Piše: Željko Cvijanović

Boris Tadić, to više nije politička priča. To je šekspirovsko finale jedne teme Oskara Vajlda, u kojoj naš junak, na sopstveni užas, ostaje – neodrastao i lakomislen – večiti dečak srpske politike, dok njegova slika, na užas nas koji je gledamo, postaje svedočanstvo izopačenosti i raspada. Jer politička egzistencija našeg Dorijana Greja, koja završava u toj slici pada, iscrtavala se skoro četiri godine na strategiji odlaganja i kupovine vremena, od danas do sutra. Za to vreme obruč oko njega sužavao se, da bi mu na kraju svi poverioci osvanuli na vratima, istog dana i istog sata. Ali to nisu više bili oni fini ljudi od pre dve ili tri godine, koji su mu delili mesece kao da je sve vreme ovog sveta bilo njihovo. To je danas svet veoma besan, u svom besu veoma pomerenih shvatanja i prema tome šta može i šta sme da mu radi ovako smušenom i slabom, ni nalik onom Dorijanu, koji je galantno kupovao vreme ponašajući se kao da ga je nakupovao u eonima.

Zato su ovo dani u kojima gledamo njegovu sliku posrtanja svake vrste. Lice na njoj svedoči da prisustvujemo trenutku kada on gubi sve, kad još samo čeka svoj mač, da mu zabije neko njegov, neko – držite me za reč – ko će biti gori od njega. Bolje od toga nije ni moglo: onaj koji se u društvu obeleženim dubokim konfliktom politikom bavi držeći sva vrata široko otvorenim na kraju će redovno zalupiti baš sva. Jer Borisa danas smatra izdajnikom svet koji ne bi dao Kosovo za Evropu; oni koji ne bi dali Evropu za komad nekakve zemljetine koja se ne vidi sa „Beograđanke“ drže ga za kukavicu; oni koji bi dali i jedno i drugo za jednu kupovinu u „Zari“ proklinju ga sedeći na birou; svi kojima se s parama za njegovog vakta posrećilo drže ga tankom garancijom da će te pare i zadržati. Opozicija ga tretira kao ahilovu petu vlasti, njegovi iz vlasti još malo pa isto tako.

Ameri mu neće zaboraviti što je prekršio pravilo da veliki smeju da izneveravaju obećanja data malima, ali mali velikima ne; Rusi mu neće oprostiti što ih je lagao kao rođake sa sela; Evropljani što mu je falio samo jedan korak da postane njihov i što taj korak nije napravio evo četiri godine; a ni jedni, ni drugi, ni treći neće mu preći preko toga što je sa svima njima pričao tako samouvereno petljajući kao da oni ne pričaju među sobom, kao da su se jutros tukli u Zalivu svinja. Njegovi zapadnobalkanski susedi razočarani su što im je dao toliko mnogo da su naivno poverovali kako će im dati sve. Njegovi baroni ne praštaju mu zašto ih je uopšte obogatio, kad sad ne može da ih zaštiti, nego im gologuzani iz opozicije prete hapšenjem, pa oni, siroti, moraju da kupuju stanove po inostranstvu da se sklone kad zagusti.

PORUKA STRANCIMA

Zato se vredi zamisliti nad dubinom udesa tog čoveka – političkog narcisa kakvih nismo videli mnogo – koji je umeo da pati kad ga neko ne voli i koji se suočava s tim da ga danas ne voli baš niko, i to ga baš toliko ne voli da će plan za njegovo političko ubistvo biti čist plagijat „Ubistva u Orijent-ekspresu“. Kada taj slomljeni Boris danas javno kaže kako bi više voleo da reši Kosovo nego da dobije izbore, on je, naravno, još daleko od toga da se sreo sa istinom i da bi mu trebalo verovati. Ali se veoma približava jednom priznanju koje od njega očekuju makar oni koji u sebi još za njega još mogu da pronađu, ako već ne reč opravdanja i praštanja, a ono bar reč razumevanja za njegov udes.

Naravno da bi on voleo da dobije izbore i naravno da će učiniti sve – nema tog nepočinstva koje neće – da tako i bude. Ali to što, makar u izjavi, izbore i svoj mandat stavlja na drugo mesto, svedoči kako je makar počeo da razumeva kako su izbori za njega svet senki i kako se, bar ponekad, noću budi od toga što mu je kristalno jasno gde je pogrešio, odakle zna da za njega životnih izbora više nema. Njegov prioritet, a to će reći deo njegovog stvarnog sveta jeste danas rešenje za Kosovo, ono mitsko mesto gde su do sada pale bar tri srpske vladarske glave – čak dve u poslednjih deset godina – i gde nijednu od njih tri nisu posekli Srbi, makar sva ta tri puta gubili Kosovo.

Hajde da vidimo šta zapravo kaže Boris, pa će nam biti jasno i čega se plaši. Kada izgovara šitom otvorenih očiju – kao da se kune – koliko zapravo želi da reši Kosovo, pitanje je šta uopšte danas jednom Srbinu znači rešiti Kosovo. Sići na srpskim tenkovima dole? Uozbiljite se! Dogovoriti se sa Šiptarima? Nemoguće! Sa strancima? Nar Boris bi se dogovorio da je mogao. I zato danas rešiti problem Kosova može da znači samo jedno – predati ga!

Kome se dakle Boris zaklinje da bi danas radije predao Kosovo nego da još jednom osvoji vlast, dođavola s njom. Kome poručuje da mu više nije do vlasti, što je jeste lažna izjava, ali je, ne manje, istinita kao mera toga koliko želi da reši/preda Kosovo? Možda onima koji mogu da mu pomognu da još jednom osvoji vlast, a mogu i da mu odmognu da je ne vidi nikad više? Možda onima koji mogu da ga skrate za glavu zbog tog istog Kosova?

Koliko god se meni ne dopadalo to što je Boris na Kosovu dao više nego što je smeo, to je moj problem. Činjenica je, međutim, da je dao mnogo manje nego što je obećao, o čemu nam svedoče i Vikiliks i sve brojniji strani birokrate, poput Miroslava Lajčaka, koji nam polako otvaraju kako je EU, ma šta mi mislili o njoj i njenim oficirima, igrala poslednje četiri godine poštenije od srpske strane. A to znači da nije bilo novih uslova za kandidaturu za EU. Svi uslovi o kojima mi govorimo danas stoje najmanje od prošle godine, sa svima su se Tadić i njegova ekipa upoznali i saglasili. Oni su novi samo za Srbe, koji o njima nisu znali ništa jer ih je obmanjivala njihova vlast sa Tadićem na čelu, a ne Brisel, Berlin još manje.

SA SVOJIM NARODOM

Činjenica je, jednako, da je Tadićeva skrivena strategija, kada je osvojio vlast 2008. godine, bila podela Kosova. Naravno, koliko god ona, sa pozicije srpskih interesa, bila rđavo rešenje i koliko god, iz ugla stranaca, bila ostvariva kao ribolov u Mrtvo moru. Činjenica je takođe da je prošle godine, posle debakla u Sudu pravde u Hagu i kapitulacije u Generalnoj skupštini UN, Tadić prešao na rezervni plan – postepenu predaju Kosova, koja će biri vremenski sinhronizovana sa procesom pridruženja Srbije Uniji. Rečju, on njima malo Kosova, oni njemu malo Evrope, iz ruke u ruku. Takođe je činjenica da je Tadićev ekonomski, politički i moralni slom, iznenadio i njegove strane partnere, koji su, srećom, srušili njegov rezervni plan jer su hteli malo više Kosova za malo manje Evrope. A to će opet reći da su u Berlinu oduvek više računali s Kosovom nego što su bili spremni da Borisu daju da računa sa Evropom.

Na kraju su – život ume da bude ciničan – Kosovo i Evropa za Borisa postali ono što je oduvek, lažući Srbiju, tvrdio. Postali su razdvojeni procesi. Jer, da nije tako, zar bi Boris danas slao poruke Evropljanima da mu ne treba vlast, a to će reći da mu više ni kandidatura nije toliko važna, bar ne koliko bi voleo da na Zapadu samo znaju da bi on njima dao Kosovo, samo kad bi mogao. A zašto ne može? Zato što je njegova ogrezla vlast polomila zube na severu Kosova, i to ne sa Kforom, ne sa Tačijem, niti sa strancima. Polomila ih je u sudaru sa kosovskim Srbima – onima koje tadićevci doživljavaju kao „šaku jada“ a njihovi mediji kao gomilu neukih seljaka koji stoje između njih i budućnosti. Tadićeva vlast se dakle polomila na Severu, s tim što od toga nije polomljena samo tamo već i u Beogradu.

Zato Boris, kada poručuje strancima da bi on rešio Kosovo, poručuje zapravo da on ne može da reši – a mnogo bi želeo – ono što je obećao. Zašto je onda obećao, pitanje je na koje će morati da odgovori on sam, i to pre nego što Fortinbras dođe da u šekspirovskoj završnici u Srbiji prebroji ono što prebrojava u „Hamletu“.

I zato je cela istina da se Boris u petak u Briselu neće boriti ni za kandidaturu ni za vlast. Boriće se za goli život. I po tome – kakva kučka ume da bude sudbina – Boris, prvi put otkako vlada, deli svoju sudbinu sa Srbima, od čijeg udesa je toliko bežao da je na kraju morao da se sudari s njim.

Novi Standard