Пивска плава гробница

Objavljeno: 10.07.2020, 07:00h

 (Реаговање на текст ,,Bajagić ne vidi problem u izgradnji mHE na Vrbnici“)

Болно је страдање које су други направили нама и оно такође болно које смо ми направили сами себи.

Шта се у ствари десило са Пивом најбоље осликава једна мисао покојног Косте Радовића  у једној од његових књига, гдје он сликовито каже: ,, Пиве више нема, остале су само стране које висе…“

Кад погледате Пивско језеро са једног од његових видиковаца оно визуелно изгледа заиста дивно, а у исти мах човјека обузме неизмјeрна туга. Доље дубоко у плавим дубинама су свети гробови наших дивних предака. Живи свједок који је Чудом Божијим избјегао потоп је Пивски манастир, који стражари над ,, Плавом гробницом“.

Има много сличности између Нојевог и Пивског потопа. Када би човјек после  Нојевог потопа посматрао са Арарата вјероватно би му се, да не зна шта се десило, чинило све прелијепо као што се чини и туристiма који посматрају Пивско језеро и диве му се не слутећи шта оно заиста крије.

Ето још једног разлога зашто је Пивско језеро постало ,,плава гробница“. Колико је само мојих добрих пријатеља, Бог да им да души мир, окончало свој живот у  Пивском језеру.

Бог се сажалио после Нојевог потопа и обећао да потоп на земљи више неће допустити, али човјек је одлучио другачије и потапа онолико колико је у његовој моћи. Тако је и Пива потопљена.

Пивљани су страшно преварени, обећавана су им златна брда и сребрене долине само да се умири савјест Пивљана. Ништа од тих бајки није остварено. Драго ми је, са једне стране, што је Пива била жртвено јагње које је умногоме допринијело и данас доприноси развоју Црне Горе, јер електрана Мратиње је и данас најзначајнији привредни објекат  у земљи.  Та жртва је имала смисла само да је држава уложила бар мало од онога што је добила, па би васкрснуо живот на Пивском језеру, што би добро било и за Пиву и за државу. Невјероватно је да са највећег резервоара питке воде на Балкану људи бјеже главом без обзира. Пивљани су стварно хришћани у правом смислу те ријечи, јер дјела им говоре. Они државу хљебом, а она њих каменом, зато хвала државо!

Доље у дубинама језера испод Плужина налазе се старе Плужине. И та пивска идила у сјећању људи изгледа као рај на земљи. Свако дијете у руци без пецаљки могло је, кад је хтјело, донијети пастрмку за ручак, а из стијена у кањону Пиве је точио мед. Кањон Пиве по многима је љепши од кањона Таре, и ја тако мислим, нијесам пристрасан, јер и Тара протиче кроз Пиву, а једнако љубим сваку стопу предака наших.

На обали Врбнице, у Стабнима, је школа,  наш храм знања.  Дивно је сјећање на дјетињство, другаре и најбољи наставни кадар који се може пожељети. Сјећања на учитеља и наставнике никад не блиједе. Учио сам у старој школи, а нова је направљена као насушна потреба, јер су сва одјељења попуњена. Ово је и школа у којој је знање стицао и актуелни предсједник општине Плужине. Ваљало би га питати колико је ђака било тада, у његовом одјељењу. Школа је с годинама на ивици опстанка и само разумијевањем  Министарства просвете опстаје. На ивици гашења је и школа у Плужинама, јер је прошле године уписано свега седам ђака. Недобронамјерни  би рекли да је то судбина сјевера, а то једноставно није тачно. Пива има потенцијал за одличан живот бар 30 хиљада становника. Имам попис из времена Краља Николе, када су општине у Црној Гори имале приближан број становника. Поређења ради, Плужине су имале 6 – 7 хиљада, а Подгорица 5 хиљада становника. Подгорица ће сјутра имати 300 хиљада, а Плужине ће нестати. Плужине имају интелектуалне и природне ресурсе, а Подгорици је највећи ресурс 40 хиљада људи запослених у администрацији и Плантаже.

Ко су стварно концесионари, ко су моје будуће комшије?

Концесионари се понашају се као хајдуци, руше, крче као да је њихова дједовина, а не моја. Ту је моја колијевка, ту сам се родио и  мајчино млијеко дојио. Ту је воденица  мог покојног оца, коју су мој дјед Радован  и његов брат Иван знојем и златом платили по повратку из Америке. Као свједок стоји огромни Бовански камен, који је Владимир Бован три године намјештао да би га поставио као заштиту од Врбнице. Када га је поставио тамо гдје је желио, одахнуо је и рекао: ,,Воденица је готова“. Након тога, саградио је воденицу  дужине 14 м и покрио каменим плочама. Модерно и савремено и за ово вријеме, могло би се рећи. Сада је додуше срушена, али ту је воденички камен који чека на обнову воденице.

Мој план је био да се, у сарадњи са Електропривредом Црне Горе, обнове некадашње воденице на Врбници. Били су заинтересовани за такву идеју, поготово што се није радило само о микро електрани на воденици, него и рибњацима испод сваке од њих осам (а не три, као што каже предсједник плужонске Општине). То је веома добра комбинација због тога што вода испод турбина излази обогаћена кисоником, а то је за узгој рибе баш и потребно. Пошто су око ријеке врбаци цијелим њеним током, а у околини је огромна букова шума, мјесто је идеално за природан узгој рибе. Пројекат није реализован зато што тада није постајала законска регулатива. Ако се томе дода још и узгој буковаче, туристички кампови, планинарске туре, бициклистичке стазе, ето начина и примјера како да се народ врати у Пиву и на сјевер Црне Горе, а не, никако, изградња монструм електрана, ампутација артерија и пуњење џепова појединаца. Баварска је најразвијенија област у Њемачкој и она је уклонила све мале електране. Ако не знамо како, довољно је да слиједимо искуства озбиљних привредних земаља. Пива има огроман интелектуални потенцијал, и то је највећи ресурс који треба искористити. Процвјетаће оног тренутка кад се тај потенцијал искористи, а људи удруже око добрих идеја. До сада то нико, нажалост, није покушао.

Сагласност  општинске администрације за изградњу електране на Врбници

Администрацији је битан само још један мандат, а то је уствари Пирова побједа, јер  Пива остаде без народа. Ако се будемо водили оваквом „логиком“, у Пиви ће за 30 година живјети само понеки остарјели сељак. То је ужасавајућа логика – после мене ни сунце не мора гријати. Неки од њих су велики домаћини у кући својој, а овакав однос према ресурсима је, у сваком случају, недомаћинско пословање. У власти на вишем нивоу, углавном, кажу ,,држава то сам ја“, а у општинској ,,општина то сам ја“. Нема ту неке разлике. Размишљају како да финасирају сами себе, администрацију, као да је администрација сама себи сврха. А гдје је грађанин, никога није брига. Наша села су опустјела, остало је још неколико номада на катунима и неколико старица  и стараца, који могу да свједоче о једном времену или боље рећи невремену. Али их нико низашта не пита.

Много  су страдала села у овој мјесној заједници у не тако давној историји,  посебно села Стабна и Јасен. У мом селу сваки трећи становник је на свиреп начин убијен, свака кућа је истовремено и светиња и костурница. Двије колонизације, индустријска ,,превара“ и потоп Пиве учинили су да Пива остане пуста.

Техничко решење мХЕ Врбница

Интересантно је у чијој се глави родила оваква идеја. Ово је све, сем добро  решење. Чак је далеко од тога и са становишта добити. За вријеме Југославије у оптицају је била и акумулациона електрана, али се од те идеје одустало због порозности десне обале према селу Јасену, а потом су планиране три електране. Двије су требале да буде код Шумића млина, а земљана акумулација у селу Зуква на Зуковској ријеци, при чему би се цијевима вода постојећим путем спустила до турбина, а друга са извора такође до Шумића млина. Потом би воде из обје турбине заједно текле слободним током до Сукновића млина на дужини од 500м, мјеста званог Луке, гдје би био мини захват. Вода би се цијевима транспортовала до школе у Стабнима, гдје је била планирана трећа електрана. Ово садашње решење искључило је могућност изградње електране користећи воде Зуковске ријеке, а Врбница је потпуно заробљена. Људи су тада размишљали не само о добити већ и о селу, животу на ријеци и поред ријеке. А сада? Постајале су сушне године када су извори пресушивали, а проток Врбнице пао на  0.5 м3/s  и то је био једини спас за сточаре.

На оближњим Волујачким катунима (Кручици, Смрековцу, Власуљи, Трновачком језеру и под Крвавцем), као и Орловачким (Брштевцу, под Куком и Равном) пасло је, не тако давно, више од 20 хиљада оваца. Данас су, готово, сви катуни напуштени и остало је само неколика буљука. Дакле, такво решење је, свакако, имало смисла, јер Врбница не би била потпуно заробљена. Врбница умире на рате. Доживјела је потоп до више од половине свог тока и ропство у цијевима на остатку тока све до извора. Без воде ће остати и прелијеп водопад испод града Херцега Стјепана, код Тијанића млина. Камере ће све забиљежити и те слике обићи ће свијет. Огромна је овдашња дијаспора, умрежени смо, нека људи виде шта се ради у њиховој постојбини.

Не могу инвеститори да кажу шта је минимални проток. Као што смо видјели, много пута до сада, за њих је минималан проток нула, то јест сва вода у турбине. Што се мене тиче минималан проток је пун јаз на свакој воденици, а нека еколози и биолози саопште шта је минималан проток који не би угрозио флору и фауну.

Горњепољски и пивски  извори

Један од начина да се одреди проток неке ријеке је према сливном подручју. То је за наша подручја врло дискутабилно. Тако, на пример, знамо да падавине у Херцеговини добрим дијелом утичу на стање гoрњепољских извора у Никшићу. Вода пролази својим друмовима без путарине и наплатних рампи. Слично је и са пивским изворима. Није тајна да је ријека Пива повезана са Гаревском пећином у Гацку. Врбница је буична ријека, са великим осцилацијама протока у току године (од 1,2 м3/s  до чак 20м3/s). Имам снимљену криву протока за једну годину, мада то није неки битан показатељ пошто се данас користе турбине са великим опсегом протока. Врбница  знатно одступа од онога што су протоци са којима се рачуна, и то је потпуно логично . Извор  Врбнице је на 945 мнв, а Гатачко поље је на 930м, што значи да је практично врх сваке куће у Гацку височији од извора Врбнице, а камоли околни слив. Подземни токови се не одвијају онако како то ми мислимо, јер земља многе тајне крије, тако да под земљом имамо тунеле који су облика Вентуријеве цијеви, а неријетко имамо тунеле који функцинишу као натеге, засуни и слично. Долазио сам, много пута, на извор Врбнице у вријеме великих протока и то изгледа и лијепо и застрашујуће. Из пећине избија вода под великим притиском, правећи фонтану до 20 м увис, уз ослобађање праска, који настаје ослобађањем заробљеног ваздуха. То се не може ријечима описати, већ само доживјети.

Био сам, једном приликом, на Црном језеру на Дурмитору, када су се отвориле Челине и вода из брда, одједном, потекне уз, такође, велику експлозју, прави водопад 20-30 метара висине и за дан подигне ниво Црног  језера за неколико метара. Ко не зна шта се дешава, са чудом гледа како расте трава и цвијеће у води. Ово говорим из разлога што се на таквим мјестима не смије интервенисати, поготово не багерима, минањем и слично. То је чисто незнање, ограниченост и глупост људска, а незнање и површност може нас убити. На ширем простору села Равно налази се велики хидрографски чвор, раздвајају се два слива, Јадрански и Црноморски. У кругу око планине Орловац, пречника не више од 10 км налазе се прва изворишта Требишњице, Сутјеске и Врбнице. Зар то није више него довољан разлог да се природа остави онако како је Бог створио. У противном, може се десити да Врбница изабере други пут и оде према Јадранском сливу. Ако се томе дода још и да је то подручје трусно; извјештај сеизмолошког завода гласи  увијек отприлике: регистрован је потрес 10 км западно од Плужина…, а то је баш на том мјесту гдје треба , односно не треба, да буде електрана. Треба ли овоме неки коментар? И понављам, нећемо ми страдати ни од каквог непријатеља, незнање ће нас убити.

Да ли је угрожена флора и фауна изградњом електране на ријеци Врбници?

Ту би, свакако, бољи одговор дали људи из струке, али оно што сам видио на терену изазива, заиста, тугу и љутњу. Огромни усијеци, читава брда пијеска, минирање кањона све до извора, затрпавање корита и акумулација на самом извору ријеке. Ономе ко је ово пројектовао важан је био само бруто пад, проток, снага и пун џеп инвеститора, а шта ће се дешавати са флором и фауном никога није брига. Нико више не може препознати тај терен, већ је направљена ненадокнадива штета, и уништен рибљи фонд. Простор од Жагрице, Стабањских језера па до Жањевице је, вјероватно, једно од највећих ловишта у Црној Гори. Ту су станишта обје врсте медвједа, срна, дивокоза, вепрова… Дивљач ће остати без појила, а онда ће се преселити (без пасоша) у Перућицу, а то је друга држава. Не бавим се ловом и није  ми познато да ли су реаговала ловачка удружења. Општинске власти су свакако кумовале свему овоме, а да је било имало добре воље могла се спријечити изградња мхе Врбница. Најбољи доказ за то је обустављање изградње мхе Буковица, иако грађани ни тамо нијесу имали наклоност општинских власти.

Несхватљиво је да предсједник општине каже да је сваки инвеститор добродошао у Пиву. То може да каже само у своје име, а што се мене тиче инвеститори који долазе на овакав начин, уопште, нијесу добродошли. Инвеститори обећају неколико радних мјеста, и то је превара. Чак ће и електране на Пиви и Перућици ускоро радити без посаде, али, шта се ту може? То је европски стандард.

Поставља се логично питање да ли ће запослени и на  тим електранама остати без посла. У сваком случају, несрећна је земља гдје су инжењери и мајстори технолошки вишак. Држава треба да ангажује тај кадар, кроз јавне радове на обновљивим изворима енергије(соларне и вјетроелектране) па се овакви промашаји  никад не би дешавали.

Дипл.инж. машинства Миломир Шумић

——————-

Bajagić ne vidi problem u izgradnji mHE na Vrbnici

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply