Novinari papagaji

Objavljeno: 09.11.2019, 07:13h

Kada moćnici govore, mnogi novinari jednostavno prenose njihove reči. Umesto da nastupaju kao kritički sagovornici, oni su glasnogovornici

Autor: Gary Younge

„U 19. veku fetišizam činjenica pravdan je fetišizmom dokumenata“, piše E.H. Carr u knjizi Šta je istorija? iz 1961. „Ali nijedan dokument nije važniji za čitaoca od onoga što je autor dokumenta verovao – šta se po njegovom mišljenju zaista dogodilo, šta je trebalo da se dogodi ili se moglo dogoditi, ili možda samo ono što je autor želeo da poverujemo da je njegovo mišljenje… Činjenice – one iz dokumenata, kao i sve ostale – moraju se pre upotrebe obraditi.“

Rekao bih da novinari 21. veka imaju novi fetiš, fetiš citata. Kada moćnici govore, mnogi novinari jednostavno prenose njihove reči. Umesto da nastupaju kao kritički sagovornici, oni su glasnogovornici. Kao da je sama činjenica da je političar nešto rekao vest. Često ih citiraju bez i najmanje distance, intervencije ili kritike. Takvi citati onda ulaze u kafeinom prezasićen krvotok društvenih mreža. Kao da se novinarstvo danas svodi na prikupljanje i prenošenje izjava, bez verifikacije, istraživanja šireg konteksta i tumačenja.

Ako je identitet izvora izostavljen – „visoko pozicionorani izvor u Dauning stritu 10“ – rizik pretvaranja novinara u saradnike i saučesnike postaje još veći. Dajući glas nekome ko ostaje neimenovan i otuda nedostupan, novinari otvaraju prostor akterima sa agendom da rade na sprovođenju svog političkog programa ne prihvatajući odgovornost za izrečeno. Nesposobnost razlikovanja snage uvida i snage položaja, analitičkih moći i privilegovanog pristupa informacijama navodi neke novinare da se stave u službu političke mašinerije umesto da izveštavaju o tome kako ta mašinerija funkcioniše.

Upravo to se dogodilo polovinom oktobra, kada su u Dauning stritu shvatili da će vlada verovatno odneti pobedu u drugom glasanju o Johnsonovom nacrtu, ali će izgubiti u glasanju o pokretanju programa, što znači da će morati da pristane na duži rok za parlamentarnu raspravu. „Izvor iz Dauning strita“ – ne zna se ko – rekao je novinarima da će vlada, ako izgubi u izjašnjavanju o pokretanju programa povući svoj nacrt i tražiti prevremene izbore. Novinari su tvitovali o tome kao da je to gotova stvar.

To je proizvelo opipljive efekte. Parlamentarac Oliver Letwin – koji je izgubio poziciju vođe torijevaca u parlamentu zbog protivljenja izlasku Britanije iz EU bez sporazuma – uključio se u diskusiju na Tviteru: „Ozbiljno sam zabrinut zbog mogućnosti da vlada povuče nacrt ako predlog za pokretanje programa ne prođe, šta god inače mislili o njemu.”

Sam Johnson je dogurao ovako daleko razbacujući se pretnjama na sve strane: uspeo je da navede dovoljan broj tvrdih zagovornika brexita da poveruju da ih čeka novi referendum ako ne prihvate njegov predlog, a one koji bi da ostanu ubedio je da ako odbiju ono što on predlaže nikakvog sporazuma neće biti.

Na toj tankoj i nesigurnoj niti visila je čitava njegova strategija da izloženi plan progura do 31. oktobra, roka koji je sam odredio. Ipak, suočena sa mogućnošću poraza, vlada nije povukla svoj nacrt. Jednostavno je pauzirala proces. To je bila samo prazna pretnja. Donekle uverljivom učinilo ju je nekritičko prenošenje izjave anonimnog izvora.

Naravno, takvu vrstu manipulacije medijima nije izmislio Johnson – ali s obzirom da je poznat po bezočnom laganju, mediji su u ovom slučaju počinili ozbiljnu grešku. A pošto nas čekaju izbori, ne bi bilo loše kritički preispitati ulogu novinarstva u našem političkom životu.

Posle promašenih prognoza rezultata izbora 1992. i 2015. industrija istraživanja javnog mnjenja shvatila je da je reputacija profesije ugrožena, pa je sprovodila istraživanja s ciljem da se ustanovi u čemu je bila greška. Posle rata u Iraku, nekoliko medijskih kuća, uključujući Njujork tajms i Vašington post, obavilo je temeljne unutrašnje istrage o tome kako su i zašto novinari pogrešno protumačili očigledne pripreme za rat i optužbe za posedovanje oružja za masovno uništavanje. Uprkos nizu evidentnih promašaja, britanski mediji nikada nisu prošli kroz sličan proces.

Mnoge od posledica nejednakosti koje su očevidne na primeru naše političke klase – njena koncentracija u Londonu, rasne predrasude – reprodukuju se u medijskoj klasi zaduženoj da oblikuje onu važnu stvar koju je Gramsci opisivao kao dominantni oblik „zdravog razuma“. Ovogodišnji izveštaj Trasta Saton i Komisije za društvenu pokretljivost pokazuje da više diplomaca sa Oksforda i Kembridža piše kolumne nego što ih sedi u parlamentu. To su dve populacije koje utvrđuju konsenzus o tome ko i šta je zaista važno. O onima koji se nalaze izvan njihovog mehura oni izveštavaju na način koji je bliži antropologiji nego novinarstvu.

Posledice su bile vidljive na opštim izborima 2017, kada je očekivani katastrofalni poraz laburista prikazan ne kao prognoza već kao gotova činjenica koja samo čeka da se dogodi. Nekoliko minuta pre zatvaranja birališta, Piers Morgan je tvitovao svoju prognozu: „Konzervativci će osvojiti većinu od 90-100 mesta“. Četiri minuta kasnije, urednik političke rubrike dnevnika San podelio je sledeći tvit: „Priča se da bi torijevci mogli osvojiti čak 400 mesta“. Kada su izlazne ankete pokazale da će parlament ostati podeljen i da su laburisti osvojili veći broj glasova i mesta nego što se očekivalo, odgovor je glasio: „Dobro, vratimo se sada u studio da nam oni koji su pogrešili u svim dosadašnjim prognozama kažu šta će biti dalje“. Isti ljudi su i dalje ispred mikrofona. Niko ih nije pozvao na odgovornost. Ostali su u poslu prognoziranja naše budućnosti.

Ono malo posipanja pepelom posle debakla nije dovoljno. Komentatori su se vajkali da su omašili u predviđanjima, kao da im je posao da predviđaju budućnost. A nije. Najveći problem je u tome što oni sopstveno okruženje hronično prikazuju u krivom svetlu, jer situacije o kojima bi trebalo da izveštavaju filtriraju i boje sopstvenim političkim predrasudama.

Postoje značajne razlike između greha ležernog prenošenja citata neimenovanih izvora, kao što čini nekolicina poznatih novinara, i mnogo pogubnijeg propusta da se ispitaju i protumače tekuće promene u britanskoj politici. Prvo je greh kukavičluka i stava da je poverenje moćnika važnije od poverenja čitalaca i gledalaca. Nije problem u manjku skepse: isti novinari su bili krajnje skeptični kada je Saddam Hussein tvrdio da nema oružja za masovno uništavanje ili kada je porodica Marka Duggana tvrdila da on nije imao pištolj. S druge strane, kad imaju posla s ljudima na visokim pozicijama, spremniji su da pogreše ukazivanjem viška poverenja ili nekritičkom odbranom.

To je posledica hroničnog manjka radoznalosti i pogubnog cinizma pred novim izazovima i mogućnostima, kao i uverenja da se predstavnicima establišmenta može verovati, i njihovim tvrdnjama i načinu na koji formulišu važna pitanja, te da im zato treba dati prostora da iznose svoje stavove bez kritičkog preispitivanja, u svetu u kome su legitimnost i kredibilnost već u dubokoj krizi.

S obzirom na porast broja napada na novinare, u doba kada je profesija sve češće na meti autoritarnih režima, važno je da medije i ljude koji u njima rade odbranimo od despota i populista. Za tu odbranu važno je da priznamo i sopstvene nedostatke. U doba rastuće nejednakosti, produbljenih podela i odsustva poverenja, najdelotvorniji smo kada moćnima upućujemo izazove umesto da radimo u njihovu korist.

Peščanik/The Guardian

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply

Blogovi

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register