Dan srpske sramote

Objavljeno: 18.09.2021, 07:06h

Da ima pameti, 15. septembar bi zaista trebalo obeležavati kao dan na koji bi se simbolično moglo predstaviti šta smo sve bez dobrog razloga odbacili i kako smo se pri tom, kao „Srbi“, epohalno obrukali.

Autor: Dejan Ilić

Mogao je 15. septembar mirno da stoji u istoriji kao dan velikog junaštva i početak kraja 1. svetskog rata. Tog dana, znamo, učili smo to i u jugoslovenskim socijalističkim školama, jedinice ondašnje srpske vojske uz podršku jugoslovenskih dobrovoljaca i saveznika napravile su rupu na Solunskom frontu i rasparale čvrsto postavljenu liniju Centralnih sila. U taj rat, učili smo i to, vojska tadašnje Srbije ušla je sa jugoslovenskim ciljem – da se oslobode Srbi, Hrvati i Slovenci. Postavljen u decembru 1914, Niškom deklaracijom, cilj je potvrđen 1915, odbacivanjem ponude saveznika, i konačno ostvaren u decembru 1918. Ako je išta mogao biti – 15. septembar je morao biti jugoslovenski praznik. Što je i bio u prvoj Jugoslaviji.

Iako ga nije prećutala, Druga Jugoslavija ga nije ni previše slavila – naprosto je imala isuviše velikih svojih antifašističkih pobeda kojima je mogla da se ponosi. Sa Jugoslavijom je i 15. septembar, to jest proboj Solunskog fronta trebalo da devedesetih godina 20. veka, kao deo istog jugoslovenskog paketa, zajedno s državom u čijim je temeljima stajao, ode na istorijski počinak. Nije mu se dalo.

Negde u drugoj polovini 20. veka, ponajviše u domaćoj literaturi, a onda i u istoriografiji koja se na tu fikciju naslonila, 15. septembar je počeo da figurira ne više kao velika pobeda nego kao tragični poraz takozvane srpske – ili, ako hoćete, velikosrpske ideje. Poraz baš zato što je ta pobeda bila ugrađena u realizaciju jugoslovenske ideje. Htelo se reći, a i otvoreno se govorilo – džabe su „Srbi“ ginuli na frontu za Jugoslaviju, kada su im kasnije u toj državi upravo bratski jugoslovenski narodi „zarili“ proverbijalni nož u leđa. Što je onda bio razlog da „Srbi“ Jugoslaviju sruše, a da novim ratovima istorijsku situaciju vrate na stanje iz ratne 1918. pre proboja Solunskog fronta, kada su još sve opcije stajale otvorene, pa tako i ona za takozvanu Veliku Srbiju.

Iz ugla tog specifično „srpskog“ savijanja pogleda na jugoslovensku istoriju, 15. septembar se morao ako ne slaviti onda sasvim sigurno obeležavati kao dan velikog (etno)nacionalnog poraza, to jest epohalne jugoslovenske greške ili promašaja: jer rupa u Solunskom frontu širom je otvorila vrata Jugoslaviji. Tobože „srpski“ interesi zahtevali su da se u novom ratu vrata treskom zatvore a rupa jednom zauvek zapuši. Samo što to tako ne ide u istoriji. Događaji se mogu tek neznatno pretumačiti, a svakako se ne mogu izbrisati, kao što se u današnjoj Srbiji hoće izbrisati Jugoslavija. Jeste, Jugoslavija je opsesivno mesto srpskog nacionalizma, to jest ogromna rupa u njegovom etničkom tkanju. Svaki srpski nacionalista više je opsednut Jugoslavijom od bilo kog Jugoslovena. Zahvaljujući srpskom nacionalizmu, a ne uprkos njemu, održava se svetla uspomena na Jugoslaviju.

Kako drugačije objasniti to što za takozvani dan srpskog jedinstva „srpski“ nacionalisti biraju jedan autentično jugoslovenski datum? Sve i da je reč o neznanju ili o pukoj omašci, svaki frojdovac bi lako umeo da pokaže da ništa u tom izboru nije bilo slučajno. No, nećemo se ovde upuštati u nijansirane analize očiglednih budalaština. I bez toga jasno je barem nekoliko stvari. Prvo, i odlukom da izaberu 15. septembar za „srpski“ praznik, ovdašnji nacionalisti demonstriraju da mimo jugoslovenske istorije oni ne umeju da pronađu nijedan događaj kojim bi se ponosili (a nije da ih zaista nema). Drugo, upravo srpski nacionalisti samo u jugoslovenskoj prošlosti pronalaze događaje i datume važne za sve „Srbe“. Treće, umesto da prave svoju istoriju, nazovimo je „srpskom“, i oslanjaju se na nju, oni kradu i pretumače jugoslovensku istoriju, kao da time priznaju da sami, kao „Srbi“, nisu u stanju ništa dobro da naprave.

Na sve to ide i četvrto – opsesivna potreba da se izbriše čitav jedan vek (takozvani kratki 20. vek). Taj vek počeo je za „Srbe“ Jugoslavijom a završio se gnusnim ratnim zločinima „srpskih“ vojnih jedinica i protiv Jugoslavije i protiv čovečnosti. U 21. vek, bez Jugoslavije, „Srbi“ su ušli sasvim dezorijentisani, nesigurni u sebe, s izgubljenim moralnim autoritetom, koji je ranije svoju snagu crpeo upravo iz jugoslovenskog nasleđa, uključujući tu i 15. septembar 1918. Opet bi frojdovac imao šta da kaže o potiskivanju. I opet su stvari mnogo očiglednije i brutalnije od finih psihoanalitičkih tkanja. Jer, nije uopšte reč o potiskivanju, radi se o goloj laži. Tom laži se hoće sakriti prava slika „srpske“ istorije s kraja 20. i početka 21. veka, istorije koja bi se mogla opisati i kao postojanje „Srba“ bez Jugoslavije. Umesto ogledala koje bi nam pokazalo na šta smo se napravili – hoćemo sliku „srpskog“ jedinstva na jugoslovenski praznik.

Da ima pameti, 15. septembar bi zaista trebalo obeležavati kao dan na koji bi se simbolično moglo predstaviti šta smo sve bez dobrog razloga odbacili i kako smo se pri tom, kao „Srbi“, epohalno obrukali.

Peščanik.net

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply