Kao da ničega između predmoderne i postmoderne nije bilo

Objavljeno: 31.08.2021, 07:42h

Mlađe generacije na jugoslavenskim prostorima suočene su s popriličnim izazovom u savladavanju vlastite povijesti: prvo su bili neki kraljevi i kneževi pa onda jugoslavenski prekid programa da bi na kraju završili u “normalnim” nacionalnim državama. Stefan Gužvica kroz priču o vlastitim mukama s tim izazovom otkriva što smo sve “zaboravili” o našim historijama i gdje možemo pronaći inspiraciju u borbi za društvenu pravdu u 21. stoljeću.

Autor: Stefan Gužvica

Mlađe generacije na jugoslavenskim prostorima suočene su s popriličnim izazovom u savladavanju vlastite povijesti: prvo su bili neki kraljevi i kneževi pa onda jugoslavenski prekid programa da bi na kraju završili u “normalnim” nacionalnim državama. Stefan Gužvica kroz priču o vlastitim mukama s tim izazovom otkriva što smo sve “zaboravili” o našim historijama i gdje možemo pronaći inspiraciju u borbi za društvenu pravdu u 21. stoljeću.

Kada sam prvi put posetio Ilirsku Bistricu 2013. godine, nisam obišao tamošnji partizanski spomenik – jer nisam znao da postoji. Imao sam dobrih dva sata slobodnog vremena do svog voza za Ljubljanu, i moj prijatelj, koji je iz tog kraja, rekao mi je da nema ničeg zanimljivog u Ilirskoj Bistrici. Stoga smo dva sata proveli sedeći na železničkoj stanici i ispijajući kafu.

To je bilo leto kada sam prvi put zaista počeo da otkrivam marksizam. Naravno, u tom trenutku još uvek nisam bio slobodan od mnogih predrasuda ideologije vladajuće klase. I moj prijatelj i ja bili smo ono što bi se moglo nazvati “zdravorazumskim liberalima”. Sećam se da smo tog leta proveli mnogo vremena razmišljajući o citatu jednog hrvatskog autora (moguće je da se radilo o piscu, novinaru, ili javnom intelektualcu; zaista se ne sećam). Taj autor je izjavio da je problem sa “našim” (tj. post-jugoslovenskim) društvima taj što su to predmoderna društva bačena u postmodernu. Takvo objašnjenje nam je u tom trenutku delovalo i uverljivo i poprilično inteligentno, kao idealan rezime situacije u kojoj se nalazimo.

Kada se setim ovoga puta osam godina kasnije, ne mogu da verujem koliko smo stvari propustili po Kvarneru, Istri i Kranjskoj. Ne samo partizanski spomenik u Ilirskoj Bistrici, nego i park skulptura Dušana Džamonje u Vrsaru, neverovatnu modernističku arhitekturu Rijeke i Pule, i generalno bilo šta vezano za avangardnu umetnost ili radnički pokret. Umesto toga, videli smo mnogo drevnih zgrada i kičastih spomenika “Domovinskom ratu”. Drugim rečima, videli smo predmodernu i postmodernu, ali ne i modernu. Ne zato što ona nije postojala, nego zato što mi jednostavno nismo znali da postoji.

Zaobilazno otkrivanje vlastite povijesti

Tek sa otkrićem marksizma sam otkrio i da smo mi Jugosloveni takođe imali modernu. Kao i drugde, ovaj period pojavio se razvojem kapitalističkih odnosa proizvodnje, ali njegovi najimpresivniji predstavnici bili su oni koji su želeli ukidanje kapitala, i koji su razumeli da se kapitalizam može dovesti do svojih logičnih zaključaka samo sopstvenim uništenjem. Ovo je bila inspiracija za većinu avangarde u umetnosti i arhitekturi, za filozofkinje i filozofe, naučnice i naučnike, i naravno komunističke revolucionarke i revolucionare, koji su (pod uslovom da su preživeli Evropski građanski rat od 1914. do 1945. godine) doveli Jugoslaviju do modernizacije i porasta životnog standarda nikada ranije (ili kasnije) zabeleženom u ovom delu sveta. U perifernim kapitalističkim zemljama, čak i više nego u centru sistema, moderna je nerazdvojna od komunističkog projekta.

Kroz marksizam sam otkrio, recimo, Miroslava Krležu, sistematski proteranog iz srpskog obrazovnog sistema u kojem sam odrastao. Ruku na srce, do Krleže je relativno lako doći, iako se njegov komunizam briše iz sećanja. Slično je i sa umetničkim kolektivom “Zemlja”. Do nekih drugih ljudi morao sam da kopam: iako sam proveo dosta vremena u Istri, Miju Mirkovića i njegove pronicljive radove iz ekonomske istorije, ili njegovu monografiju o Matiji Vlačiću Iliriku, otkrio sam mnogo godina kasnije, preko njegovih veza sa KPJ. Za Veselina Maslešu sam mislio da je bio neki polupismeni seljak koji se udavio u Sutjesci, ne znajući za njegovu genijalnu studiju o Mladoj Bosni ili veze sa Frankfurtskom školom. Pritom je osnovna škola u mom rodnom mestu nosila njegovo ime, dok nije preimenovana, naravno zarad Svetog Save. Za Simu Markovića, postradalog u Staljinovim čistkama, i njegovu originalnu marksističku misao, nisam ni čuo, iako bi povremeno služio kao model za samopodrazumevajuća “zverstva komunizma” u marginama novinskih članaka. Kroz istoriografska dela Gordane Vlajčić, Mire Bogdanović i Ubavke Vujošević, naučio sam da je disciplina koju volim mnogo važnija zbog života “običnih” ljudi nego tobože velikih vladara. Generalno, naučio sam da gledam na istoriografiju kao razumevanje svakodnevnog života u prošlosti – onoga što je za veliku većinu ljudi kroz istoriju svakako i bilo najvažnije.

Drugim rečima, tek nakon što sam otkrio marksizam razumeo sam da naši narodi nisu samo nekakav Völkerabfälle zamišljen u kolumnama New York Timesa devedesetih, večno osuđen na zaostalost i zatvorenost. Naši narodi imali su i imaju da ponude mnogo više od dosadnih nacionalno-romantičarskih pesnika i izmišljenih srednjovekovnih kraljeva koji sačinjavaju današnje nacionalne panteone, a koji nam se usađuju u glavu kroz školstvo i druge propagandističke institucije. Naša istorija je mnogo više od marša ka uspostavljanju nezavisnih, etnički homogenih država – zapravo, nikada to nije ni bila. Kroz materijalistički pogled na svet, naučio sam kako su zaista nastale nacije: ne Stefan Nemanja ili Kralj Tomislav, nego proces formiranja nacionalnih pokreta i identiteta u 18. i 19. veku. Shvatio sam da se iza mitologizacija krije fascinantno i istorijski bitno kretanje – od jačanja pravoslavne trgovačke klase u Osmanskom carstvu do formiranja progresivne južnoslovenske buržoazije orijentisane prema ilirizmu i antiklerikalizmu u Austriji. Neki heroji su izmišljeni, da, ali drugi, stvarni, su iskrivljeni do neprepoznatljivosti. Ante Starčević ili Njegoš sigurno ne bi prepoznali svoje savremene iskonstruisane inkarnacije.

To kretanje južnoslovenskih naroda se poprilično prirodno prelilo ka komunizmu. Atentatori na bana Cuvaja i Franca Ferdinanda su mrzeli nacionalnu opresiju jer je opresija, ne jer je nacionalna. Zato su većinom postali komunisti nakon 1917. godine. Sa sopstvene tačke gledišta, potpuno su odbacili tradiciju prethodnog vremena, ali u istorijskoj perspektivi, naročito materijalističkoj, oni predstavljaju jasan kontinuitet i jedno harmonično, smisleno kretanje. Paralele između Matije Gupca i Tita sigurno su bile konstrukcija vladajuće propagande, kao i nacionalizma koji je komunistički pokret oportunistički prihvatio u periodu narodnog fronta. Međutim, ova veza svakako nije bila komična ni izveštačena koliko, na primer, Vučićevo izjednačavanje sa Stefanom Nemanjom. Možda je činjenica da je Jugoslovenska Revolucija toliko autentični proizvod podneblja na kom je nastala baš jedan od razloga zašto se sa tolikim žarom negira. Ona pokazuje da su narodi na ovim prostorima nekada mogli da postignu mnogo više i uliva poverenje da će to moći ponovo, i još bolje. A zašto bi ijednoj vladajućoj klasi, pa tako i našoj, bilo u interesu da prizna da nije ni bezvremena, ni najbolja, ni neprevaziđena?

“Glatki” prijelaz

Naše društvo nije nigde “bačeno”, nego se prilično jasno, kao i mnoga druga društva, razvilo iz predmoderne u modernu. Zašto mi je onda ideja “predmodernih društava bačenih u postmodernu” delovala toliko primamljivo 2013. godine? Poprilično je jednostavno: moderna je namerno izbrisana iz kolektivne svesti. Posledica toga je svakako već pomenuta ideološka nadgradnja post-jugoslovenskih društava izgrađenih na antikomunizmu. Međutim, ne radi se samo o tome: postmodernu odlikuje i pojačana atomizacija koja naizgled potpuno podriva klasnu strukturu društva. U takvim uslovima, potrebno je kopati duboko ispod površine da bismo došli do pozicije u kojoj bi nam komunističko nasleđe uopšte delovalo politički relevantno. Rečima mađarskog marksiste Gáspára Miklósa Tamása, proletarijat i dalje postoji “objektivno”, ali ne i “subjektivno”. Svest o društvenim problemima, pa i o njihovoj strukturnoj uzrokovanosti kapitalizmom, ne vodi više ka radničkom pokretu, jer radničkog pokreta nema.

Zbog toga onima od nas koji slučajno počnemo da otkrivamo Jugoslaviju, društvo svima dostupnog krova nad glavom ili kosmopolitske intelektualne proizvodnje već deluje kao naučna fantastika. Čak i ako ne dođemo do komunizma kao budućeg društva bez klasa i najamnog rada. Moderna nikada nije bila ni blizu ostvarivanja svog potpunog potencijala, a sat je već naizgled okrenut unazad, da bi moderna završila na smetlištu istorije, a njena dostignuća doživela osetan regres. Naši roditelji doživljavaju jasan osećaj izgubljenog boljeg sveta, koji se ne može objasniti pukom nostalgijom za mladošću, kada njihove subjektivne osećaje potvrđuju objektivni empirijski podaci.

Takav obrt krajem osamdesetih savršeno je odgovarao vladajućoj nomenklaturi Saveza komunista, čiji projekat je, kao i u svim drugim vladajućim komunističkim partijama, bio fokusiran na tehnokratsku modernizaciju, a ne na ukidanje klasnog društva. Do osamdesetih su sve “realsocijalističke” države bile toliko integrisane u globalno kapitalističko tržište da je 1989. godina bila samo prihvatanje već svršenog čina – ukidanje iluzije odsustva privatne svojine zarad efikasnijeg sprovođenja uveliko dominantnih zakona kapitalizma. Zato su ove “revolucije”, za razliku od svih drugih kroz istoriju, bile nenasilne – jer zapravo nisu predstavljale radikalnu promenu socioekonomskog sistema i odnosa moći u društvu. Novi sistem i nije mogao da nađe drugi izvor legitimnosti osim predratnih reakcionarnih legendi – jer i nije bio ništa novo, nego povratak na staro. Postmoderna je postala, u suštini, postala povratak u predmodernu. Nije negirana samo istorijska uloga radničke klase kao nosioca progresa, nego je i sama ideja progresa otišla u zaborav. Nezaposlenost, siromaštvo, nejednakost i besperspektivnost postali su još jednom pitanje Božije Volje, a ne procesa na koje pojedinci mogu uticati kolektivnom akcijom.

Na kraju, postmoderna ima još jednog keca u rukavu, a to je nostalgija za modernom. Zašto bi ona bila ikako bolja od nostalgije za pred-modernim svetom? Zašto je uzdisanje nad oronulim partizanskim spomenicima bolje od klanjanja kostima svetaca? Glavna karakteristika moderne bio je njen herojski duh, a bila je herojska upravo jer nije gledala unazad: jer “sve što je čvrsto i postojano pretvara se u dim“. Dvadeseti vek je inspiracija i upozorenje, ali ne i mnogo više od toga. Nećemo zaustaviti ovu bizarnu eru verskih fanatika, tržišnih fundamentalista, istorijski nepsimenih nacionalista i opskurantističkih teorija zavere tako što ćemo plakati nad onim što je nekada postojalo.

Još uvek pred nama ostaje zadatak rušenja kapitalizma.

Bilten

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply