Zašto je Erdogan pokrenuo ofanzivu u Siriji?

Objavljeno: 17.10.2019, 08:43h

Erdogan je politički uzdrman. Siriju u tom smislu vidi kao mesto gde se rešavaju dva veoma važna politička pitanja: kurdsko i izbegličko.

U nesvakidašnjoj objavi u nedelju, Trampova administracija dala je mig za vojni upad turskih snaga u severoistočnu Siriju, što je označilo početak operacije koja podrazumeva obračun sa američkim saveznicima Kurdima. Vojska SAD u Siriji, koja broji oko 1000 vojnika, „neće podržati niti na bilo koji način učestvovati u ovoj operaciji“. Međutim, iz Bele kuće stiglo je obaveštenje da će američkim trupama biti naređeno povlačenje sa tursko-sirijske granice, kako bi se otvorio put za tursku armiju.

Našavši se pred burnom reakcijom čak i među republikancima, Tramp se izgleda već u ponedeljak vratio u rikverc. Ali turska vojska već stoji spremna na sirijskoj granici, a opomene iz Vašingtona po svoj prilici neće odvratiti predsednika Turske, Redžepa Tajipa Erdogana, da im da zeleno svetlo za pokret. Radi se o tome da je ovdašnja turska strategija mnogo više od geopolitičkih igrarija – za Erdogana, pitanje ovog rata je pitanje njegovog samog političkog opstanka.

Zapravo, turska politika prema Siriji godinama je bila važan lanac u karici Erdoganovih težnji da konsoliduje svoju autokratsku vladavinu u zemlji. Podržavajući islamističke pobunjenike protiv Damaska, Erdogan je ojačao svoj religijski kredibilitet u Turskoj. Usled pada podrške u biračkom telu, Erdogan je bio prinuđen na saradnju sa antikurdskom opozicionom partijom, a pažnju je preusmerio na borbu protiv kurdskih snaga na sirijskoj teritoriji. Taj cilj zadržao se do danas, ali on polako pada u senku novih, ozbiljnijih briga: kako se otarasiti miliona sirijskih izbeglica koji su dospeli u Tursku tokom prethodnih godina i vremenom postali veliki teret za Erdogana. Međutim, ništa ne garantuje sa sigurnošću da će grandiozni vojni upad u Siriju rešiti ovaj problem.

PROMENA PRIORITETA

Turska je drastično izmenila taktike u svom strateškom priručniku za Siriju od izbijanja građanskog rata 2011. godine. Tog proleća, kada su ljudi prvi put izašli na ulice Damaska da protestuju protiv režima Bašara el Asada, Erdogan je bio u naponu snage u Turskoj. Sekularna opozicija bila je dubokom poniranju, a Erdogan u naletu uspostavljanja programa islamizacije u turski obrazovni sistem.

Konflikt u susednoj Siriji otvorio mu je mogućnost da svoju agendu proširi i van zemlje. U svega par meseci turska vlada napustila je Asada, nekada svog bliskog saradnika, i stala naoružavati islamističke pobunjenike u obračunima sa Damaskom. Turska je ubrzo postala glavno utočište za prognanu sirijsku opoziciju i siguran koridor za stabilan protok džihadističkih boraca iz stranih zemalja na sirijsko ratište. Naposletku, Ankara je ostala slepa čak i na činjenicu da su borci Islamske države (ili ISIS-a) s vremena na vreme prelazili u Tursku, nastojeći da tamo dobiju medicinsku pomoć. Paralelno s tim, Turska je otvorila svoje granice milionima izbeglica koje su pobegle pred borbama i izgradila prostrane kampove za smeštaj novog talasa izbeglih. To je bio skup poduhvat, ali sa moralnog aspekta opravdan, govorio je Erdogan – to je čin saosećanja i solidarnosti sa sunitskom braćom, koja beže pred zverstvima Asadovog režima. Takav narativ pogodio je u srž turske javnosti, te je protivljenje izbegličkom prilivu ostalo relativno tiho. Sve u svemu, Turska je prihvatila 3,6 miliona izbeglica.

Pa ipak, u borbama u Siriji nisu učestvovali samo islamistički pobunjenici, već i nekoliko kurdskih militantnih jedinica. Za Erdogana je to bila loša vest. Njegova Partija pravde i razvoja izgubila je 2015. parlamentarnu većinu po prvi put za više od deset godina, čemu je delimično kumovao neočekivani uspeh partije koja predstavlja kurdsku manjinu u Turskoj, čije krilo već decenijama vodi sopstevnu pobunu niskog intenziteta na jugoistoku zemlje. Kako bi se održao na vlasti Erdogan je sklopio savez sa opozicionom partijom krajnje desnice, poznatom po čvrstom otporu kurdskom nacionalizmu. Vladini dugogodišnji mirovni pregovori sa kurdskim militantima na jugoistoku došli su do iznenadnog kraja.

U skladu sa tim, promenili su se i Erdoganovi prioriteti u Siriji. Ankara je sada bila odlučna da obeshrabri Kurde u njihovim naporima da uspostave autonomiju u regionu koji se prostire na jugoistoku Turske i severu Sirije. Pokušaji da se svrgne Asad uz pomoć islamističkih elemenata pali su u drugi plan pred znatno većom brigom; osporiti Kurdima uspostavljanje samostalnog regiona uz tursku granicu. U Alepu, poslednjem uporištu sirijskih pobunjenika, Turska je počela da regrutuje borce koji su ratovali protiv Asada sa zadatkom da umesto njega napadaju Kurde, utičući time na raspoloživost ljudskih resursa sirijske opozicije i olakšavajući napredak sirijske vojske, koja je 2016. godine povratila grad pod svoju kontrolu. Upravo te godine Turska je poslala sopstvenu vojsku u severnu Siriju, u nameri da suzbije tamošnje kurdske vojne operacije.

IZBEGLIČKO PITANjE

Do 2017. došlo je do potpunog zaokreta u Erdoganovom razmišljanju i stavovima, pa je tako Ankara počela da sarađuje sa Asadovim režimom i njegovim saveznicima. Na zaprepašćenje sirijske opozicije, Turska, Rusija i Iran postigli su dogovor oko formiranja tzv. zona deeskalacije. U teoriji, režim i opozicija bi morali da poštuju ograničeni prekid vatre, ali u praksi snage režima ostvarile su vojne pomake na terenu čestim kršenjem sporazuma, neretko uz rusku pomoć. Zauzvrat, Damask i njegovi saveznici okrenuli su glavu pred pokretanjem druge turske ofanzive na kurdsku enklavu Afrin januara 2018. godine.

Domaće brige oko izbeglica jednako su uticale na promenu Erdoganovih ciljeva u Siriji kao i brige oko Kurda. Turski predsednik zna da je njegova politika otvorenih vrata pretvorila izbegličko pitanje u potencijalnu ranjivu tačku na domaćem planu.  Njegova partija je izgubila većinu u gotovo svim većim gradovima na opštinskim izborima 2019. godine – što je ogroman udarac za sistem gradske patronaže na kojem je Erdogan izgradio svoju moć u prethodnih 25 godina. Uzrok ovog velikog pada može se delimično pronaći u produbljenoj ekonomskoj krizi, ali na njega je takođe uticalo sve izraženije nezadovoljstvo javnosti zbog činjenice da se 3,6 miliona sirijskih izbeglica i dalje nalazi u državi.

Tako Erdogan, samoproglašeni velikodušni zaštitnik svih sunita, sada želi da se izbeglice vrate odakle su došle. Turske vlasti pokrenule su pretrage po kućama i počele sa hapšenjima izbeglica iz Sirije. Država je pokušala da protera izbeglice iz većih gradova, a policija je uspostavila hitnu telefonsku liniju u cilju prikupljanja informacija o onima koji ilegalno ulaze u zemlju. Neki su navodno deportovani u sirijski grad Idlib, i pored toga što su borbe tamo intenzivirane.

Proterati iz zemlje stotine hiljada, možda čak i milione sirijskih izbeglica nazad u ratnu zonu je skoro nemoguće, ali Erdogan misli drugačije. Njegovo rešenje, koje je nedavno izneo u govoru na generalnoj skupštini UN, jeste da se uspostavi velika tampon zona uz sirijsku granicu sa Turskom. To bi bila oblast dužine 480 kilometara i širine 47 kilometara, pod turskom kontrolom i van domašaja kurdskih snaga. Prema Erdoganovim tvrdnjama, ova „zona bezbednosti“ bila bi dom za dva do tri miliona izbeglica, čime bi se Ankara lišila velike glavobolje. Tu bi se izgradilo 200.000 kuća, uz bolnice, fudbalske terene, džamije i škole, koje bi gradila Turska, a finansirala međunarodna zajednica, što bi obezbedilo preko potreban podstrek turskom građevinskom sektoru u vreme ekonomske stagnacije. Obezbediti sredstva za realizaciju ove ideje je jako težak zadatak, ali Erdogan je voljan da ide do kraja. U septembru je zapretio da će „otvoriti kapije“ i tako pokrenuti još jednu evropsku izbegličku krizu ukoliko njegove zamisli ne budu ostvarene.

NEVOLjA U NAJAVI

Erdoganov predlog mogao bi biti savršeno rešenje za njegove domaće nevolje, ali sigurno je da će drugima stvoriti niz novih problema. Njegov plan bi poslao milione arapskih sirijskih izbeglica u područja unutar Sirije većinski naseljena Kurdima – što nije slučajno, jer sa Erdoganovog stanovišta promena etničkog sastava regiona dodatno bi potkopala Kurde. Ali time bi se povećale tenzije između Arapa i Kurda, dodatno podstakao konflikt u regionu koji je bio relativno stabilan i prouzrokovalo masovno raseljavanje na tim prostorima. Prema međunarodnim zakonima, Erdogan ne može prisiliti sirijske izbeglice da se vrate nazad, a većina ih se gotovo sigurno ne bi dobrovoljno vratila, čak ni u utvrđenu bezbednu zonu. Američka strategija u Siriji, koja se umnogome oslanjala na Kurde kad je u pitanju sprečavanje povratka ISIS-a, doživela bi snažan udarac. S druge strane, ovaj plan je Božiji dar za protivnike Amerike u Siriji – Rusiju, Iran i Asadov režim – koji veruju da mogu samo stajati po strani i posmatrati kako turski donosi potpuno povlačenje SAD-a, nakon čega bi oni ponovo osvojili te teritorije, izbacivši Tursku napolje.

Mnogi američki kongresmeni i senatori su toga svesni, tako da se Tramp s pravom našao pod žestokom vatrom – kako demokrata, tako i republikanaca – zbog očigledne namere da se pomiri sa turskom vojnom intervencijom, odnosno operacijom kojoj bi SAD trebale odlučne da se suprotstave. Čak i republikanski senator iz Južne Karoline Lindzi Grejem – koji je uglavnom među onima koji najčvršće brane predsednika Trampa – je zapretio sankcijama turskoj vladi ukoliko njena vojska kroči u Siriju. Erdogan je pak verovatno spreman da preuzme taj rizik. U pitanju je njegova vlast, a to je sve što mu je sada važno, bez obzira što bi njegov potez izazvao ekonomsku odmazdu prema njegovoj zemlji i novi haos i patnju za Siriju.

Novi Standard/Foreign Affairs

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]
Prije nego ostavite komentar, molimo vas da pročitate Pravila komentarisanja na Portalu PCNEN

Leave a Reply

Blogovi

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register