Autor: Boris Nad

Mi živimo u svetu ciničnih paradoksa. U takvom svetu suvereno vlada „primat ekonomije“. A takav „primat“ nam, kako primećuje italijanski mislilac Dijego Fuzaro, zapravo „oduzima sve“ ne dajući ništa zauzvrat. Ekonomija više nije sredstvo, ona je postala „sudbina“ i „glavni razlog“ – vrhovni razlog postojanja.

U normalnim uslovima, svrha ekonomije je da obezbeđuje sredstva za život; ova reč, grčkog porekla, inače označava „umeće vođenja domaćinstva (privrede)“. Ali savremeni liberalni kapitalizam, smatra ruski ekonomista Valentin Katasonov, nema nikakve veze s ovako shvaćenom ekonomijom: na mesto ekonomije stupa „hrematistika“, umeće bogaćenja, koja je, kako je upozoravao još filozof Aristotel, pogubna po društvo. Hrematistika zapravo uništava realnu ekonomiju i realnu proizvodnju: „U savremenom kapitalizmu više nemamo ekonomiju, imamo hrematistiku (špekulacije na robnim tržištima, piramidalne šeme, razvoj tržišta hartija od vrednosti, igre na berzama…). Hrematistika je reč-trik, i zato je možemo zameniti terminom ’kazino-ekonomija’“.

NOVI GOSPODARI VASELjENE

U „turbokapitalizmu“ ekonomija ima drugo, sasvim različito, pa čak i suprotno značenje: ekonomija više nije sredstvo života, već sredstvo porobljavanja unutar jedne, „hegemonističke države“, koja ogroman i pretežan broj, najšire slojeve stanovništva, pretvara u plebs, bez ikakvih prava i perspektive. Otuda „primat ekonomije“ donosi sveopšte i masovno osiromašenje. A donosi i posvemašnju socijalnu nesigurnost. U blagostanju bez rizika uživaju samo odabrani: uski, privilegovani sloj na vrhu piramide, takozvana aristokratija novca. Jedino finansijska aristokratija neprekidno pobeđuje u „slobodnoj tržišnoj razmeni“, u kojoj čak i ne učestvuje, ali zato propisuje pravila igre, stvarajući privid „tržišnog fer-pleja“. Oni su novi „gospodari Vaseljene“. Ostatak je klasa besprizornih, večitih i nepopravljivih gubitnika. Proletarijat, klasa „prezrenih“ XIX i XX veka, postepeno se pretvara u „prekarijat“, u značenju nestalni, privremeni, nesigurni (engl. precarious) radnici. Odnosno, u „klasu prokletih“. „Prekarijat“ je „nova klasa povremeno i privremeno zaposlenih“ – a često i nezaposlenih – „klasa slabo plaćenih i radno nezaštićenih, začeta u divljem braku neoliberalizma i globalizacije“, koja već čini ogromnu većinu populacije. „Primat ekonomije“ i idolatrija „slobodnog tržišta“ treba da sakriju tu poraznu i gorku istinu.

„Prekarijat“ je kopile globalne tranzicije; nije vanbračni sin „divljeg kapitalizma“, kakav, valjda zakonomerno, nastaje tokom tegobnog i neizvesnog povratka iz socijalizma u kapitalizam. Između ostalog, zato što taj „uređeni kapitalizam“, prema kojem se navodno krećemo, više nigde, a posebno na Zapadu, ne postoji. On je samo fatamorgana. To je stvarnost XX veka. Nestao je najkasnije u njegovoj poslednjoj deceniji, u istom trenutku kada je nestao i socijalizam.

OPASNA NOVA KLASA

Prema britanskom ekonomisti Gaju Stendingu, ova „opasna nova klasa“, a to je i naslov njegove knjige iz 2011, proizvod je opšte nestabilnosti, koja i čini samu suštinu globalnog kapitalizma. Koncept ove „opšte nestabilnosti“ rodio se u glavama neoliberalnih ideologa 70-ih godina prošlog veka, koji su zagovarali potpunu „fleksibilnost tržišta rada“, navodno u cilju „veće konkurentnosti“ – da bi početkom ovog veka prerasla u „novu normalnost“. Nenormalnost je pretvorena u normu, socijalna nesigurnost u prednost, a to je samo deo paradoksa našeg doba. Proces se naziva i „komodifikacijom rada“. Radnik je u tom „procesu“ sveden na prosti „faktor proizvodnje“; na jeftinu sirovinu, i uz to lako zamenjivu, čiju „stvarnu tržišnu vrednost“ određuje sve niža cena rada, obavezno ispod minimalne zarade. Taj „prekarijat“ ne čine samo radnici (proleteri prošlog i pretprošlog veka) koji su ostali bez „stalnog posla“, zbog deindustrijalizacije ili transfera proizvodnje, niti su „prekobrojni“ isključivo neobrazovani ili migranti; čine ga, u sve većem postotku, i mladi i visokoobrazovani, „frustrirani sopstvenim statusom i životnim izgledima“.

Da li je baš neophodno izmišljati nove klase u stvarnosti koja je prilično, čak i razočaravajuće jednostavna? I treba li stalno podsećati na ono što je očigledno? Svet je danas podeljen na samo dve klase: na „gubitnike globalizacije“ i na one na vrhu: malobrojnu transnacionalnu oligarhiju koja za sebe grabi „sve, i ostatak“. Tradicionalni sukob između buržoazije i proletarijata odvijao se u okviru suverene nacionalne države, ali ta suverena država na Zapadu odavno ne postoji. I jedni i drugi – i „stari proletarijat“ i „stara buržoazija malih preduzetnika“ – danas spadaju u najširi sloj „gubitnika globalizacije“, koje bez milosti uništava finansijska oligarhija. Prvi su pretvoreni u obespravljenu „masu bez svesti“, drugi su do krajnosti osiromašeni kroz sistem bankarskih finansijskih prevara i transnacionalne konkurentnosti. Zapravo, stvari u (neo)liberalnom kapitalizmu se odvijaju tačno u onom smeru koji je predviđao Marks: u smeru pauperizacije proletarijata, u kome nestaje i stara „srednja klasa“. A to je, u stvari, „prekarijat“: svet prekobrojnih, neorganizovanih, ekstremno eksploatisanih, slabo plaćenih i pravno nezaštićenih.

NOVI PLEBS U NOVOM FEUDALIZMU

Danas svetom vlada „apsolutni kapital“, koji nastoji da ukine granice nacionalnih država i poslednje ostatke njenog suvereniteta, granice, carine i sve tržišne barijere, kako bi omogućio nesmetano kolanje kapitala, roba i – jeftine, skoro besplatne, upravo ropske radne snage. O tome govori Džefri Majron, direktor ekonomskih studija na Institutu Kejto, koji u ime „apsolutnog kapitala“, sa stranica nedeljnika Ju-Es-Ej tudej, zahteva „otvorene granice“, za Ameriku i za čitav svet: „Otvorene granice znače da više ne bi bilo zidova, ograda, zamornih procedura na aerodromima, zloglasne Službe za imigraciju i carinsku kontrolu (ICE), deportacija, pritvorskih centara ili imigracionih sudova“. Koristi od ovakve politike, tvrdi Majron, daleko bi nadmašile troškove i eventualne gubitke; tako bi se štedeli resursi, a „poslodavci bi (u SAD) obezbedili pristup talentovanom ljudskom kapitalu“. „Jedna akademska studija pokazuje da bi se svetski bruto domaći proizvod dva puta uvećao u odnosu na sadašnji iznos“, tvrdi Majron, a ekonomska efikasnost će se navodno povećati, ne samo u SAD, već i u svim zemljama koje „izvoze imigrante“. Kako?

Majron propušta da nas obavesti o svom „akademskom izvoru“, studiji koja, navodno, dokazuje da bi otvaranje granica donelo globalni ekonomski procvat. Izvesno je jedno: da bi nekontrolisana imigracija obezbedila pristup „ljudskom kapitalu“, praktično neograničenom resursu radne snage, lišenom svih oblika državne zaštite i garantovanih socijalnih prava. „U svojoj suštini,“ upozorava Fuzaro, „svehvaljeni globalizam podudara se sa mračnom dinamikom ponovnog pretvaranja u plebs onih masa koje su nekada bile zaštićene pravima stečenim u okviru nacionalnih suverenih država, a sada su redefinisane kao masa kmetova na milosti i nemilosti kapitala bez granica. U tome leži suština `globalizacije` kao temelja novog finansijskog feudalizma. Globalizacija tržišta prihoda ide podruku sa globalizacijom radnika svedenih na novi plebs planetarnog sistema potreba, lišenog etike, bez granica, bez državne zaštite i bez politički garantovanih socijalnih prava.“

RAZGRADNjA SOCIJALNOG TKIVA

Apsolutni kapitalizam je sistem u kome se kapital više ne suočava sa preprekama ili bilo kakvim ograničenjem. Danas je u toku „globalna tranzicija“ ka takvom društvu, a važna karakteristika ove „tranzicije“ je to što niko, pa ni sami ideolozi neoliberalizma, a još manje od plebsa potpuno izlolovana aristokratija novca, ne zna kuda ona zapravo vodi. Sasvim sigurno, ne u socijalni i ekonomski „progres“ ni u društveno blagostanje. O društvenom blagostanju za sve više uopšte nema govora, a ne govori se ni o neoliberalnoj „plimi koja će podići sve čamce“. Savršeno je jasno da se ona nikad neće dogoditi. Događa se, zapravo, nešto suprotno: potop ili cunami koji lomi stare društvene strukture i razara do sada postojeće klase. Za ogromnu većinu, jedina realna perspektiva u takvom svetu je nedostatak svake perspektive. Pripadati svetu rada postalo je stigma i sramotni žig. To je položaj na samom dnu društvene lestvice, koji osuđuje na neizlečivo siromaštvo, na mukotrpno i neizvesno preživljavanje od danas do sutra, s jednom jedinom garancijom: da će sutra biti gore nego danas. Ovi procesi na Zapadu već dovode do katastrofalnih posledica, do razaranja i razgradnje društvenog tkiva, ali se, uprkos tome, a to je još jedan paradoks, nastavljaju, i nastaviće se i ubuduće.

U takvom svetu „neće biti nikakve revolucije“, ili bar tako misle njegovi najugledniji mislioci i apologete, ponavljajući ovu mantru u bezbrojnim varijacijama, u nadi da će se želja „gospodara Vaseljene“ volšebno pretvoriti u istinu i neku novu društvenu zakonomernost, uprkos činjenici da je danas, kako primećuje Fuzaro, „svetska scena, koja je odškrinuta 1989, oslobodila potencijal patnje i bede, nepravde i zloupotrebe moći, eksploatacije i nepravde, što bi moglo da proizvede ekvivalent od najmanje petnaest revolucija kakve su bile Francuska 1789. i ruska 1917…“

Reči kao što su „klasa“, „klasna borba“ ili „eksploatacija“ izbrisane su iz savremenog rečnika. Ne postoji više ni „socijalna pravda“. Poslednja vrednost u koju se bezuslovno veruje je „vrednost tržišta“ i „slobodne trgovine“, a to je razmena, beskrajno kolanje roba i novca, kao njegovog vrhovnog i apstraktnog simbola. Svet (čitav svet) je roba. I „plebs“ je roba. A novac je „univerzalna roba“, koju „ni iz čega“ proizvodi svemoćna aristokratija novca. „Eksploataciju“ i „društvenu nepravdu“ (o kojima nije dozvoljeno da se govori) zamenjuje „nefleksibilnost“; onaj ko nije fleksibilan da bi se u dovoljnoj meri prilagodio novoj realnosti obraća se psihologu ili psihijatru, zahteva „stručnu pomoć“.

U tom vrlom novom svetu ne postoji klasa, postoji jedino „individua“. A postoji i „nemogućnost pojedinca da se izbori s objektivnim svetom, da se prilagodi situaciji, da adaptivno modelira svoj subjektivitet u skladu sa datim uslovima“. Psiholozi i savetnici su najviša i poslednja instanca. A oni uporno ponavljaju da je problem u nama i u našoj nesposobnosti da se prilagodimo ili „prihvatimo novu realnost“, a ne u društvu. Nije društvo nepravedno, već su pojedinci „neadaptivni“ i „nefleksibilni“. Da bi se individua „uklopila“, potrebno je da „usvoji fleksibilni i funkcionalni model mišljenja“, ili da ne misli uopšte. Da bi se individua „adaptirla“ na stvarnost koju je nemoguće prihvatiti, ona mora da, prividno dobrovoljno, prihvati operaciju promene svesti.

BOG MONOTEISTIČKOG TRŽIŠTA

Mesto „poslednje instance“ je od sada uskraćeno i sveštenstvu i crkvi, kojoj, u globalizovanom tržištu, jedino preostaje da se i sama pretvori u korporaciju, po mogućnosti multinacionlnu, i da prodaje svoju „robu“. U toku je „velika desakralizacija sveta“. U takvom svetu jedina prava i istinita religija je kapitalizam. Da je kapitalizam okrutna religija, a ne puki sistem privređivanja, uočio je još filozof Valter Benjamin. Doduše, kapitalizam je, prema Benjaminu, religija bez transcendencije, religija savršeno imanentna, bez teologije i dogme: „Kapitalizam je čisti religiozni kult, možda najekstremniji koji je ikad postojao. U njemu sve dobija smisao samo kroz direktan odnos prema kultu: on nema neku posebnu dogmu, neku posebnu teologiju. On utilitarizmu daje njegovu religioznu nijansu“ (V. Benjamin: Kapitalizam kao religija).

Ovaj kapitalistički kult počiva na „osećanju krivice (dug)“, koje vernika dovodi do očajanja, a upravo „od tog širenja očaja, čija bi religija trebalo da obuhvati ceo svet, očekuje se (paradoksalno) spasenje“. „Bog kapitalizma“, ili „monoteistički bog tržišta“ pri tom ostaje skriven, ali on je u stvari prisutan svuda, i ispoljava se i prikazuje u sudbinama ljudi.

IGRAČKA APSOLUTNOG KAPITALA

Vratimo se još jednom Dijegu Fuzaru. Na Zapadu više ne postoji proleter, koji je, ili u čije ime su dizane proleterske i socijalističke revolucije XX veka. Šta preostaje, pošto je taj proleter konačno učinjen bezopasnim, praktično razvlašćen i najzad „ukinut“? Preostaje „homo precarius“. A „`homo precarius` je suština individualističke izolacije i prekinute društvene veze. Raskinuo je svaku zajednicu, klasu i solidarnost, držeći se dogme o konkurentnom preduzetništvu koje ga želi kao neprijatelja onih koji su, iako u istoj njegovoj poziciji izrabljenog, uvek spremni da sebe okrivljuju u slučaju neuspeha“.

Taj „homo precarius“ je „potpuno bespomoćan i sâm, instrument u rukama apsolutnog kapitala, koji može neograničeno iskorišćavati njegovo telo i um, ruke i neurone“. Taj, takozvani „prekarni radnik, nikada ne prevazilazi svest nomadskog i monadskog subjekta, niti prelazi u lik `strastvenog besa` Gramšijevog diskursa“. On je sveden na roba koji nije ni svestan sopstvenih okova, već za sopstveni položaj okrivljuje uvek samog sebe, roba koji nema nikakvu ideju o slobodi i o sopstvenom oslobođenju, i čije postojanje je fatalno određeno mukotrpnim preživljavanjem od danas do sutra. A to je položaj koji, opet paradoksalno, daje neku nadu.

POČETAK TEKTONSKIH PROMENA

Da li je i u takvom svetu pobuna ipak moguća? Dokle će zapadne države uspevati da kanališu bes i nezadovoljstvo i obuzdavaju pobune do kojih, na koncu, ipak mora doći? Pouzdanje u kontrolu društvenih „procesa“ je samo jedna velika zabluda, upozorava Slobodan Reljić: „Velika je zabluda da jedan rasklimatani mehanizam kao što je današnja zapadna država, čak i najjača – američka, može beskrajno kontrolisati izlive revolucionarne srdžbe masa koje dramatični rast društvene nejednakosti dovodi na rub pucanja“.

Kontrola, socijalni inženjering i vera u njihovu svemoć samo su „društveno korisne iluzije“, budući da svi društveni mehanizmi ionako dovedeni do tog „ruba pucanja“, i da funkcionišu samo prividno, s mukom održavajući stabilnost i ravnotežu u svetu koji je već odavno izgubio svaku ravnotežu, stabilnost i najzad centar, postajući igračka i plen sila koje je, uostalom, sam i oslobodio, kao Aladin iz čarobne lampe.

Niko, pa ni „gospodari Vaseljene“, u tom svetu ne zna šta donosi sutra. Kompas je izgubljen. Kola su pojurila niz strminu. Ko njima može da upravlja? Mase „prekobrojnih“ – modernih nomada, stavljene su u pokret, prelazeći s kontinenta na kontinent i sudarajući se među sobom. Globalizacija zaista „generiše mobilnost“, a njene posledice su nesagledive. To kretanje je odavno postalo haotično, a haos nije moguće kontrolisati. Promene su u suštini tektonske. I to je samo početak. Teški društveni potresi su tek na pragu. „Perspektive ne odišu optimizmom,“ dodaje Reljić, „uprkos tome što je je progres optimistički pogled pretvorio u društvenu obavezu na Zapadu“. Ne postoji, ako zaboravimo na  galamu plaćenih propagandista apsolutnog kapitala, nijedan razlog za optimizam.

Revolucije i nasilni pokreti zapravo postaju neizbežni. Postmoderna „aristokratija“ i njeno „sveštenstvo“, intelektualci koji su se „adaptirali“ i propagiraju „globalizaciju“, to ne vide i ne žele da vide, jer žive u svojim luksuznim „socijalnim džepovima“, savršeno izolovani od plebsa. Oni ne čuju zaglušujuću buku koju stvara plebs. Tako je bilo i u prevečerje Francuske revolucije.

Novi Standard