Pepa prase i državljanstvo

Objavljeno: 10.04.2021, 18:44h

EVO, JA POKLANJAM CRNOGORSKO državljanstvo kome god treba.

Piše: Marija Jovanović

Pepa prase! Ova igračka je stara 7 godina, “kupila” sam je najstarijoj ćerki za 6. rođendan.

Ova igračka je koštala 5.99 eura u prodavnici na Cetinju, đe sam tada radila.

Prodavnica je porodično nasledstvo, koju je ostala da vodi žena od pokojnog vlasnika. Radila sam tamo svaki dan, bez slobodnog dana, punih 8 mjeseci, neosigurana, neprijavljena, morala sam da se krijem od inspekcije,  primala sam “250” eura.

Gazdarica je vršila razne “terore” od zastrašivanja i psihičkog maltretiranja, da je trebalo pod strahom i da jedem.

Vlasnica je, pametno, davala da uzimamo hranu u prodavnici, i to nam je odbijala od plate. Ono što je ona smatrala, i stavljala nama do znaja, kao usligu koju nama radi, a mi smo zapravo uzimali proizvode po punoj cijeni (sa maržama i porezom), tako da nas je pljačkala i za taj iznos. Kako sam skoro cijelu platu ostavljala tamo za hranu, na kraju se ispadalo da sam radila za nekih 100 eura.

Bližio se ćerci rođendan, jednom od najskromnijih bića ikad. Ni taj rođendan, kao i sve ostale, nije tražila ništa. A ja sam sanjala da joj kupim kuću za barbike koju je toliko željela, znam. Kuća je koštala 120 eura. Nikad je nisam kupila.

Sjeđela sam na stolicu, razmišljala i doživljavala neprijatnost jer moram da pitam vlasnicu, da li mogu da uzmem igračku do plate, za rođendan, kao da, opet, ona meni uslugu radi, a ne ja njoj, plaćajući punu cijenu. Na to mi je rekla, da je rekla da može hrana ali ne i igračke. Ja sam knedlu progutala i rekla da je ćerki rođendan. To sam rekla u suzama. Zbog jada,  u suzama zbog bijesa, razmišljajući da joj svaku kost slomim, i prodavnicu i nju,  i jedino od te misli što me odvraćalo su moja djeca. Koja moraju da jedu i koja nemaju bez mene, pa ni u zatvor ne mogu. Na kraju, dala mi je igračku. Ja sam je dala Milici, ona je bila presrećna, a ja sam otišla u wc i život isplakala taj dan. Dan nakon sam dala otkaz.

Ove godine sam Milici za rođendan kupila tablet bez suza. Skupi tablet.

EVO, JA POKLANJAM CRNOGORSKO državljanstvo kome god treba. Šta sikćete, ološi, kao da je norveško.

Zapaliću pasoš, čim mi norveški legne u ruke. Da mogu kako misli i sjećanja da zapalim, da se ne sjećam da sam ikad u tu rupu živjela i potekla otavde.

I čuvam ovu Pepu. Svaki put, kao opomenu, da ni mrtva ne idem dolje.

Kao opomenu, svaki put, da su mahači/nacije/podjele/zastave doprinijele tome. Kao opomenu da je, valjda, trebalo taj dan da se vratim kući i kažem ćerci “Poklona nema, mama nema para, ali mi smo Crnogorci i na vlast su Crnogorci, ćerko mila, pa nema veze”. Kao opomenu da je, na kraju dana, siromaštvo produkt SVEGA što se raspada. Vrijednosti, sistema, pravosuđa, zdravstva, prosvjete. SVEGA.  I da mi srce bude puno, jelte, jer, domovina je jedna. Pi. Ne mogu se ni napeičat dovoljno.

Napomena: Tekst je objavljen na FB sdtranici autorke, a prenosimo ga uz njenu dozvolu

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply