Peti oktobar i postrevolucionarna Srbija

Objavljeno: 11.10.2019, 06:56h

Da bismo kao društvo našli konsenzus o Petom oktobru, naša država prvo mora izaći iz postrevolucionarne faze, koja i dalje traje.

Autor: Aleksandar Vujović

Ni 19. godina nakon Petog oktobra Srbija još uvek ne može jednodušno da se odredi prema karakteru tog događaja. Za veliki deo građana Srbije, taj datum je simbol promene koja je pod krinkom obećavane demokratizacije donela kolonizaciju države i društva u svim sferama. Nasuprot njima stoji jedan deo građana koji smatra da u istorijskom bilansu petooktobarskih promena ipak pretežu pozitivne strane.

Premda bez mnogo ograđivanja možemo zaključiti da je broj Srba koji se svakog 5. 10. u godini osećaju prevareno i razočarano veći od broja onih koji se osećaju ponosno, u medijskoj, kulturnoj i političkoj stvarnosti današnje Srbije i dalje dominiraju takozvani „čuvari revolucije”, odnosno ista ona elita koja je krajem 2000. godine preuzela sve ključne društvene mehanizme. Njihova nedodirljivost svedoči o uspešnosti Petooktobarske revolucije koja je, kao i svaka revolucija, uvela moratorijum na kritičko sagledavanje svojih tekovina, proglasivši da postoji samo jedna istina.

STUBOVI REVOLUCIONARNE ISTINE

Ta revolucionarna „istina“ Petooktobarske republike počiva na nekoliko ključnih stubova koje nijedna vlast ne sme „sumnjičiti u temelju” (Lompar) ukoliko želi da bude u miru sa „čuvarima revolucije” i njihovim spoljnim mentorima. Pre svega, zabranjeno je bilo kakvo nijansirano sagledavanje istorijskog delovanja Slobodana Miloševića i Zorana Đinđića koje ne bi polazilo od teze da je prvi bio zločinac i upropastitelj Srbije, a drugi njen spasitelj i vizionar. Teza da istina nije ni crna ni bela, već kao i uvek siva, direktna je pretnja mitotvoračkom pojednostavljivanju koje je ambrozija svake revolucije, pa i Petooktobarske.

Drugi postulat mandatorne revolucionarne „istine“ je onaj koji nalaže da je Kosovo teret koji sprečava napredak Srbije, i da je jedino politika bržeg ili sporijeg kretanja ka zaokruživanju kosovske nezavisnosti garant mirne, prosperitetne i demokratske budućnosti naše zemlje. Treći nalaže da Srbija ima budućnost samo dok je na putu evrointegracija, i da nema te žrtve koja nije vredna prilaganja na oltar nedosanjane evrounijske Hiperboreje. Četvrta orvelovska „istina“ petooktobarske stvarnosti kazuje nam da svi akteri u javnom prostoru moraju na pozitivan način da se odnose prema ulozi prozapadnog NVO sektora i spoljno dotiranih medija, polazeći od stava da se njihova dobronamernost ne sme dovoditi u pitanje.

Ukoliko se pojave subjekti koji su namerili da se ogluše o neku od ovih zapovesti petooktobarskog kanona, oni ima da budu ekskomunicirani iz javnog prostora i prepušteni tavorenju na zabačenim marginama interneta. Tako u Srbiji već 15 godina nijedan političar sa vlasti ne sme da kaže da je Đinđić bio taj koji je državu kriminalizovao od vrha do dna, i da je njegova Srbija sve do početka 2003. godine funkcionisala u simbiozi sa Zemunskim klanom, koji je svoju podršku opoziciji u borbi protiv Miloševića naplatio tako što mu je nova vlast širom otvorila vrata da brutalnim ubistvima počisti kompletnu kriminalnu konkurenciju.

Gledano iz šireg, sociološkog ugla, eksplozija stope nasilnih ubistava u Srbiji nakon Petog oktobra nije nikakav izuzetak, već pre revolucionarna zakonomernost, budući da u istoriji gotovo da nije bilo revolucije koju nije pratio porast anarhije i nasilja. Isto tako, svaka revolucija ima tendenciju da u postrevolucionarnoj fazi određene ličnosti stigmatizuje do nivoa mitološke demonizacije (neki od primera su Luj XVI, Nikolaj II, Dragoljub Mihailović), a druge glorifikuje do nivoa oboženja (Robespjer, Lenjin, Tito). Otuda nije čudno što i Petooktobarska revolucija svoj mit gradi na opozitu Milošević-Đinđić.

DOKAZI O KOJIMA SE NE PRIČA

Osim toga, kao što je u Sovjetskom Savezu nakon Oktobarske revolucije bilo zabranjeno reći da je Lenjin došao na vlast uz pomoć nemačog novca koji su mu, svako iz svojih interesa, dostavljali jevrejski tajkun Aleksandar Parvus i letonski nacionalista Aleksandar Keskula, tako je u današnjoj Srbiji zabranjeno reći da su kompletnu izbornu kampanju, ulični aktivizam i proteste koji su prethodnili Petom oktobru organizovale i finansirale američke obaveštajne službe. A za to postoji pregršt dokaza. Tačno se zna kada su se i gde sa pukovnikom američke vojske Robertom Helvijem sastajali članovi pokreta Otpor (Srđa Popović, jedan od vođa tog pokreta, u svojoj knjizi „Mustra za revoluciju“ otvoreno piše o tim sastancima), a pored Helvija u svemu je učestvovao i „visokorangirani američki obaveštajni oficir, general-major Edvard B. Atkison, veteran vojske SAD”.[1] Džejms Dobins, istaknuti američki diplomata i bivši pomoćnik državnog sekretara za Balkan, u svojim memoarima navodi i neke detalje o saradnji Otpora sa američkim državnim organima: „Doveli smo jednog od lidera Otpora u Vašington, zakazali mu sastanke sa predstavnicima [predsedničke] administracije, i poslali ga nazad sa dovoljno novca da obuči i rasporedi 30.000 izbornih posmatrača”.[2]

Dakle, pokret koji je odigrao presudnu ulogu u kampanji rušenja Slobodana Miloševića (pomenuti Dobins Otpor naziva „najefikasnijim elementom srpske opozicije”) bio je aktivno finansiran i obučavan od strane države koja je godinu i po pre toga izvršila agresiju na Srbiju. U normalnim okolnostima, protiv tih ljudi bi trebalo da bude podignuta optužnica, pa makar posle svi bili abolirani u cilju društvenog pomirenja. Ali pošto Srbija nije normalna, već postrevolucionarna država, u njoj očigledno važe neka druga pravila. Tako Slobodan Homen, bišvi član Otpora, ne samo da ne oseća potrebu da prikrije stepen svog učešća u kampanji koju je strana država organizovala i finansirala na teritoriji Srbije, već u zvaničnoj biografiji koja stoji na sajtu stranke kojoj pripada i danas drži podatak da je u pokretu Otpor bio zadužen ni manje ni više nego za finansije.

Da stvar bude još bizarnija, ljudi koji su u saradnji sa strancima preuzeli vlast i kao protivuslugu stranom sudu isporučili bivšeg predsednika Republike, danas su, 19 godina nakon toga, ne samo u prilici da se neometano bave politikom, nego su upravo oni ti koji opet najavljuju da će uhapsiti predsednika Republike „u prvom satu nove vlasti u Srbiji” (OVDE, na 4.41), te sprovesti lustraciju, odnosno odrediti ko bi u ovoj zemlji smeo, a ko ne bi smeo da se bavi politikom. Zamislimo li se nakratko nad suštinom tih poruka koje slušamo gotovo svakodnevno, videćemo da se zapravo radi o nameri da se ukine pluralizam političkog mišljenja, odnosno da se od Srbije napravi monistička država u kojoj će petooktobarci i njihove ramifikacije biti jedine dozvoljene političke opcije, koje će se međusobno na izborima nadmetati kako bi se ustanovilo kome treba da pripadne naredni mandat vlasti.

VAŽNOST DRUŠTVENOG KONSENZUSA

Đurđevdanski izbori 2012. godine bili su očajnički krik naroda protiv novouspostavljenog petooktobarskog statusa kvo; krik koji je aktuelnoj vlasti podario legitimitet da se obračuna sa ušminkanom elitom koja je svoj narod prevarila i opljačkala, a svoju zemlju privredno devastirala i politički (auto)kolonizovala. Baš to što je Petog oktobra bio na poraženoj strani – i što kulturološki ne pripada miljeu iz kojeg je tada nahrupila novopridošla elita – Vučiću omogućava da zadrži visok stepen narodne podrške iako u političkom, a delimično i u kadrovskom smislu produžava nasleđe Petooktobarske republike. Ali odsustvo hrabrosti da se pitanje Petog oktobra otvori na pravi način – što podrazumeva ulazak u sukob sa strancima i delom petooktobarske elite – upravo se njemu danas vraća kao bumerang, jer ako deo društva i političke elite smatra da je rušenje sopstvenog režima uz direktnu asistenciju stranca bio pozitivan događaj naše istorije, kako ti isti ljudi mogu uvideti zbog čega je problematično novo prizivanje stranaca da ovde zavedu red i da se umešaju u naše izbore?

Elem, društvo koje nije u stanju da pronađe konsenzus o najvažnijim događajima svoje prošlosti ne može se nazvati narodom ili nacijom. Tamo gde nema zajedničkog pogleda na prošlost, ne može biti ni zajedničkog pogleda na budućnost, a gde nema saglasnosti o budućnosti ne može biti ni velike nacionalne strategije, koja je preduslov našeg izbavljenja. Nama danas ne treba navijačko svrstavanje za i protiv Miloševića (koji jeste počinio mnoge greške koje su neoprostive i sa nacionalnog i sa demokratskog stanovišta), već široka društvena i stručna debata o uzrocima i posledicama Petog oktobra, kojoj bi se pristupilo sa pokušajem da se razumeju motivi i okolnosti svakog od ključnih aktera.

Na kraju, nezavisno od mišljenja o prirodi Miloševićevog režima i metodama koje je primenjivao da bi se održao na vlasti, činjenica je da 19. godišnjicu Petooktobarske revolucije dočekujemo bez ijedne značajne političke figure – u vlasti ili opoziciji – koja će jasno izgovoriti ono što o posledicama tog događaja misli većina građana: da je ova zemlja toga dana izgubila svoj politički suverenitet, koji nikada više nije u potpunosti povratila. To je potvrda da je Srbija još uvek postrevolucionarno društvo, u kojem neki nevidljivi mehanizmi finim podešavanjima šteluju margine dozvoljenog političkog diskursa.

Kad Srbija bude imala vlast koja će smeti da vodi politiku aktivnog suprotstavljanja nametnutim normama Revolucije, znaćemo da je njen toksični legat na putu da bude poražen, a da smo mi kao društvo na putu da nađemo konsenzus o tom važnom danu naše prošlosti. Do tada, tavorićemo u petooktobarskoj ludačkoj košulji, politički se krećući u uskom okviru koji nam je tog datuma zacrtala tuđa ruka.

Novi Standard

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

Leave a Reply

Blogovi

Logujte se ili registrujte




Forgot?
Register