Vanrednost koja ne prestaje

Objavljeno: 09.07.2020, 07:20h

*“Stalno tražimo mir i, naravno, ne pronalazimo ga, budući da smo sâmi po sebi nemir“ (Tomas Bernhard, Gete na samrti, 50)*

Piše: Zoran R. Tomić*

1) Vanrednost društvenih okolnosti u Srbiji – bilo formalno proglašena u obliku vanrednog stanja, odnosno vanredne situacije, ili i bez toga – turbulentno traje. Kosovskometohijski čvor, praćen „prepucavanjem“ odlučilačkih međunarodnih faktora preko naših leđa, nije raspetljan.

Ovdašnja nominalna spoljna politika „dobar dan, čaršijo, na sve četiri strane“ mogla bi da se suoči s poraznim bumerangom: „Laku noć, Srbijo“! Postojeći Ustav je zastareo i već poduže „na staklenim nogama“, vladavina prava i institucija je u ubrzanoj silaznoj putanji. Ljudska i manjinska prava su umnogome bagatelisana a nedovoljno zaštićena, medijska scena zamućena i raspolućena. Sporo, sada i zakočeno otvaranje tzv. poglavlja na putu Srbije ka članstvu u Evropskoj uniji je dobrano stresno. Latentna je migrantska kriza.

Mestimične su katastrofalne poplave na određenim delovima teritorije. Građanskih protesta, ovih meseci privremeno utihnulih, setili smo se posebno prethodnih dana kada su studenti izašli na ulice suprotstavljajući se olako nagoveštenom zatvaranju studentskih domova zbog širenja zaraze. Nismo zaboravili ni višednevna negodovanja taksista i blokade saobraćaja u Beogradu. Zamešateljstvo na političkoj sceni oko održanih krnjih „izbora“ sa izlaznošću građana manjom od 50 odsto i (ne)reprezentativnošću budućeg sastava parlamenta – ogromno je i ne prestaje.

Štaviše, izbori još nisu pravnosnažno ni završeni, nemaju zaokruženi sudski epilog – a proglašeni su njihovi konačni rezultati!? (sic!). Koji se takođe mogu sudski pobijati. Crkveno-nacionalne napetosti oko srpskih svetinja u Crnoj Gori – i uopšte položaja tamošnjeg srpskog naroda – osetno uznemiruju građane Srbije. Apsolutno zabrinjavajuće, nadiruće visoke talase pandemije kovid 19 da i ne pominjem.

2) Vanredno je ono što je neočekivano, iznenadno. Često, i šokantno. Po pravilu je opasno, štetno, rizično. Stoga zahteva jaku reakciju, odgovor. Da bi se tom vanrednom događaju, prirodnom dešavanju ili nastaloj, odnosno pretećoj društvenoj situaciji pariralo. U ljudskom, naučnom, tehničkom, političkom, kao i u pravnom smislu. S ciljem da se tô loše suzbije, otkloni. Da se stvari vrate u normalu. Što hitnije i delotvornije.

Tako dolazimo do još dve važne odrednice: vremena preduzimanja i proporcionalnosti tih vanrednih akcija kada su u pitanju osnovna ljudska prava i sloboda i građana, odabira i stepenovanja sredstava da bi se vanredno što brže „pretvorilo“ u redovno.

Najmanje su tri vrebajuće kardinalne greške u tim kriznim razdobljima: 1) pasivnost, odnosno kašnjenje reagovanja; 2) necelishodni akti, tj. loša procena, promašena dijagnoza stanja i ili/i neadekvatna terapija, manjkav način vraćanja u stabilnost i redovan društveni i državni tok; potcenjivanje, neznanje, nesposobnost, nesnalaženje; 3) prekoračenje javno-pravnih ovlašćenja, odnosno zloupotreba raspoloživih vanrednih pravnih mera – u politikantskom, profitabilnom ili drugom nedopuštenom cilju – što je naročito osetljivo polje, s pravnim, etičkim i političkim nabojem.

Stoga, ocena da li je normativna i faktička doza intervenisanja bila prekomerna, da li su autoritativne ingerencije u konkretnom slučaju bile zloćudno izigrane, kao i da li su protekli „izbori“ bili iole regularni – mora da bude sudski meritorna, jasna i argumentovana. A ne beskrajna procesna „ping-pong“ predstava sa Republičkom izbornom komisijom. Jer, državna vladajuća grupacija – pored krajnje sumnjivog legaliteta formiranja i delovanja – zadobija pun legitimitet tek ako kumulativno i sukcesivno ostvari sve tri njegove komponente: legitimitet procedure sopstvenog izbora, legitimitet postupanja tokom mandata i, naročito – legitimitet postignutih rezultata.

Aktuelna , tj. „pobednička“ vladajuća garnitura nastavila je sopstvenu praksu nipodaštavanja i građana i prava: žestoko se okliznula već na prvom koraku: tzv. redovni izbori, isforsirano održani u jednom svekoliko bolesnom periodu, gotovo u svemu su bili vanredni u najnegativnijem značenju. A Katon zboraše u doba ondašnjeg rimskog prava – „ono što u početku ne valja ne može se vremenom ispraviti“, ili u prevodu Valtazara Bogišića: „ono što se grbo rodi, i vrijeme ne ispravi“. Uz dodatak potpisnika ovih redova – i na grbači naroda vazda ostaje! Dok se on najzad ne uspravi.

Sve u svemu, račun koji se na kraju ispostavlja dežurnim moćnicima, manipulatorima i diletantima – za sve dokazano rđavo što su pričinili, osobito u vanrednim neprilikama, a naročito za laži i prećutkivanja  krucijalnih činjenica – mora da bude i oštra sankcija i opomena svima za ubuduće. No, ko ima snage i hrabrosti da je u sadašnjoj Srbiji izrekne?

* „… kroz monotonu turobnost svih tih godina, ubrzo smo postali nesposobni da ikada više budemo zdravi“ (Tomas Bernhard, Amras, 25).*

Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu

Danas

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply