Piše: Dina Strajker
Godine 1985, ubrzo po dolasku Mihajla Gorbačova na vlast u Sovjetskom Savezu, napisala sam članak koji je nesvesno bio odjek teorije britanskog istoričara sa početka dvadesetog veka, Halforda Makindera, koji je raspoznavao evroazijski kontinent kao središte sveta. Moja teza bila je da se Evropa pogrešno vezuje za svet s druge strane Atlantika, umesto da sebe vidi kao jedan od gorostasa evroazijskog kontinenta koji bi bioprotivteža tada moćnom Sovjetskom Savezu. Članak nije objavljen ali se našao u knjizi jednog malog akademičarskog izdavača koja je iznosila ideju o planu za ponovno ujedinjenje Evrope. Objavljena je na dan pada berlinskog zida, na veliko zaprepaštenja Sovjetologa.
Trideset godina kasnije taj članak i dalje opisuje evropsku sudbinu: nastavak zavisnosti od Sjedinjenih Država, iako su Sovjetski Savez i njegov loš ekonomski sistem odavno nestali. Produžetak te zavisnosti od SAD nastavlja se bezrazložno tokom Hladnog rata prepuštajući Evropu da bude ratna pozornica između dve supersile, a iz te pozicije se danas rađaju njezini otrovni plodovi: ekonomska štednja, neodrživ priliv izbeglica iz zemalja koje je američka ratnohuškačka politika razorila i pobudila uspon obuzdavanja imigracije koju sprovodi ekstremno neofašistička desnica. No, na sreću Evrope, Vladimir Putin postupa u skladu sa Makinderovom tezom. Za vreme Hladnog rata, dočaravala se avetinjska slika kako se sovjetski tenkovi valjaju preko istočnoevropskih ravnica i izmjenjivala se sa upozorenjima o ‘Finlandizaciji’, odnosno jedno podmuklo sovjetsko preuzimanje Evrope upotrebom meke moći. Danas se jedna Evropa koja je finlandizirana od strane SAD može osloboditi ukoliko postane dio Putinove i Makinderove Evroazije.
Godine 1997. Bžežinski se u svom projektu “Velika šahovska tabla“ poziva na Makindera a radi se o razrađenom planu za američko vladanje svetom, kojeg danas opetuju neo-konzervativci. Državni udar u Kijevu, izveden 2014., prvi je korak u Zbignjovom planu odvajanja Ukrajine, Gruzije, Armenije, Belorusije i Moldavije, pa makar se rizikuje pokretanje Trećeg svetskog rata.
Premda retko ko to kaže, činjenica jeste da se Evropa našla u krajnje teškoj financijskoj situaciji delomično zbog svog trajnog položaja na strateškom poprištu između SAD-a i Rusije. Već decenijama, autsajderi se žale na ’bedem Evrope’, njegove bezbrojne zakone i odredbe koje donose briselski birokrati radi zaštite evropskih poljoprivrednika i preduzetnika kao i radi stroge kontrole granica koje su, sve do nedavno,služile da se azilanti drže na odstojanju. U stvarnosti, bedem Evropa je u velikoj meri izgrađen prema američkim specifikacijama, kao ’atlantskog partnera’ koji se izuzima od učešća u vojnim avanturama Vašingtona dok ona usavršava ’državu blagostanja’. Decenijama kasnije, premda se život u državi blagostanja u velikoj meri, posredstvom samozadovoljne štampe, krije od običnog Amerikanca, američki se radnici počinju pitati otkuda to da za godišnji odmor imaju samo dve nedelje i tako skupu medicinsku negu.
Do 2008, sa postankom Evrope drugom najvećom ekonomijom na svetu, došlo je vreme da se nešto s tim u vezi preduzme. Nikome u Parizu ili Lisabonu nije tada padalo na pamet da financijski krah nije privremena ekonomska konjunktura. Ali, sedam godina kasnije svanulo je mladim milenijskim levičarima da je Evropska kuća – da se koristim terminom što ga je skovao Mihailo Gorbačov – namerno u svojim temeljima podrivana upravo od zemlje koja ju je spašavala u dva svetska rata.
Grčka, nekad poznata kao ‘kolevka demokracije’ u poslednjih nekoliko godina postala je ‘bolesnikom Evrope’ (omiljena američka fraza koja se izvorno koristila da se opiše Otomansko carstvo Turske), pa više nije viđena kao zemlja sunca, morskih talasa i sirtakija, već kao narod zabušanata čiji radnici prerano odlaze u penziju da bi pijuckajući ouzo igrali dame kraj mora. U stvarnosti, Grčka se, poput Islanda i Kipra, našla na meti beskrupuloznih međunarodnih bankara koji sada žele da celo grčko stanovništvo plati njihove neodgovorne poslove. Oni imaju podršku Međunarodnog monetarnog fonda i Evropske centralne banke, a spomenute institucije ih ovlašćuju da traže od onih 99% naplatu dugova zbog previsokih penzija koje je vlada odobrila iako onaj 1% izbjegava plaćanje poreza.
“TINA” – Margaret Tačerova mantra kako štednji “nema alternative“, pola decenije sve je jače pritiskala radnike Evrope, sve dok se radnički bes nije zgrušao u široko utemeljene i odlučne pokrete za promenom, naročito evropskim južnim potezom: Grčka, Italija, Španija i Portugalija, zemljama koje su historijski imale najjače komunističke i socijalističke partije i koje nadalje imaju energične sindikate. Grčka, koja je u kontinuitetu pretrpela niz takozvanih nesposobnih levičarskih i još više desničarskih vlada, konačno je nakon nekoliko godina strpljivog organiziranja rodila Sirizu. U 2015. godini Siriza je pobedila na parlamentarnim izborima svojom razrađenom platformom s kojom je obećala da će ukinuti mere štednje koje su terale na hiljade Grka na samoubistvo.
U događanju bez presedana, aktivisti iz Španije i Portugalije pohrlili su u Grčku da pomognu Sirizi u njenoj predizbornoj kampanji, a sada stranka Podemos iz Španije ima dobre šanse za osvajanje izbora u septembru, dok radnici diljem Evrope nastavljaju demonstrirati protiv štednje, uključujući i Veliku Britaniju, gde se okrivljuje ’Evropa’, i u Nemačkoj, gde se radnicima govori kako su oni prisiljeni podržavati ‘lenje’ Grke.
Kako se sve brže približava grčko neizvršenje njihovih novčanih obaveza, evropski vladari nastoje izgledati hladnokrvni, ali su uplašeni. Ako njihovo balansiranje na ivici rata prisili Grčku da napusti Evro, i druge južne zemlje bi mogle da je slede, i tako razotkriti jedan sistem koji se decenijama strpljivo gradio kao deo jedne ekonomske unije koja utiče na živote svakog Evropljanina. Avaj, glavni akteri Evrope više nisu oni političari koji su gradili ‘Evropski san’ sa mirom na umu, nego globalni finansijeri koji hoće da imaju svoj deo kolača dok evropski radnici gutaju knedle.
U dvadesetom veku Evropa je bila pozornica dvaju svetskih ratova, ali u dvadeset-prvom veku jedini način da ju je moguće pokoriti je putem ekonomskog ratovanja. Savremeni historičari otkrivaju činjenicu da su dva svetska rata više bili iz ekonomskih nego iz ideoloških razloga, te da novi način vođenja ekonomskih ratova ide posredstvom međunarodnih ekonomskih politika pod kontrolom Vašingtona. I upravo kad se SAD odlučio izbaciti Rusiju iz igre kako bi sebi obezbedile pristup bogatim zalihama minerala, podjednako su odlučili osigurati se da se EU ne pretvori u nekakav radnički raj koji eventualno može potaknuti pažnju američkog radništva.
Prema Sari Vagenknehta, potpredsednici Nemačke leve partije u današnjem razgovoru sa Sofijom Ševarnadze na Ruskoj televiziji (RT), Evropljani počinju uviđati da iako ih nisu prisiljavali da učestvuju sa čizmama na terenu u vašingtonskim ratovima u Africi i na Bliskom Istoku, oni od Evrope očekuju da prihvati na desetine hiljada izbeglica, od kojih su mnogi Crnci a većina su Muslimani koji beže prema evropskim obalama.
Dok se urušavaju evropske odnegovane javne površine, muzeji i ona radnička ’od-kolevke-do-groba’ sigurnost pod trokrakim napadom: finansije, stanovništvo, religija, odgovor na tu dilemu je isti kakav je bio i pre trideset godina: nezavisnost od SAD-a. A sada, jedna mala zemlja čije polaganje pravo na slavu datira nazad dva milenijuma, vodi put ka demokratiji u dvadeset prvom veku. Dok njegov ministar finansija nastavlja pregovore sa monetarnim jastrebovima, Aleksis Cipras se nalazio u Sankt Petersburgu na Petnaestom ekonomskom forumu, gde je u važnom govoru dao svetu na znanje da njegovi milenijski parnjaci više neće da se postroje iza Vašingtona.
I dok SAD tvrdi da je Rusija na međunarodnoj sceni izolirana i upoređuju njihovog vrlo popularnog predsednika sa Hitlerom, biznesmeni i akademici iz 120 zemalja pridružili su se Ciprasu aplaudirajući Putinovim opetovanim pozivima na dijalog, saradnju i pregovaranje. Iako je poznato da je rat dobar za biznis, današnji biznismeni sve više uviđaju glupost kontinuiranog rušenja sveta da bi ga ponovo gradili, naročito u nuklearno naoružanom svetu. U St. Petersburgu potpisano je ugovora u vrednosti od $5,4 milijardi.
Finlandizacija je zamišljena kao postepeno preuzimanje jedne uspavane Evrope od strane Sovjetskog Saveza. Dok SAD nastavlja pritisak na EU da sklopi jedan pakt kojim bi korporacije postale svemoćne, Vladimir Putin zasniva svoju politiku na dobro poznatoj mantri: “Daj čoveku ribu i on će je za jedan dan pojesti; nauči čoveka da peca i on će je jesti svaki dan.” Ponudio je Grčkoj način da sebi osigura svoju finansijsku budućnost bez potrebe za milostinjom ili izvlačenjem iz teškoća, potpisivanjem ugovora za cevovod koji će donositi ruski plin Evropi putem Grčke.
Ukoliko južni tok može uveriti sever da ostavi svoju atlantsku ovisnost iza sebe, Evropa kakvu smo poznavali od Drugog svetskog rata postaće neprepoznatljiva do svoje stogodišnjice: možda i domom većini Muslimana, ona će biti deo jednog prostranog Evroazijskog kontinenta kakvog Makinder opisuje kao centar sveta, od Afrike odvojena samo jednim zajedničkim morem. I daleko od toga da će njene nacije jedna po jedna potpadati pod SAD, raznoliki narodi Evroazije voziće se kineskim putem svile od Vladivostoka do Lisabona, kako je to De Gol predlagao.
0 Comments