Autor: Timoti Les

    Šta znači kada EU u jednom trenutku prizna da njena politika prema Balkanu ne funkcioniše, a zatim počne da se ponovo zalaže za sprovođenje iste te politike? Da li je to znak optimizma ili očaja?

Ovo pitanje postavljam zbog obnovljenog zalaganja političara širom Evrope da se još jednom pokuša proširenje EU. Prošlog meseca je Evropska komisija izdala novi strateški dokument u kojem se traži „povećano angažovanje“ na Balkanu. Na zahtev Hrvatske, Savet Evrope je održao vanrednu diskusiju u Briselu o načinu postupanja prema ovom regionu.

Političari su takođe pokrenuli inicijativu za omogućavanje integracije Albanije i Severne Makedonije. Nemački ministar inostranih poslova Hajko Mas posetio je obe države i zahtevao pokretanje pregovora o članstvu u junu. Portugalija kao predsedavajuća država EU objavila je predlog za rešavanje spora između Skoplja i Bugarske povodom pitanja da li su Makedonci zapravo Bugari.

Evropski komesar za proširenje Oliver Varhej zahtevao je da se zahtevi Albanije i Severne Makedonije za članstvo u EU razdvoje kako bi bar jedna od njih mogla da nastavi pregovore. Austrija, Češka Republika i Slovenija izdale su izjavu kojom podržavaju zahtev Severne Makedonije za članstvo u EU, a holandska vlada se više ne protivi nastavku integracije Albanije.

Sve ovo je dosledno zvaničnoj politici EU prema Balkanu tokom poslednjih dvadeset godina, koja posmatra integraciju ovog regiona kao način za rešavanje otvorenih etničkih problema. Smatra se da nagrada u vidu konačnog članstva u EU podstiče pozitivan proces unutrašnjih reformi koje podrazumevaju demokratiju, vladavinu prava i dovoljan stepen napretka da bi se smirile skrivene etničke tenzije.

Ukoliko problemi podeljenih nacija i dalje ostanu aktuelni, smatra se da bi članstvo trebalo da ih reši integrisanjem regiona u veći entitet bez unutrašnjih granica, u kome će Albanci, Hrvati i Srbi moći da ostvare svojevrsno nacionalno ujedinjenje.

Ipak, direktan pokretač ovog obnovljenog pokušaja integracije Balkana nije nada, već panika koju podstiče „slovenački non-pejper“. Posle objavljivanja tog dokumenta, političari u čitavoj EU su jedan za drugim osudili njegove osnovne ideje.

Visoki predstavnik EU za spoljnu politiku Žosep Borel diskusiju o novim granicama opisao je kao „opasnu i neprihvatljivu“. U Evropskom parlamentu, Viola fon Kramon-Taubadel odbacila je „ideje etničke podele i otcepljenja“. Miroslav Lajčak je izjavio da se promenama granica rizikuje „rat u regionu“.

Da bi se sve to sprečilo, političari su još jednom odlučili da obnove dugoročnu politiku EU o integraciji Balkana koji, po njihovom uverenju, može da spreči navodno zlo nacionalizma.

Kao što je objašnjeno u strateškom dokumentu Komisije, ovo se može postići ako sve uključene strane budu pokazale veću političku volju. Članice EU moraju da imaju više entuzijazma za ideju o integraciji Balkana. Države regiona kao što je Srbija moraju da ulože veće napore u ispunjavanje uslova EU tako što će rešiti pitanje statusa Kosova, uspostaviti demokratiju i vladavinu prava i uskladiti svoju spoljnu politiku sa EU.

U svemu ovome je čudno to što, i pored toga što ličnosti poput Borela insistiraju na novim pokušajima proširenja EU, njegov strateški dokument priznaje da data politika ne funkcioniše. Tačnije, u dokumentu se kaže da je proces proširenja blokiran „složenim nizom uslova i procedura zbog kojih Zapadni Balkan nikako da pobegne od svoje sizifove sudbine“.

Ovo je zaista tačno. Osam godina od pokretanja pregovora, najnaprednija država u regionu, Crna Gora, zatvorila je samo 3 od ukupno 33 pregovaračka poglavlja EU, a posle nje sledi Srbija, sa 2 od 35 poglavlja. Nasuprot tome, države Srednje Evrope započele su i završile proces za manje od četiri godine, od 1998. do 2002. godine.

Štaviše, male su šanse da će ovaj zastoj biti prevaziđen. Region je paralisan nizom nerešenih nacionalnih problema koji sprečavaju njegovu integraciju u EU. Bosna ne može da postane članica EU zbog toga što je proces integracije postao još jedno poprište u unutrašnjem političkom ratu u pogledu budućnosti – ili nepostojanja budućnosti ove zemlje.

Srbija ne može da dobije članstvo sve dok je u sukobu sa Briselom po pitanju spoljnih granica. EU kaže da Srbija isključuje Kosovo. Srbi se očigledno ne slažu i tvrde da je ovo na kraju važnije za njih nego ulazak u EU, te sklapaju savez sa nezapadnim silama kao što su Rusija i Kina. Kosovo se ne može nadati ulasku u EU zbog toga što ga još uvek nije priznalo pet članica EU.

Zbog čega onda EU zagovara politiku koju poredi sa Sizifom koji je bio osuđen na neprekidno guranje ogromnog kamena uzbrdo i nikada nije stigao do vrha? Zašto EU udvostručuje politiku koja je, po njenom sopstvenom priznanju, nemoguća misija?

Jedini prihvatljiv zaključak koji se može doneti jeste da političari EU jednostavno ne znaju šta još da urade sa Balkanom. Razlog za zastoj u integraciji su nerešeni problemi državnosti koji sprečavaju zemlje u regionu da ispune uslove za ulazak u EU. Međutim, kao što pokazuju reagovanja na slovenački „non-pejper“, najglasnije se u EU čuju oni koji se aktivno protive rešavanju ovih problema menjanjem regionalnih granica.

U odsustvu navedenog, oni ne mogu da učine ništa drugo do da pozivaju sve da pokažu više političke volje kako bi politika funkcionisala. Ako svako uloži više napora, tvrde oni, sve će na kraju biti dobro.

Drugačija vrsta organizacije EU mogla bi da ponudi alternativne opcije za ove dve koje su trenutno u okviru. Ako prepreku u integraciji predstavljaju razni uslovi EU za ulazak, EU bi mogla da ih ukine i da prizna region u njegovom neizmenjenom obliku, čime bi se problem prevazišao jednim potezom.

Događaji se, međutim, odvijaju u suprotnom pravcu. Po nalogu Francuske, EU je pooštrila uslove za ulazak tako što je implementirala novu „metodologiju“ proširenja koja postavlja visoke standarde za poštovanje „vladavine prava“ – subjektivno definisane – i državama članicama dozvoljava da zaustave ili promene pravac procesa integracije ukoliko kandidati ne ispune te uslove. Na ovaj način Francuska može beskonačno da odlaže proširenje.

Drugo, EU bi mogla da razvije svoj novi plan o regionalnom carinskom savezu i da podstakne lokalnu mini Šengen inicijativu kako bi uspostavila svojevrsni nov ekonomski ili politički entitet na Balkanu, čvrsto povezan sa EU. Ovo bi potencijalno moglo da umanji značaj spornih regionalnih granica i da omogući brži ekonomski razvoj.

Međutim, ovakva promena u strateškom pristupu je malo verovatna, imajući u vidu trenutno stanje u EU – organizacije koja je konstantno na silaznoj putanji, čije je članstvo sve podeljenije i sukobljenije kada treba da se saglasi o bilo kojem suštinskom pitanju. U takvim okolnostima je teško zamisliti da će se EU složiti o bilo čemu u vezi sa Balkanom.

To bi moglo da ukaže na postojanje samo jedne dostupne opcije. Ako je proširenje EU zaista Sizifov posao, kao što tvrdi Komisija, onda je taj proces osuđen na propast. Međutim, ako jedino to stoji na putu idejama sadržanim u slovenačkom „non-pejperu“, kao što njegovi kritičari izgleda veruju, kada politika integracije napokon bude prestala da važi, promene granica biće jedino što preostaje.

Autor je istraživač na Kembridž univerzitetu

Media centar