Da botovi odgovaraju

Objavljeno: 18.04.2021, 07:51h

Revanšizam je uistinu neophodan. Civilizovan, zakonit, ispravan, kulturan revanšizam

Piše: Aleksandar Fatić

U „Utisku nedelje“ jedan bivši predsednik Srbije, jedan penzionisani profesor političkih nauka i jedan reditelj artikulisali su verovatno najvažniju istinu za Srbiju u sadašnjem trenutku: posle propasti ovog režima, koji se u svemu može akademski ispravno nazvati fašističkim, botovi moraju da odgovaraju.

Bot: termin koji već dugo označava sve moralno nedostojno u političkom i javnom ponašanju: glasanje za probisvete i zločince, njihovo podržavanje učešćem u njihovim javnim, medijskim, univerzitetskim i sudskim telima, a ponajviše i ponajpre pojavljivanje na „botovskim medijima“ i davanje podrške poslednjoj diktaturi u Evropi.

Bot, to je nešto kao podržavalac Kim Džong Una, sa kopijom njegove frizure, lažnom, ili u najmanju ruku sumnjivom, diplomom u rukama i manično-depresivnom, kvazipatriotskom pričom kojom se maskira lice zla.

Elem, u „Utisku“, bivši predsednik republike (koji je, uzgred, doprineo tome da kartel dođe i zasedne u čelo srpskog političkog stola) tokom „Utiska“ se brecao i kritikovao svoje bivše srednjoškolske đake (koje je upravo on učinio političarima, iako to oni ni po čemu nisu zasluživali, kao što ne zaslužuju ni sada).

Penzionisani profesor i reditelj, međutim, imali su „jaču“ priču: neophodno je da svi koji su podržavali fašističku falangu koja je opljačkala državu i pretvorila nas u naciju senki i zombija koji igraju morbidno kovid kolo oko ostataka dostojanstva Srbije kao društva pristojnih ljudi, odgovaraju, a to se odnosi i na pripadnike javnih službi i pravosuđa.

Ta neophodnost da se botovima uzvrati, da se antiestetici histeričnog, manijakalnog narcističkog poltronstva i samougađanja izađe na crtu možda se najbolje vidi u promeni vrednosti u antivrednosti u ponašanju pojedinačnih ljudi.

Nedavno sam upoznao jednu sutkinju.

Na prvi pogled, to je bila pametna mlada žena bistrog, poštenog pogleda.

Međutim, posle nekoliko susreta uverio sam se da se radi o klasičnom primeru korumpiranog milenijalskog ega koji je spreman za svako nepočinstvo da zadovolji svoje lične ambicije.

Video sam, u krokiju, kako nastaje i održava se jedno propalo, botovsko pravosuđe.

Pred svojim očima video sam kako pristojnost prerasta u rugobu, kako se, poput vizija Svete Teodore, u predanju o mitarstvima, prividna telesna lepota pretvara, pod duhovnim okom, u odvratne, zagnojene rane greha, egoizma i zla.

Korupcije. Bednog interesa. Smicalice usmerene na to da zadovolji svoj bedni, lični, mali interes.

Ovo je proces koji je, ukratko, zahvatio Srbiju.

To je proces koji od ljudi pravi botove.

Proces koji od dostojanstvenih penzionera pravi izbornu mašineriju Kaligule, kojoj se daju vitamini u kesicama dok im se istovremeno oduzima i minimum ljudskog dostojanstva.

Proces koji od ljudi pravi morbidnu publiku koja aplaudira dok propada u praznu belinu velikog Ništa koje je Kaligula ponudio svojim glasačima.

Kada sam shvatio kako se lice te mlade žene, koja je u meni probudila nadu u poštenje, zdravlje i moralnu solidnost nove generacije, pretvara u pritvorno, egoistično, krastama unakaženo lice današnje stvarnosti u Kaligulinom pravosuđu, osetio sam isto ono što su u „Utisku“, nasuprot bivšem predsedniku, izneli penzionisani profesor i reditelj: protiv opšte ružnoće, jedne mračne i zastrašujuće antiestetike Kaliguline Srbije moguće je boriti se jedino revanšizmom.

Do kraja.

Taj revanšizam mora biti shodan našoj ličnosti: on mora biti bespoštedan, ali dosledan i dobro strukturisan.

Botovi koji su izneverili naše nade u lepotu, milost i pravdu, i izložili naše nedužne nepravdi, zloupotrebi i uniformisanim stražarima, doslovno ili figurativno, moraju biti naša preokupacija.

Mi moramo osećati strast da oni budu kažnjeni po svaku cenu i bez obzira na to koliko vremena za to bude potrebno.

Imanuel Kant je pisao da je moralna dužnost čoveka da, kada bi došao kraj sveta, pre nego što umre, ako može, prvo pogubi sve zatvorenike osuđene za teške zločine, jer strast za pravdu mora proisticati iz samog našeg identiteta kao dostojanstvenih ljudskih bića.

Ljudi koji su prljali pravdu i istinu moraju platiti cenu, bez obzira na to kako mi prođemo danas, na ovom sudu, na budućem nekom mestu na kome se odlučuje naša sudbina, na sledećim izborima, ili na nekom trgu, ulici, na kojoj će se Kaliguli reći „dosta!“.

Valtazar Bogišić je izrekao onu čuvenu maksimu: „Što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi!“

Ljudi koji su jednom pristali na to da budu botovi, da rade za antinarodnu, fašističku, narkotrafikantsku vlast, da ugrožavaju najvažnije društvene vrednosti, poput pravde i interesa nemoćnih, porodice, ljubavi i sloge, prava ranjivih i demokratije, oni su ona ružna krasta na telu Srbije, ono grbo, što vrijeme ne ispravi, ono maligno i deformisano, što se prvo mora odstraniti da bi narod mogao živeti.

Zato je revanšizam, na koji su pozivali Čupić i Kovačević, uistinu neophodan. Civilizovan, zakonit, ispravan, kulturan revanšizam. Posle koga nema povratka u redove pristojnog sveta i pristojnog društva.

O tome je lepo pisao Dante Aligijeri kada je opisivao Čistilište.

Autor je profesor i naučni savetnik

Danas

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply