U oblasti ljudskih prava postoji efikasna međunarodna organizacija s univerzalnim članstvom- Savet Evrope. Ustanovljena su zajednička pravila za sve, postoje moćni mehanizmi kontrole kao i procedure. U oblasti čvrste bezbednosti nema takve organizacije. Interesi grupa i uzajamne obaveze dominiraju nad opštim interesima

Piše: Mark Entin

Ne tako davno, na svet smo gledali sa optimizmom i sigurnošću. Svetska ekonomija uvećavala je živi kapital (sredstva koja se lako pretvaraju u efektivu). Nisu samo pojedinačne države bile deo održivog ekonomskog razvoja već su to bili su celi regioni. Obim svetske trgovine dostigao je nezapamćene razmere. Reklo bi se da je nastupila dugoočekivana era burnog ekonomskog rasta i cvetanja. Problemi međunarodne bezbednosti doživljavani su na sličan način. Postojala je grupa država koje su bile u stanju da izađu na kraj sa svim problemima, a ostale je samo trebalo da budu uz njih ili da ih slede.

Sada, kada je euforija prošla, ispostavilo se da je realnost mnogo rđavija nego što se činilo. Duboka hipotekarno-finansijska, a za njom i ekonomska kriza zahvatile su ceo svet. Pokazalo se da marginalizovani kritičari stihijski izgrađenog, iracionalnog i beskrajno nepravednog svetskog poretka nisu bili sasvim u krivu. Nije reč o tome da je ranije sve bilo kako treba, pa je odjednom bez razloga propalo. Nije tajna da je svaka kriza izrasla na ukupnom kretanju ekonomskog razvoja koji joj je prethodio, a koji je većina sa zadovoljstvom i strašću godinama podržavala. Takav razvoj se ne može braniti nikakvim argumentima. Bio je pogrešan sve vreme i zapravo kriza suštinski nije donela ništa novo. Ona je samo otvorila ljudima oči i naterala ih da pogledaju istini u lice. A to što su videli protreslo ih je i otreznilo. Došao je kraj iluzijama. Svi su, uključujući u prvom redu nabrzinu foriranu Grupu-20, zajednički pristupili lečenju teško obolelog savremenog kapitalizma i svetskog poretka.

To je ono koliko se tiče ekonomije. A što se tiče vojnopolitičke sfere, do otrežnjenja još nije došlo. Mnoge države, političari, eksperti, javno mnenje radije igraju stare igre. Оtvoreno se pridržavaju neosnovanih ideoloških shema. Mnogo im je zgodnije da se drže zastarelih klišea, predstava i verovanja. Nije im još dosta ratova na Balkanu, u Iraku i Avganistanu. Širenje nuklearnog oružja po svetu na njih ne ostavlja utisak. Raste opasnost da će oružje za masovno uništenje pasti u ruke terorista – previše je blokbastera i osrednjih ratnih filmova snimljenih po tom sižeu. Izgleda da bi trebalo da čekamo najgore. Jer oni se hvataju za glavu samo kad se desi nešto nepopravljivo. Tek tada shvate da nisu bili u pravu iako su odavno morali da preispitaju bazičnu procenu vojno-političke stabilnosti i bezbednosti evroatlantskog i evroazijskog regiona. Međutim, posle novih velikih sukoba na Bliskom istoku, u koje je ovog puta uvučen mnogo veći broj uticajnih igrača, ili posle nuklearne apokalipse na nekoj drugoj vojnoj sceni u nekom drugom delu sveta, ili posle nečega trećeg, ne manje strašnog i monstruoznog, biće kasno za preispitivanje. Bolje bi bilo preduzeti adekvatne mere proaktivno.

Aprilska inicijativa 2008. godine predsednika Ruske Federacije Dmitrija Medvedeva, koji је predložio razrađivanje i usvajanje Sporazuma o evropskoj bezbednosti, bila je pokušaj raskida sa ovom pogrešnom logikom. Ona je zahtevala trezvenu poštenu procenu situacije i pokušaj da se eliminišu kriva srastanja u sadašnjoj arhitekturi evroatlatske bezbednosti. Pozivala je da se iznova  preispita problematika stabilnosti, bezbednosti i saradnje u regionu i izvan njega, kao i da se uvidi šta je nužno za prevazilaženje vakuuma koji je nastao u bezbednosnoj sferi. Posle toga pristupilo bi se postepenom metodičnom sprovođenju utvrđenih preventivnih mera. Dalji tok događaja, naročito oružani sukob u Zakavkazju, pokazao je koliko je važna i savremena takava inicijativa. Nju sada podržavaju mnoge političke sile, sledi je sve veći broj zemalja. Ipak, na putu za pokretanje pregovora ima mnogo prepreka. Da bi se one prevazišle, biće neophodni mukotrpni pregovori, serija neformalnih konsultacija i duboko razrađivanje mnogih aspekata bezbednosti na ekspertskom nivou. 

GENEZA I VALJANOST INICIJATIVE U takvim uslovima Rusija je dužna da bude „pravni maksimalista" i strana koja postavlja pitanja. To zahteva realna situacija na kontinentu. Moskvu ni u kom slučaju ne smeju da zavedu pozivi partnera da ne ispuni pravni imperativ, ona ne sme da zaboravi da sporazum zahteva ratifikaciju. Nekoliko meseci nakon pokretanja Medvedevljeve inicijative, svi su pokušali da je ignorišu. Ruske predloge su nastojali da interpretiraju kao da su usmereni protiv NATO, te da žele da potkopaju Helsinški proces. 

Tih se manipulacija više niko ne seća, a odnos prema ruskim predlozima promenio se toliko da čak postoji ideja o formiranju „kluba prijatelja inicijative".

Možete se kladiti da će pravno obavezujući međunarodni dokument biti sklopljen. Nedovoljno poštovanje vodećih međunarodnih igrača prema Helsinškom aktu i praksa ignorisanja njegove pozicije čvora uverljivo su pokazali da političke obaveze ne pružaju dovoljnо argumenata za poštovanje. Primenjuje se sila. Pravo na samoopredeljenje naroda tumači se proizvoljno. Saradnja po konkretnim pitanjima ide sporo. Zaključak je samo jedan – neophodno je da države prihvate čvrste pravne obaveze. Mora se ustanoviti efikasna međunarodna kontrola poštovanja tih obaveza, ustanoviti mere obezbeđenja i, u prvom redu, poverenja. 

Međutim, koraci o kojima na razne načine sada diskutuje Zapad, trudeći se da ih predstavi kao mere poverenja, nemaju s njima ništa zajedničko. Radi se o povratku Rusije u Sporazum o konvencionalnim oružanim snagama (CFE), o priznanju Kosova, o odbijanju priznanja nezavisnosti Abhazije i Južne Osetije. Ali, ako se pitanje tako bude postavljalo, Rusija će morati da podseti drugu stranu na širenje NATO na istok, upotrebu oružja bez konsultacija sa UN, maltretiranje manjina u baltičkim zemljama, nepoštovanje obećanja datih Rusiji u u deklaraciji od 27. aprila 2004. godine itd. Malo je verovatno da takva demagogija sada može da prođe. Vreme je da se odustane od stalnih međusobnih prebacivanja i ucena. Ništa dobro iz toga neće izaći.

Mnogo veću perspektivu nudi radikalno drugačiji pristup: odustajanje od raznih preliminarnih uslovljavanja i prelazak na konkretan posao.

Sadašnje stanje može se okarakterisati kao krizno. Sistem bezbednosti koji bi obuhvatio sve zainteresovane strane u evroatlantskom regionu ne postoji. OEBS nije mogao da pruzme na sebe tu funkciju jer je njegova uloga u oblasti međunarodne bezbednosti svedena na nulu. OEBS čak nije postao ni centar za usaglašavanje interesa. Stagnacija je zahvatila i kontrolu nad naoružanjem.

I što je najvažnije – nismo dobili jednaku bezbednost niti iste garancije bezbednosti za sve. O tome ubedljivo svedoči bombardovanje Srbije, ravnopravnog člana OEBS, kao i nedavni napad Gruzije na Južnu Osetiju i Rusiju u ime mirovnih snaga koje su u suprotnosti sa svim međunarodnim pravnim normama i obavezama. Očigledan uzrok toga je bezbednosni disbalans, koji počiva na činjenici da bezbednosne garancije NATO imaju primat nad onima koje nudi OEBS. U okviru NATO svima je obezbeđena jednaka mera bezbednosti, u OEBS nije.

Ne čudi onda što se Rusija zalaže za utemeljenje čvrste bezbednosti. Primedbe partnera da Moskva navodno stavlja akcenat na čvrstu bezbednost nauštrb njenog mandata i humanitranog aspekta nisu osnovane. Iz svih zvaničnih ruskih dokumenata vidi se koliko se drži do tih aspekata. U oblasti ljudskih prava postoji efikasna međunarodna organizacija s univerzalnim članstvom- Savet Evrope. Ustanovljena su zajednička pravila za sve, postoje moćni mehanizmi kontrole kao i procedure. U oblasti čvrste bezbednosti nema takve organizacije. Interesi grupa i uzajamne obaveze dominiraju nad opštim interesima.

U tim uslovima je izgradnja sistema međunarodne bezbednosti za ceo kontinent neophodna. NATO i Evropska Unija nisu dovoljni.

ZAŠTO JE PROPAO SAVET NATO-RUSIJA Što se tiče Severnoatlantske alijanse, ona je za sebe i svoje interese završila posao. Proširila je svoje domete i izašla iz okvira nadležnosti, ali na štetu opšte bezbednosti. Upravo je politika uvlačenja treće strane u NATO i pokrenula Gruziju na agresivna dejstva. Tbilisi ih je praktično gurnuo u to. Politička angažovanost Alijanse u odnosu na Ukrajinu takođe ne doprinosi stabilnosti. Nisu uspeli da ostanu objektivni. Karakteristično je da su Savet Rusija-NATO faktički uništili (porazili) baš kada je bio najpotrebniji.

Severnoatlantska alijansa je počela da revidira svoju strategiju. NATO teži da u svoje viđenje bezbednosti uključi gotovo sve – do Arktika, klime i energije. Ipak, očigledno je da bi bilo smešno rešavati te probleme bez saradnje s Rusijom.

Drugi objektivan razlog da se ustanovi opšti sistem bezbednosti je Avganistan. Igra na kartu oružanih snaga neće obezbediti sigurnost u Avganistanu.

EU suočava se jednako komplikovanim problemima. Ona se munjevito razvija i ima velike planove. Ipak, ni samostalno ni u saradnji s Severoatlantskom alijansom neće uspeti da reši pitanja s kojima se hvata u koštac. Znači – i EU je pred dilemom.

Rusija nema nameru ništa da ruši. Sumnja da Kremlj ima destruktivne namere zapravo je pokušaj da se inicijativi Dmitrija Medvedeva prida smisao koji ona nema. Rusija je zainteresovana za jačanje bezbednosti, ali takve bezbednosti koja bi podrazumevala da partneri dejstvuju u kontekstu ekskluzivnih alijansi i organizacija uz poštovanje međunarodnih obaveza, između ostalog svih opštih struktura bezbednosti uključujući OEBS. Dupli standardi su nedopustivi. Svi na međunarodnoj sceni moraju imati isti stav prema Helsinškim pravilima. Važno je ponovo uspostaviti poverenje, naročito prema onim bazičnim pravilima kakvo je neprimenjivanje sile. Tada će zamrznuti konflikti moći da se pokrenu sa mrtve tačke. Nije nužno ponavljati ono što se desilo sa Sporazumom o konvencionalnim oružanim snagama u Evropi. On može da služi kao primer propuštenih prilika. Taj sporazum uvek je posmatran u svojstvu osovine kooperativne bezbednosti. U Istanbulu su svojevremeno odredili naizgled vektor bezbednosti za sve. Međutim, države članice NATO su ga potkopale uslovivši napredovanje u dogovorenom pravcu političkim interesima koji nisu u vezi sa bezbednošću.

Teroristički napad 11. septembra 2001. i finansijsko-ekonomska kriza brzo su srušile dogme, posebno u oblasti bezbednosti. OEBS, NATO, EU, Zajednica nezavisnih država, Sporazum o konvencionalnim oružanim snagama u Evropi – niko od njih neće obezbediti bezbednost. Magistralni put izlazi na jačanje postulata Sporazuma o bezbednosti i uzajamnog dopunjavanja njegovih temeljnih struktura.

Rusija je spremna da iskoristi mogućnosti efikasnih organizacija i struktura bezbednosti, ali to nije dovoljno. Neophodno je graditi bezbednost na temelju Sporazuma.

Pojedinačni koraci (dejstva, akcije…) država ili grupa često daju suprotan efekat jer primoravaju ostale na međunarodnoj sceni da preduzimaju mere kao odgovor. Rezulat je da individualna bezbednost slabi umesto da jača i tako nastaje vakuum bezbednosti. Posledice – težnja država da obezbede nuklearno naoružanje, naoružavanje, ratovi bez kraja, regionalni i lokalni konflikti. Takvim stanjem niko ne može da bude zadovoljan.

Još jedan bočni efekat politike jednostranih (samostalnih) dejstava u oblasti bezbednosti jeste rast nepoverenja, što iskusno koriste sve destruktivne snage. Na tom fonu još je teže smiriti lokalne i regionalne konflikte. Podriva se efikasnost borbe svetske zajednice s terorizmom, kriminalom, narkomafijom, nezakonitim migracijama, kao i mogućnost odgovora na druge izazove migracije.

Medvedevljeva inicijativa izuzetno je savremena. Da је sadašnjа ekonomskа krizа anticipirana, bile bi preduzete preventivne mere, a njena dubina bila bi manja. Možda bi čak mogla biti i sprečena. Lekcija koju valja naučiti iz tog primera glasi: neophodni su ozbiljni koraci da sadašnji vakuum bezbednosti ne bi proizveo još veću destabilizaciju u oblasti bezbednosti.

PROBLEM MEĐUNARODNOG PRAVA Pitanje razrađivanja normativnog dokumenta sasvim je osnovano, a skeptici gube iz vida koliko je ozbiljnu evoluciju u poslednje vreme prošlo mešunarodno pravo. Od regulatora međudržavnih odnosa, ono sve više postaje regulator odnosa među subjektima unutrašnjeg prava. To daje mogućnost da se sprovođenje Sporazuma o bezbednosti stavi pod kontrolu građanskog društva, i da, u svrhu njegovog obezbeđivanja, privuče sve unutardržavne administrativne i sudske mehanizme. Osim toga, međunarodno pravo od deklaracije nekoliko normi prelazi na formiranje širokog instrumentarijuma za monitoring, kojim se države primoravaju da ispune obaveze koje su preuzele na sebe. Time se možemo i moramo koristiti pri definisanju koncepcije Sporazuma. 

Poželjno je da se ta koncepcija bazira na sistematskom pogledu na problematiku bezbednosti. To je potrebno da bi Sporazum obuhvatio sve etape krize, da bi predvideo krizu i predupredio prelazak s lakšeg na teži stadijum, te garantovao regulisanje (rešenje) na korist svih. On podrazumeva tesnu povezanost svih međunarodnih organizacija bezbednosti koje dejstvuju na svetskom i na regionalnom nivou, kao i svih novih struktura koje mogu biti predložene. Proizlazi iz sistematičnog poznavanja svih faktora koji mogu da ugroze bezbednost i shvatanja obuhvatne prirode Sporazuma. Pored vojne, bezbednost obavezno uključuje i ekonomsku stabilnost, balansitranu proizvodnju i upotrebu energije, pristup resursima i savremenoj tehnologiji, nesmetano snabdevanje stanovništva hranom po pristupačnim cenama. Bezbednost nije moguća bez očuvanja životne sredine, sveobuhvatnoj brizi o dignitetu ljudske ličnosti, socijalne zaštite, prava manjina, nacionalnih država i tako dalje.

Predlog Rusije Zapad smatra interesom Moskve. I to je istina – Sporazum odgovara Moskvi, ali ne onako kako to misle naši partneri. Nejegova privlačnost je u tome što je on osnovan i potreban.

Neizvesnost je i dalje velika. Pitanja je više nego odgovora, i evo samo nekoliko njih: kako se suprotstaviti Sporazumu o konvencionalnim oružanim snagama u Evropi; šta se može uraditi da bi se garantovala bezbednost; kakve bi razmene trebalo predložiti s obzirom na sličnost sa sedamdesetim godinama i na Helsinki-1?

Ključnim za problematiku bezbednosti javlja se pitanje Rusije i od njega ne vredi odustati. Sada svi priznaju da nisu pravilno postupili prema Rusiji. Šta joj se može dati? Čime zadovoljiti nju, a čime Gruziju i Ukrajinu? Rusija pretenduje na specijalnu ulogu. Šta bi joj trebalo ponuditi, koju ulogu? Promeniti vezu Rusija-NATO? Ali kako i u kojoj meri?

Postoji nekoliko tema koje zahtevaju dodatno prorađivanje. U čemu se sastoji princip jedinstvene bezbednosti? On funkcioniše samo u okvirima savezničkih odnosa. Ali u tome ni Atlantskom savezu nije sve jasno. Šta je sadržaj principa koji zabranjuje jačanje sopstvene bezbednosti za račun drugih? S njim se deklarativno svi slažu, ali koja definiciju valja predložiti?

ŠTA NEMA ALTERNATIVU Šta novo može doneti izgradnja institucija? Razume se da će se sve organizacije i strukture bezbednosti koje trenutno funkcionišu tome suprotstaviti. Ali bar teoretski, o kojim novim idejama bi moglo biti reči, a da budu minimalno prijemčive za NATO i EU? Postoje li takve ideje? Ako to nije demontiranje postojećih i ako nisu nove ideje, šta je onda? Dati sadašnjim organizacijama nova ovlašćenja? Hoće li se s tim složiti Rusija? A drugi? Malo je verovatno.

Na evroatlantskom prostoru dejstvuje neverovatno mnoštvo organizacija i struktura. Pojavio se teško razumljiv konglomerat pravila, režima, obaveza, a ništa od svega ne funkcioniše. Kad je reč o ekonomiji, to je očigledno pokazala svetska ekonomska kriza. Slično je i u sferi bezbednosti. Njeni stubovi, na primer Sporazum o konvencionalnim oružanim snagama u Evropi, degradirani su i ruše se. Slabi i OEBS, samo je NATO doživeo nešto manji pad. Najzad, centralni problem bezbednosti u regionu predstavlja odsustvo Rusije i njenih struktura.

Sve je ispalo krajnje nepravedno. Rusija ni od koga nije izgubila hladni rat, već je umela da izađe iz njega. Ali partneri su iskoristili (privremenu) slabost Rusije da je istisnu, a da svoje strukture postave u centar bezbednosnog sistema. Poraz Gruzije u ratu na Kavkazu imao je otrežnjujuće dejstvo. Ipak, kriza se nije završila, već se nastavila. Jedina mogućnost da se iz nje izađe jeste odricanje od natocentrizma (EU samostalno ne igra ulogu u obezbeđivanju čvrste bezbednosti). To je neophodno kako bi bila usvojena mogućnost nove degradacije evroatlantskog područja.

Sada treba uspostaviti nova pravila igre, ili formirati novu evropsku organizaciju za bezbednost tipa OEBS-2 ili OEBS+. U nju bi bile uključene sve druge efikasne bezbednosne strukture, a ona sama bila bi potčinjena Ujedinjenim nacijama.

Slabost ovog predloga je u tome što je neostvarljiv, a pitanje je zašto ga onda uopšte analiziramo. Da se realizuje ne može zato što Zapad, kao i uvek, smatra da talas emocija ne može da da nikakve rezultate. Rusiji ne preostaje ništa drugo nego da se složi sa zapadnim institucijama. Sve će se smiriti samo od sebe i vratiti na stari uspostavljeni poredak.

Rat na Kavkazu svima je otvorio oči. On je očigledno pokazao koliko svu krhkost međunarodne bezbednosti, kao i činjenicu da njen sistem nije uravnotežen i da Rusija mora da se integriše u sistem.

S tom situacijom se ne treba miriti, Rusija je suviše moćan i uticajan faktor na međunarodnoj sceni. Vraćanje na vreme hladnog rata ili na rivcalstvo u svim pravcima, pokušaji da se igraju igre na blef (bukvalno s nultom sumom, bez uloga) bili bi očigledna glupost. Rešenje globalnih problema, pobeda nad zajedničkim neprijateljima i postizanje cilja koji je u interesu svih nije zamisliv bez učešća Moskve. Ili je, u najmanju ruku, teži i komplikovaniji. Nepredvidive teškoće nikom nisu potrebne, zato treba razviti saradnju i postaviti je na valjanu institucionalnu osnovu. To je jedina razumna i pragmatična varijanta.

Istina, Sporazum o bezbednosti neće rešiti sve probleme, ali on nema alternativu.

Profesor M. L. Entin, doktor pravnih nauka i direktor Evropskog naučnog instituta pri Državnom moskovskom institutu međunarodnih odnosa Ministarstva inostranih poslova Rusije

Novi Standard