti kao narušavanje mira. Mir jeste važna društvena vrednost, poput slobode i jednakosti. Ali kada nema ni slobode, ni jednakosti, ni demokratije, ni pravde, mira za potlačene nema. Oni koji ga slave u trenucima otpora zato nisu ništa drugo do obični kolaboracionisti.

Patrijarh je sa tugom pratio sukobe među pripadnicima istog naroda i pozvao na mir. Patrijarh je, međutim, prećutao da jedan deo tog naroda tlači, a da je drugi deo potlačen. Prećutao je i da mir nije narušen tek tako i bez razloga, već upravo zarad budućeg mirnog suživota svih članova demokratskog društva. SPC je tako, kao mnogo puta do sada, postala saradnik okupatora, a sve zarad sopstvenog sebičnog interesa.

Kada su otpadnici naroda prepoznali crkvenu kolaboraciju, patrijarh je zaoštrio. U stilu svojih ratnoprofiterskih partnera optužio je otpadnike da nikada nisu kročili u crkvu i rekao kako se crkva bavi smislom postojanja, a ne socijalnim, ekonomskim i društvenim problemima. Na stranu što patrijarh otvoreno laže, jer crkva od nacionalizacije i eksproprijacije svoje imovine beži kao đavo od krsta. Crkvene građevinske investicije cvetaju, politički događaji se najotvorenije komentarišu, a Porfirije bi da se sad sakrije iza smisla postojanja.

Možda je, međutim, patrijarh hteo nešto drugo da nam poruči. Možda je hteo da nas upozori da se SPC neće baviti društvenim i materijalnim problemima naroda, jer je, kontemplirajući o smislu sopstvenog postojanja, ustanovila da joj najviše odgovara ukoliko otvoreno podržava okupatore. Zato je poziv na mir usledio ne devedesetih, već danas, kada su narodni otpadnici krenuli u borbu za pravdu, demokratiju i goli život.

Da je Porfiriju zaista stalo do mira kao vrednosti, on bi sledio primer brazilskog biskupa Doma Heldera Kamare. Kamara se borio protiv siromaštva, ali se nikada nije zaustavljao na pukom pomaganju gladnima. Znao je da istinska promena dolazi samo ako se zapitamo zašto siromašni nemaju hranu. Isto tako je znao i da to pitanje nosi ozbiljan politički rizik: „Ako dam hranu siromašnima, nazovu me svecem, a ako pitam zašto siromašni nemaju hranu, nazovu me komunistom“.

Kamar je voleo narod i nije se libio da se bori za potlačene. Za razliku od njega, Porfirije želi da bude naprednjački svetac. Da služi okupatorima i pokupi počasti. Zato se njegov apel završava pozivom na mir, bez odgovora na pitanje zašto je do sukoba uopšte došlo.

Autor je istraživač na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju i student doktorskih studija na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

Peščanik.net

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply

Blogovi

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register