U Beogradu je počela autentična pobuna naroda

Objavljeno: 10.07.2020, 06:34h

Aktivistkinja i radnica u kulturi Marija Ratković za BUKU komentariše trenutno stanje u Beogradu kada su u pitanju protesti, policijska brutalnost, dešavanja na ulicama glavnog grada Srbije i građanski aktivizam.

Marija, imali smo priliku da vidimo dešavanja na ulicama Beograda. Kako ocjenjujete stanje koje se desilo u glavnom gradu Srbije?

Trenutno stanje je autentična pobuna naroda – izazvana činjenicom da je sada jasno na svim nivoima da vlast ne radi u našem najboljem interesu. Za sada je ovo pretpolitičko stanje jer protest još uvek nije artikulisan u političkom smislu i šta više, odlaže se politizacija. Mi se nalazimo u nezavidnoj situaciji jer su sve naše institucije samo sluge vlasti i nije moguće artikulisati šta je izlaz iz zdravstvene krize bez struke – sada, mi samo odbijamo da se povinujemo odlukama vlasti jer postoji nepoverenje – ono što znamo je da su prethodne odluke bile pogrešne i dovele su do bolesti i smrti ljudi, otkrivene su neistine i svesni smo da se u tako delikatnoj situaciji odluke o funkcionisanju države ne donose na ulici.

Desno orijentisani političari koji su u opoziciji, pokušali su da usmere protest, ali su naišli na otvoreno suprotstavljanje demonstranata. Očekujem da će vlast pokušati da spinuje i da će iz mase poimence izdvojiti desničare, antivaksere, antimigrantske vođe i homofobe kao argument da pred narodom opravda sprovođenje sile, ali ovo je 21. vek i medijska slika policijske brutalnosti nad prolaznicima ili mirnim protestantima je obišla svet.

Svjedočili smo brutalnosti policije, to je nešto što je i nama u BiH poznato. Živimo li u državama u kojima je policija svemoćna?

Živimo u državama suspendovanih organa vlasti u kojima se policija instrumentalizuje i koristi ne za unapređenje bezbednosti građana i društva zasnovanoj na demokratskim principima i poštovanju ljudskih prava za već održavanje samovolje vlasti. Vi u Banja Luci najbolje znate koliko narod ima razloga da se plaši policije.

U toku prošle godine u Beogradu doneta je odluka o osnivanju takozvane komunalne milicije koja ima proširenja ovlašćenja odnosno pravo da vezuju i odvode one koje zateknu u prekršaju, a mogu i da pretresaju automobile. Ova služba spornog naziva odskora je naoružana je pendrekom i biber sprejom, a i ranija komunalna policija je već bila organ koga se narod plaši jer su bespotrebno demonstrirali autoritet i često izazivali incidente umesto da održavaju komunalni red, bave se pitanjima buke i slično. Sa druge strane, u Šapcu gde trenutno radim i živim, tek za vreme vanrednog stanja videlo se koliko je komunalna policija korisna institucija jer su neumorno obilazili grad – podsećali stanovništvo da se fizički udalje jedni od drugih, opominjali na to da se bliži vreme za policijski čas i da se upute kućama i na svaki način pomagali poštovanju obaveznih mera poput dobrih i savesnih komšija, podsećajući da smo svi na istoj strani. Iz Šapca su potekli projekti bezbedonosne kulture u kojima se policija senzibiliše na pružanje pomoći ranjivim društvenim grupama pre svega LGBT zajednici – ali vidite i sami koliko se slika Srbije razlikuje od toga danas.

Na primeru komunalne policije dva grada možemo videti kako izgleda razlika između autokratske totalitarne vlasti kojoj je u cilju samoodržanje uz teror nad narodom i demokratskog uređenja koja ima za cilj sprovođenje odluka, očuvanja zakona i ukupnog rada na razvoju društva.

Ova dešavanja nam pokazuju da je ljudima dosta i ovakvog ponašanja, da jednostavno ne mogu više izdržati, ali ipak imali smo i izbore u Srbiji koji su bili istorijski i koji su gotovo potisnuli opoziciju. Kako to komentarišete?

Čak i u Šapcu gde postoji kontinuitet demokratske vlasti, gde su postojali uslovi za održavanje izbora kao i lokalni mediji koji slobodno izveštavaju – imali smo najveću izbornu krađu u istoriji koja je uključivala plaćanje glasova i prinude, falsifikovane biračke listiće, crne džipove bez tablica na mestima glasanja i mnoge druge metode zastrašivanja i grubih formalnih i faktičkih povreda izbornog procesa.

Pravni tim je procenio da je u Šapcu faIsifikovano između pet i osam hijada glasova i podneto je više krivičnih tužbi protiv lica koja se smatraju odgovorna za izbornu krađu. Pored odluke Gradske izborne komisije da se izbori na svim biračkim mestima u Šapcu ponove, Upravni sud u Novom Sadu prema žalbi vladajuće partije donosi odluku da ponovi izbore samo na 27 od ukupno 100 mesta, a žalbe upućene Ustavnom sudu stoje neodgovorene, ali kad se iscrpe sve pravne mogućnosti u Srbiji, jedina adresa je Međunarodni sud za ljudska prava u Strazburu. Po izbijanju zdravstvene krize i merama koje su donete da se zaštitimo – predsednik otvoreno kaže da vlast u Šapcu izmišlja vanrednu situaciju ali to nije neobično jer Šabac trpi torturu već godinama zato što je opozicioni grad. Sada je otišlo predaleko, nas nema na karti Srbije kada se saopštava broj obolelih iako je Šabac najveći grad Mačvanskog okruga, ne dobijamo testove čak i kada se ponudimo da ih platimo iz budžeta grada, a već je u regionu poznat slučaj kada pomoćni objekat Covid bolnice ni do danas nije dobio dozvolu za rad i pored ispunjenih uslova.

Opozicija nije potisnuta – opozicija se baš iz pomenutih razloga odlučila na bojkot koji je ogolio totalitarizam. U Šapcu, na lokalnim izborima mi nismo bez borbe želeli da predamo vlast – ali vlast je svu snagu usmerila na to da uništi demokratski otpor u preostalih nekoliko opozicionih opština. Verovatno vam je poznato da je Republička izborna komisija kasnila nedeljama sa objavljivanjem izbornih rezultata i onda – kada je konačno objavila izborni rezultat je bio čak i matematički netačan – po njemu tri parlamentarne stranke SNS, SPS i SPAS su osvojile ukupno 102,48% i sam taj izveštaj bi negde bio dovoljan dokaz neregularnosti.

Sinoćnji događaji ujedini su ljude bez obzira na to da li su ljevica ili desnica. Ljudi ne žele represiju bez obzira na lična ubjeđenja. Šta nam upravo ovo pokazuje po Vašem mišljenju?

Juče su rame uz rame stajali ljudi različitih političkih opcija jasno artikulisani jedino oko otpora samovolji i zloupotrebi vlasti jer da podsetim – u toku pandemije Srbija je od svih zemalja u regionu imala najoštrije mere koje uključuju čak i trodnevne zabrane kretanja ali ima najlošije rezultate u domenu javnog zdravlja. Ne bih se složila da ljudi ne žele represiju – u Srbiji umesto sna o demokratskom društvu i neposrednom odlučivanju već dugo postoji jedna vrsta totalitarne fantazije o jedinom izlazu kroz lidera čvrste ruke koji će narod povesti u napredak. Ljudi u Srbiji su pokazali već da mogu da izdrže represiju – mi smo podneli suludu situaciju u kojoj nam neko bez razloga zabranjuje kretanje, čak i nužne šetnje dece sa autizmom.

Mi smo imali naglo i nerazumno uvođenje restriktivnih mera a zatim i isto tako radikalno popuštanje, statistike za koje se ispostavilo da su pogrešno vođene i netačne i posledično – zapali smo u krizu i kolaps zdravstvenog sistema onda kada smo mogli očekivati poboljšanje. Vlast je direktno doprinela tome da stručnjaci gube kredibilitet i da se destabiliše poverenje u sve institucije. U takvoj klimi straha za život – prisustvo u javnom prostoru i slanje slike u svet je prvi korak pokazivanja neslaganja sa neuspešnom politikom čiji smo taoci.

Uz ovaj svenarodni protest, došao je trenutak da se vrati poverenje u demokratiju – sada se vidi koliko je štetno kada samo jedna interesna grupa donosi sve odluke i postoji organska potreba da se ljudi organizuju i da neposredno odlučuju o pitanjima od interesa.

Ideologije su u Srbiji predugo zloupotrebljavane kao udaljena šargarepa, dok su neposredna ljudska prava ukidana i dok nam život nije sveden na zavisnost od samovolje vlasti, a onda smo se svi našli u neposrednoj životnoj opasnosti. Sada je trenutak da svi razumemo koliko postoji bitnih pitanja o kojima moramo da odlučujemo – a najvažnija od njih su ona koja se neposredno tiču naših života, kako se troši naš novac, gde su naši predstavnici u vlasti, zašto se ne odlučuje zajednički, zašto struka trpi pritisak i primorana je da iznosi neistine i zašto nemamo pravo da se lečimo kada ceo život izdvajamo za to.

Danas imamo reakcije nadležnih u kojem se govori da policijski sat nije konačna odluka. To nam pokazuje da građanski aktivizam ipak dovodi do promjena, koliko je važno upravo to naglašavati u državama koje idu prema totalitarnim režimima?

Danas imamo i ogromnu kolonu policiijskih vozila koja ide od Novog Sada ka Beogradu. Narod je besan jer ne može da vidi viziju – odnosno politiku, strategiju ili jasno struktuiran plan iza donošenja odluka jer tava politika i ne postoji. Imamo razloga i za nezadovoljstvo i za strah – mi trenutno nemamo stukturu države već sve odluke donosi jedan čovek ili grupa bliskih saradnika, vrlo ishitreno, populistički i često osvetoljubivo. Ono što iz daljine izgleda kao ustupak pritisku javnosti zapravo je mimikrija radi održanja na vlasti – ne zaboravimo slučaj nezakonitog lišavanja slobode novinarke Ane Lalić prema odluci premijerke, da bi zatim bila puštena na navodnu molbu predsednika. Važno je da kažemo da smo mi svi taoci grupe ljudi koji nemaju ideologiju, prostiru se ravnomerno na celom političkom kompasu, imaju apsolutnu vlast i odluke donose ad hoc kako im se svidi.

Demokratija kao sistem postoji da bi se sprečila samovolja, ali naša demokratija je suspendovana – u zemlji vlada medijski mrak, premijerka i resorni ministri donose ili opozivaju odluke prema uputima s vrha, predsednika zovu «šefe», skupština je suspendovana prvi dan, donete su jako štetne odluke poput iz Uredbe koju je Vlada Srbije usvojila 24. marta 2020. koja kaže da se mogu nabavljati, stavljati u upotrebu i u lečenju primenjivati medicinska sredstva koja nisu proizvedena uz primenu propisanih standarda. Već ranije Freedom House je ocenio režim u Srbiji kao nedemokratski hibridni režim jer su u poslednjim godinama na dnevni red skupštinskih sednica stavljani su gotovo isključivo predlozi vladajuće većine a tokom 2019. više od polovine zakona u Srbiji usvojeno po hitnom postupku, dok je još od 2016. godine ukinuta razlika između državnih i partijskih aktivnosti, vrši se pritisak na birače, a ljudi zaposleni u javnom sektoru su najčešće prinuđeni da budu vojnici partija na vlasti.

Kako komentarišete igronirsanje događaja iz Beograda od strane većine medija?

Mediji su izgubili svoju funkciju izveštavanja odavno i postali su instrument vladajuće većine što je možda i najveći razlog organizovanog bojkota nedavno održanih izbora. Do naroda koji nije neposredno politički angažovan apsolutno ne dolaze informacije o tome koje su političke opcije alternativa – ali ni bilo koja dešavanja poput jučerašnjeg protesta. Između ostalog, jučerašnji protest je značajan jer je ogolio stanje medija u Srbiji.

Protest u Beogradu je međutim pokazao i jednu jako bitnu činjenicu – medijski – ovaj protest je iznelo nekoliko hrabrih žena na terenu, pre svega Jelena Zorić, Tatjana Aleksić, Žaklina Tatalović, Sanja Sovrlić i Maja Dragić  sa N1 (uz kamermane Vuka Mijatovića, Aleksandra Cvrkotića, i Vuka Dapčevića) uz Đorđa Kostića sa AJ Balkans. Iz minuta u minut izveštavale su, čak i sa suzama od blizu 50 dimnih bombi koje su usmerene na narod, insistirale su na prikazivanju konjice i policijskih pasa, drugih policijskih brutalnosti prema običnim ljudima, razotkrivanju takozvane «policije u civilu» za koju se osnovano sumnja da su uključeni ljudi koji potiču iz kriminalnog miljea. Njihova solidarnost i hrabrost, posvećenost poslu je pokazala da postoji i drugačija Srbija – ljudi koji rade pošteno svoj posao i u užasnim uslovima se bore za istinu. Za jednu noć one su razotkrile horor u kome svi mi živimo.

Na koji način je moguće sačuvati ljudska prava u ovim vremenima u kojim živimo?

Pominjala si građanski aktivizam – u uslovima suspendovanih institucija demokratije, organizacije civilnog društva jedine se bave ljudskim pravima i sprovođenjam odnosno afirmacijom demokratskih vrednosti i principa, uz ostrvca opozicionih lokalnih samouprava poput Šapca. Ne treba zaboraviti da je građanski aktivizam u postjugoslovenskom prostoru kontinuirano pružao otpor štetnim politikama – ceo antiratni pokret je iznet kroz mirovne inicijative ženskih, feminističkih i LGBT organizacija, a uspostavljanje demokratskih institucija i pitanja suočavanja sa prošlošću i utvrđivanja istine i izgradnje demokratskog društva u postkonfliktnom periodu, gotovo su isključiva zasluga organizacija civilnog drušva na Balkanu.

Neophodno je spustiti pitanja ljudskih prava na nivo svakodnevnog funkcionisanja svih ljudi – i to je nešto na čemu neposredno radim – da se čuju potrebe i glas običnih ljudi. Kroz procese javnog zagovaranja, građanskog aktivizma, ali i obrazovanje savetodavnih tela moguće je čuti glas žena, mladih i ranjivih grupa i na neposredan način uključiti se u procese donošenja odluka, što je posebno značajno u pitanjima zdravstvene i socijalne zaštite, javnog zdravlja, obrazovanja i brige o deci, ekologije i drugih tema koje se neposredno tiču ljudskih života.

Buka

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply