Komešanje na Balkanu

Objavljeno: 06.06.2021, 08:26h

Ukoliko su intenzivni događaji na Zapadnom Balkanu u poslednja dva meseca povezani sa dolaskom Bajdena u Evropu i njegovim sastankom s Putinom, onda je važno videti na koji način sada Rusija gleda na Balkan i na kosovsko pitanje.

Piše: Dragan Bisenić

Balkan je u fokusu međunarodne pažnje u poslednja dva meseca skoro kao u prelomnim danima ranijih dramatičnih događaja: ređaju se, u obliku non pejpera, idejni nacrti za njegovo preuređenje praćeni posetama međunarodnih izaslanika, pomešanih za izjavama međunarodnih zvaničnika koje su mešavina ohrabrenja i zabrinutosti.

Čak su se i industrijski najrazvijenije zemlje u svetu izjasnile o balkanskoj budućnosti.

Prilično je jasno da je razlog ovog novog talasa usmeravanja ka Balkanu prva poseta američkog predsednika Bajdena Evropi i njegov susret s ruskim predsednikom Putinom u Ženevi, 15. i 16. juna.

Američki predsednik će od 11. do 13. juna biti na zasedanju G7, da bi 14. juna bio u Briselu na Samitu NATO i na susretu sa zvaničnicima EU.

U to vreme u Briselu biće nastavljeni razgovori Beograda i Prištine, a kako se najavljuje u kosovskim medijima, do susreta predsednika Srbije Aleksandra Vučića i predsednika kosovske vlade Aljbina Kurtija trebalo bi da dođe upravo 14. juna – istog dana kad Bajden bude u Briselu i dan pre američko-ruskog predsedničkog susreta.

Ima, stoga, dovoljno signala da se veruje da će balkansko i unutar njega kosovsko pitanje, biti deo dnevnog reda prilikom rusko-američkog samita, ali je neizvesno u kojoj meri i na koji način.

Budući da će američkog predsednika da prati brojna delegacija drugih zvaničnika, gotovo sa sigurnošću može da se pretpostavi da će se neki od njih sresti sa srpskom i kosovskom delegacijom.

Gotovo sigurno bi to mogle da bude Moli Montgomeri i Viktorija Nuland, praćene Metjuom Palmerom.

Ne može se isključiti da bi, u slučaju povoljnog razvoja, to mogli da budu državni sekretar Entoni Blinken i savetnik za nacionalnu bezbednost Džek Saliven.

Zgusnutom nizu događaja pridružili su se evropski izaslanik za Kosovo Miroslav Lajčak i američki izaslanik za Balkan Metju Palmer, koji su posetili Prištinu i Beograd.

 

Njihovom dolasku prethodila je iznenadna grčka izjava podizanja odnosa Atine i Prištine na viši, politički nivo.

Pre ovog poteza u razmaku od mesec dana, grčki ministar spoljnih poslova Nikos Dendijas posetio je Beograd 5. aprila, a premijerka Srbije Ana Brnabić boravila je u Atini 13. maja.

Već u Dendijasovoj izjavi u Beogradu mogla je da se nasluti promena tona i ispoljavanje snažnijeg grčkog interesovanja prema Kosovu, ali ne i u kom pravcu će ona ići.

„Veliko je interesovanje za Kosovo. Žao mi je što pregovori još nisu započeti sa novom vladom. Rekao sam da vam stojimo na raspolaganju da na bilo koji način pomognemo u rešavanju ovog izuzetno teškog pitanja“, rekao je tada Dendijas u Beogradu.

Na ovaj način, Grčka se približila puzajućem priznanju koje je 2012. najavio tadašnji šef grčke kancelarije u Prištini.

U intervjuu za Gazetu Ekpress, marta 2012, šef grčke Kancelarije za vezu u Prištini, Dimitris Mošopulos, rekao je da će priznanje Grčke ići „korak po korak“ i da je to nešto „što će prirodno doći“.

Objasnio je da Grčka želi da ceo Zapadni Balkan postane deo EU, te stoga ova perspektiva uključuje i priznanje.

Grčki mediji navode da je glavni promoter kosovske stvari u Grčkoj, sadašnja grčka ambasadorka u Vašingtonu, Aleksanda Papadopolu koja ima veoma dug staž u bavljenju pitanjem Kosova, od 2000, kad je bila šefica grčke Kancelarije za vezu, pa do 2016/19. kad je bila šefica misije Euleksa.

Ovaj korak u odnosima s Prištinom doprinosi daljoj promeni status quo stanja koje je postojalo decenijama u odnosima pet država EU koje ne priznaju Kosovo.

Bez obzira što je Grčka stavila do znanja da neće priznati Kosovo i što podizanje nivoa odnosa samo po sebi ne mora da znači mnogo, ona stvara dalji pritisak na izmenu postojećeg stanja kod preostalih evropskih država.

U tome su se našle najave, pa zatim negiranja, da se Španija priprema da otvori svoju Kancelariju za vezu u Prištini.

Više država koje nisu priznale Kosovo imaju svoje Kancelarije za vezu u Prištini, ali nemaju nikakve prištinske predstavnike.

Za razliku od njih, Grčka je imala Kancelariju za ekonomsku saradnju koja je sada postala Kancelarije za zastupanje kosovskih interesa sa političkim funkcijama.

Moguće je da je ovaj grčki potez i poseta ministra spoljnih poslova Dendijasa Prištini deo strategije šargarepe i motivisanja prištinskog rukovodstva za ispunjavanje davno preuzete obaveze o stvaranju Zajednice srpskih opština.

To je očigledno bila tema razgovora Palmera i Kurtija, nakon čega je Kurti rekao da se na Kosovu „ne mogu stvarati monoetničke celine“.

U svojoj uobičajenoj otvorenosti, Lajčak je dao da se zaključi kako postoji jedna slika o pregovorima u javnosti, ali sasvim druga u četiri zida, te da ono što javnost zna ili misli da zna o ono što se stvarno dešava, ne mora da se poklapa.

Povodom nedavnih Kurtijevih postupaka i komentara Lajčak je kazao da je važnije ono što je kosovski lider rekao iza zatvorenih vrata.

Ako je verovati prištinskim medijima, Lajčak je rekao da Vašingtonski sporazum „ne znači ništa“ i da jedino EU ima međunarodni legitimitet u dijalogu.

Istakao je da je dijalog uz posredovanje EU „jedini način da se Srbija i Kosovo pridruže EU. Ne postoji drugi evropski put i za Srbiju i za Kosovo osim dijaloga. To je bitno. Kurti to zna, kao i Vučić“, rekao je Lajčak.

Ovu tvrdnju osnažio je i Palmer rekavši da „SAD nije strana u pregovorima“, već da je „akter i partner uključen u proces“, što jeznačajna promena u poređenju sa atmosferom prilikom potpisivanja Vašingtonskog sporazuma.

Ukratko, Palmer veruje da je sporazum koji uključuje „punu normalizaciju odnosa“, mogućno potpisati do kraja ove godine, a da na međusobnom priznanju „kao ishodu koji konačno ostavlja ovu temu u prošlosti, i stavlja Srbiju i Kosovo u poziciju da krenu napred“  treba da se „naporno radi“.

Ono što sa američke strane može da bude snažan, ali neuobičajen podsticaj, bilo bi sklapanje određenih odbrambenih i vojnih sporazuma.

To je u svojoj analizi objavljenoj 14. maja predložio stručnjak vašingtonskog Vudro Vilson centra Edvard Džozef.

Ukoliko su intenzivni događaji na Zapadnom Balkanu u poslednja dva meseca povezani sa dolaskom Bajdena u Evropu i njegovim sastankom s Putinom, onda je važno videti na koji način sada Rusija gleda na Balkan i na kosovsko pitanje.

Moskva je uputila Srbiju o predstojećem sastanku američkog i ruskog predsednika u Ženevi, ali bez preciziranja da li će se razgovarati i o Balkanu.

U prvi plan poruke istaknuto je da će Moskva prihvatiti rešenje koje bude odgovarajuće za Beograd, a ne da će ono bezuslovno morati da se zasniva na Rezoluciji 1244.

Prilikom susreta sa srpskim ministrom inostranih poslova Nikolom Selakovićem sredinom aprila u Moskvi, ruski ministar Lavrov je, kritikujući težnje sadašnje kosovske vlade ka Velikoj Albaniji, rekao da „politički lideri nemaju prava da iznose ideje koje podrivaju koncept koji počiva na temeljima Rezoluciji 1244 SB UN“.

On je podsetio da „UN priznaju suverenitet Srbije“ i da rešenje konflikta Beograda i Prištine može biti postignut samo mirnim putem, pri čemu je potvrdio da će Moskva „podržati svaki dogovor koji je postignut i koji je prihvatljiv za obe strane“.

S kakvim pogledima na opšti poredak se u Moskvi dočekuje prvi susret američkog i ruskog predsednika i gde bi u tom opštem okviru moglo da bude mesto Balkana?

Odgovor na to mogućno je oblikovati iz ruskog shvatanja međunarodnih odnosa koji se grade.

Direktor prestižne međunarodne konferencije Primakovljevi dani, koja se održava sledeće nedelje, i jedan od vodećih ruskih diplomatskih stručnjaka, Fjodor Vojtilovski kaže: „Danas možemo reći da će svetski poredak u nastajanju biti policentričan, ali će istovremeno imati prilično krutu hijerarhiju. Sad počinje da se odvija vrlo oštra borba oko toga ko će biti na vrhu ove hijerarhije. Pre svega, to se odnosi na Sjedinjene Države i Kinu. A takvi centri kao što su Rusija, Indija, EU i drugi u narednim godinama moraće da razumeju kako da grade svoju strategiju društveno-ekonomskog razvoja, spoljnu politiku, bezbednosnu politiku i partnerstva u ovom novom sistemu koordinata.“

Dakle, ni za Rusiju nema sumnje da se borba za presto vodi između Kine i SAD.

U tim uslovima, Rusija svoja interesovanja usmerava ka regionima koji će u budućnosti biti posebno važni za odnos Rusije sa spoljnim svetom.

Vojtilovski u te regione ubraja EU, ali posebno raste rusko interesovanje Azijsko-tihookeanski region, Centralnu i južnu Aziju i Bliski istok.

U ruskoj stručnoj javnosti procenjuje se da SAD i EU žele da Srbija prizna Kosovo do kraja ove godine.

Saradnik moskovskog Instituta za slavistiku, Georgij Engelhart ističe da će EU i SAD ispoljavati „aktivan pritisak na obe strane, a posebno na Beograd, kako bi se sporazum o Kosovu sklopio do kraja ove godine, odnosno faktičko priznanje nezavisnosti Prištine“, ali da je „pitanje da li će Vašington i Brisel moći da realizuju tu ideju“.

U tom okviru, on smatra da je ovaj trenutak jačanja pritisaka na Srbiju izabran naročito zbog predstojećih izbora u Srbiji, što je prirodno vreme neizvesnosti i nestabilnosti koje je rizično za rukovodstvo Srbije.

Zbog toga, on očekuje da će Srbija pokušati da kupi vreme ili da nekim delimičnim istupcima umilostivi zapad.

Rusija, međutim, ne veruje u evropske perspektive Srbije, pošto je proces proširenja zamrznut, što je izjavio i francuski predsednik Makron 2019, upravo u Beogradu.

Engelhart ocenjuje da za novu američku administraciju koja obnavlja transatlantsku solidarnost, Balkan treba da postane pokazni primer tog novog odnosa sloge i harmonije koji nastoji da zatvori sva nedovršena pitanja 1990-ih u regionu: da konačno reši pod svojim uslovima status Kosova i likvidira autonomiju Republike Srpske u BiH.

Iako Balkan u ovom momentu nije u rangu prvorazrednih ruskih interesovanja, jasno je da se Rusija neće odreći svog uticaja, pošto ostali pretendenti na veliku ulogu u svetu pokazuju snažno interesovanje za Balkan.

Stoga je neizbežna ravnoteža tih interesa i planova, a jedini način da se ona postigne jesu susreti šefova država.

Pitanje je samo koliko će time zemlje Balkana biti zadovoljne, koliko im je potrebna ta spoljna arbitraža i šta su im druge alternative.

Danas

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply