Svetska Srbija i srpski svet

Objavljeno: 21.07.2021, 07:47h

Srpski svet je svet konflikta. Njegove granice nisu državne granice, nego linija fronta

Autor: Bruno Đurđević

Na jesen 1989, u vreme pada Berlinskog zida, srpske vlasti bile su usredsređene na organizaciju mitinga istine u Ljubljani.

Miting je trebalo da se održi 1. decembra, na godišnjicu proglašenja Jugoslavije. Slovenačke vlasti uspele su da se odbrane i spreče izvoz antibirokratske revolucije.

To je bio prolog, kulminacija je usledila na XIV kongresu Saveza komunista Jugoslavije januara 1990, a epilog je okončan odlukom o povlačenju JNA iz Slovenije 18. 7. 1991, posle malog slovenačkog rata.

U pozadini ovih događaja jugoslovenski Srbi promenili su idejni okvir svog postojanja – sa jugoslovenskog prešli su na srpski model.

Jugoslavija je ostala samo tehnički pojam, a začeta je struktura koja će tokom ratova biti označavana kao Srpske zemlje, a danas Srpski svet.

Trideset godina kasnije ništa se tu nije suštinski promenilo i Srpski svet ostaje naš nacionalni cilj. Suočeni sa posledicama ratova koje smo vodili uveravani smo da je taj cilj, Srpski svet, i srpski nacionalizam koji mu je idejna podloga, po sebi zloćudan.

Nacionalizam ko nacionalizam, svaki je isti. Svaki može da eskalira u šovinizam, ksenofobiju i fašizam. I svaki, s druge strane, predstavlja spiritus movens nacionalne države, a nacionalna država je ugaoni kamen modernog evropskog demokratskog poretka.

Svaka srpska vlast u te tri protekle decenije ili je bila protagonista ideje Srpskog sveta, ili je tu ideju prihvatala kao datost, kao nepromenljivo opredeljenje tihe većine.

Jedino je vlada Zorana Đinđića imala ambicije da ograničenja Srpskog sveta prevaziđe, ali jedino što je postigla bilo je da u domaćoj javnosti bude percipirana kao izdajnička, dok za međunarodnu ni ona nije bila dovoljno kooperativna.

Naš problem nije srpski nacionalizam. Nikada više ne treba da ovde vlada totalitarni režim koji će pokušati da srpski nacionalizam dekretom ukine, jer takvom pokušaju neminovno bi usledila neka nova nacionalna, antibirokratska revolucija kao uvod u neku novu diktaturu.

Srpski nacionalizam, i ideja Srpskog sveta u kojoj se manifestuje, posledica je hiljadugodišnjeg procesa formiranja srpske nacije u njenom konkretnom geopolitičkom okruženju, na granici suprotstavljenih civilizacija, i u uslovima srpsko-hrvatskog rascepa. Takav nacionalizam treba slobodno da živi u SPC, u SANU, u političkom prostoru.

Ono što nama nedostaje je prosvećena elita, i od nje stvorena prosvećena država, koja će biti u stanju da se izbori za dostojno mesto Srbije u međunarodnom okruženju i da onda u tako postavljene okvire striktno ograniči srpski nacionalizam i njegove protagoniste.

Srpski svet je svet konflikta.

Njegove granice nisu državne granice, nego linija fronta. Duž te linije vekovima su se klali i ubijali ljudi istog jezika, u službi sukobljenih stranih gospodara. Trijumf Srpskog sveta znači poraz naših suseda.

U današnjoj varijaciji Srpski svet je sprečen da projektuje nasilje oko sebe, na način na koji je to činio devedesetih. Danas je to nasilje samo verbalno. Ali to mahanje silom naokolo uvek je podrazumevalo rat do istrebljenja sa političkim protivnicima iznutra.

Ako je devedesetih naša borba za slobodu i pravdu stajala u senci ratnog divljanja Slobodana Miloševića po Jugoslaviji, danas je spoljna agresija Srpskog sveta sputana, ali zato diktatura slobodno cveta. Štaviše, svet kao da hrani režim Aleksandra Vučića njegovim unutrašnjim neprijateljima da bi kupio njegovu suzdržanost van granica Srbije.

To unutrašnje nasilje doseglo je takav nivo da se javno pokazuju odsečene glave neprijatelja, čiji se leševi koriste kao sirovina. Poslednji režim koji je ljude koristio kao sirovinu činio je to u Aušvicu.

Srpskom svetu mi moramo da suprotstavimo svetsku Srbiju. Moramo da pronađemo model države koji je kompatibilan sa svetom, koji je uklopiv i održiv u realnom međunarodnom okruženju, i čije održavanje neće podrazumevati stalni ratni napor.

Taj model postoji. On je definisan našim ustavom, proizašao je iz antifašističkog rata, u skladu je sa posleratnim međunarodnim poretkom i zaključkom Badanterove komisije iz 1991. To je Srbija u avnojskim granicama.

Takva Srbija deo je konstrukcije srpsko-hrvatskog regiona koju čine četiri nezavisne, ravnopravne i suverene države – Srbija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina i Crna Gora.

Za borbene Srbe, ni svetska Srbija nije bez sopstvenih konfliktnih izazova. Da bismo je ostvarili, treba da se suprotstavimo unutarsrpskoj većini, koja smatra da Republika Srpska treba vremenom da se izdvoji iz Bosne i Hercegovine i pripoji Srbiji.

Mi mislimo suprotno, da ona treba trajno da ostane deo Bosne. Treba još da se suprotstavimo i dominantnom međunarodnom činiocu, koji veruje da Kosovo treba da ostane nezavisno. Mi mislimo da Kosovo treba da se reintegriše u Srbiju preuređenu tako da Kosovo u svoj sastav može da prihvati, dakle preuređenu na osnovama regionalizma i federalizma.

Danas

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply