Nema odmora dok traje obnova

Objavljeno: 13.09.2021, 07:35h

Pa ispada da je Novi Čovek – beskrajno spreman i sposoban na žrtvovanje i trpljenje, udarnik koji ne jede, ne piša i ne odmara – potreban je upravo tranzicionom kapitalizmu.

Autor: Stefan Aleksić

Trka Stahanova, Sirotanovića i još ko zna koliko udarnika za rekordima u radu danas je jedna od ključnih simboličkih tačaka antisocijalističkih pokreta: na prvi je pogled u pitanju jedna oštroumna anegdotalna crtica jer navodi na zaključak da su socijalističke ideje toliko neostvarive da im za realnu političku perspektivu treba ni manje ni više nego – potpuno Novi Čovek!

A zapravo je potpuno isprazna dosetka jer nije baš tako. Počev od optuživanja građana da nisu revnosniji no što propisi nalažu – recimo u ovo vreme pandemije kada su građani onomad optuženi za neodgovornost zato što su izašli u šetnje onda kada je šetanje bilo dozvoljeno – preko zahteva da se bude ažurniji i po svemu strožiji prema sebi od nivoa koji se propisuje i preko zahteva za neverovatnim nivoima samodisciplinacije; u pitanju je fenomen koji se svom snagom ipak produkuje u društvima u kojima je razgradnja gorepomenutog socijalizma jedini politički kompas.

Pa je na kartu fenomena ovog „Novog Čoveka“ pre nekoliko dana igrao i predsednik Republike kada je rekao da bi voleo da manje ljudi koristi godišnji odmor. Dakle, u lepezi likova koje igra predsednik pokušavajući da se dodvori svojim raznolikim publikama (pravnik, državnik, nacionalista, navijač, ulični siledžija…) sada se profilisala kombinacija kralja Ibija i protestantskog trpljenika: grotesknog i banalnog vladara kojem narod nije dovoljno dobar za sopstvene vladarske sposobosti i moralne vertikale koja nas ostale treba da nauči Vrednostima.

Iz, međutim, sopstvenog iskustva, dozvolite da upoznam predsednika sa stvarno postojećom realnošću ustavom zagarantovanog prava na godišnji odmor: korišćenje punog i zakonom propisanog godišnjeg odmora zapravo je izravna retkost u Srbiji. A i kada uspeju da ga iskoriste – a i to gotovo isključivo nakon dugotrajnih, ponekad i dugogodišnjih, borbi sa poslodavcima – radnici odmor najčešće koriste da bi… radili. Jer odmor pada u sred sezone branja voća pa se tih par nedelja provedu radeći paklene poslove na poljima u sred leta i kad upeče zvezda jer taj rad možda može da vam donese dodatna sredstva koja donekle mogu da pomognu spajanju krajeva kvadrature kruga porodičnog budžeta kroz koji promaja duva upravo usred velikog dispariteta između cene rada i troškova života.

Ne radi se o lenstvovanju nego o preživljavanju

Odmor je, drugim rečima, jedna od strategija preživljavanja: pošto su plate toliko niske da ne pokrivaju troškove života (zapravo, prema našim procenama, minimalna plata pokriva veoma mali deo troškova minimalno dostojanstvenog života – manje nego čak i u mnogim zemljama Jugoistočne Azije) radnici moraju da imaju čitavu jednu paletu dodatnih poslova i načina zarađivanja i smanjivanja troškova. Kućna poljoprivreda, stočarstvo i povrtarstvo, sitni privatni poslovi, izgradnja porodičnih sigurnosnih mreža i paralelnih – često nemonetarnih – sistema snabdevanja: sve to nije lenstvovanje, kako bi predsednik voleo da nas ubedi već preživljavanje i rad koji se radi u ono nazovi slobodno vreme. Tako da predsedniče: sedi, jedan! Vaše je razumevanje ekonomije i ekonomskih odnosa demagoško, prostačko i potpuno neuko.

Možda bi pametnije bilo da ste u sred svog pametovanja, eto, primetili da ako postoji neka grupa ljudi koja sistematski ne poštuje niti propisane minimalne propise države u kojoj ste vi predsednik, da su to poslodavci, i da bi valjalo malo opaučiti upravo po njima. Ali znamo da nećete: pred njima ste manji od makovog zrna, njima podilazite svakodnevno donošenjem zakona koji im odgovaraju a zahtev za ovom novom vrstom kapitalističkog udarnika ispostavljate baš radnicima da bi se na drugoj strani strateškim pozicioniranjem rupa u zakonu i slepih tačaka državne administracije neko drugi mogao provući i bez poštovanja zakonskih minimuma.

No, nije prvi put da u lokalnoj političkoj močvari javlja sličan motiv: kada je valjalo legitimisati jedan od ideoloških salto okreta, predsednik je otkrio Maksa Vebera, ludo se u njega zaljubio i sa njegovom knjigom naokolo šetkao soleći našu socijalističku pamet. A i pre je samog Aleksandra jedan drugi premijer voleo da – dok preskače po pet stepenika odjednom – kritikuje ljude kojima se spava. A sličnost nije ni najmanje slučajna – posebno s obzirom na, po svemu sudeći, stratešku ulogu ovog jednog te istog motiva u svim tranzicionim istorijskim momentima.

Jer i globalno je u pitanju i jedna od najefektnijih legitimacijskih matrica ogromnih socijalnih razlika i najoštriji i najopasniji disciplinski i regulatorni mehanizam savremene države. To je prava lepota protestantske etike korišćene u obliku ideološke šibe u vreme tranzicije: u isto će vreme i reprodukovati socijalne razlike, te razlike legitimisati pa na posletku za sve kontradikcije optužiti one koji su u tranzicionoj preraspodeli završili na gubitničkoj strani. Tako, protestantska etika, onakva kakvom je koristi naš predsednik, pruža legitimaciju centralnog socijalnog odnosa današnjice: beskrajno poniženje ispraćeno uvredom pa onda i začinjenom osećajem krivice.

Naravno, u pitanju je i bezizlazna kvaka 22: uvek ste i krivi i pogrešni i nedovoljno dobri. A u pitanju je i određena vrsta dvomisli jer će protestantska etika – sposobna da legitimiše tako neverovatne stvari poput potpuno suludog nivoa globalnih nejednakosti – sada poslužiti kao vezivno tkivo koje će u jednu naizgled nekontradiktornu celinu spojiti bizarno nespojive stvari: svet u kojem je u isto vreme odmor i previše koristi i u kojem ga je nemoguće iskoristiti.

Preciznije: poslušamo li predsednika uočićemo jednu (eh, da je samo jedna…) sličnost sa jednim drugim književnim likom: Pekićevim Rutkovskim koji sa suprugom prolazi kroz jedan te isti grad, ali dva različita sveta: predsednik živi u svetu u kojem se odmori previše koriste, mi živimo u svetu u kojem je pravo na odmor nemoguće iskoristiti. Ta zašto bi se tu zaustavili: ono što predsednik vidi kao pravedni rezultat tranzicione utakmice, mi ostali vidimo tranzicioni lopovluk;1 ono što osoba koja trenutno zauzima mesto predsednika države vidi kao tridesetogodičnju borbu za stvaranje države, mi vidimo kao tridesetogodišnji jad i čemer kroz koji prolazimo da bi se stvorila baš takva beda od države u kojoj dotična osoba može da bude predsednik.

I naravno da se sve to dešava na pozadini države koja, primerice, zjapeću rupu u potpuno disfunkcionalnom obrazovnom sistemom krpi gromopucatelno najavljenim intoniranjem himne prvog dana škole. No, obzirom da je država pokazala toliko diletantskom da je nesposobna čak i da organizuje naređeno puštanje nacionalno inspirativne muzike u dužini od 2 minuta, ponajpre će biti da je u pitanju navođenje na distopijsku budućnost: nemoć države da reguliše bilo šta samo je najava nestanka bilo kakve regulacije međusobnih odnosa. U toj budućnosti će pitanje da li ćete uopšte ikada i imati odmor biti stvar hijerarhijskog odnosa između onih koji imaju moć i vas koji je nećete imati – i moralnog sistema koji će za baš takav odnos reći da je „fer“ te sakriti činjenicu da se radikalna nejednakost mora reprodukovati da bi se reprodukovali tržišni odnosi a da tržišni odnosi postoje da bi se reprodukovala nejednakost.

I baš zato predsednikove naizgled arbitrarne gluposti koje sipa bez mnogo kočnica radije valja tretirati ne kao bezumni krš kojim se pune medijski stupci već radije kao suptilne marketinške poruke. Jer poentu naizgled neartikulisanih predsednikovih bulažnjenja nalazimo tek ukoliko u obzir uzmemo da su upravo one dve opasne figure – kralj Ibi i protestantski manijak – omiljene jednom te istom dominantnom političkom agensu poslednjih decenija: investitoru. Koji Ibija voli zbog njegove neuravnoteženosti i potencijala za potpuno arbitrarnu i neartikulisanu upotrebu državne sile a protestanta zbog toga što će ta arbitrarna sila ipak biti sistematski preusmerena sa privilegovanih vlasnika kapitala na one sa donjeg dela socijalne lestvice te da će se upravo na ovima nemoćnima istovariti svom snagom. I naravno da je stvar i u kontekstu u kojem se sporna izjava pojavila: borba za minimalac, jedan ozbiljan politički pokret koji se oko ovog pitanja formirao, jadni naši poslodavci i investitori koji kukaju, vlada koja se pravi blesava i iznosi one njene bezobrazne predloge – a sada predsednik na to dodaje da su radnici lenštine koje previše koriste pravo na odmor.

I naravno da je poruka radnicima da ne vrede čak ni ono jada i čemera koliko su plaćeni, i da su paraziti. Pa ispada da je Novi Čovek – beskrajno spreman i sposoban na žrtvovanje i trpljenje, udarnik koji ne jede, ne piša i ne odmara – potreban je upravo tranzicionom kapitalizmu.

    Nozik – teoretičar libertarijanizma i potpuno netalentovani teoretičar – daje vrhunsko nihilističku formulaciju političkog delovanja: „ako se apsolutna jednakost ne može postići onda bilo kakvoj formi jednakosti i ne treba ni težiti.”

Masina.rs

 

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply