Ne bi bilo dobro da (ponovo) tek dvadeset godina kasnije postanemo svesni gde su nas odvele današnje „rijaliti" fantazmagorije kojima smo zasuti iz svih frekventnih opsega

Piše: Aleksandar Grbović

Kada sa distance od skoro 20 godina bacite pogled na listu CD izdanja u 1991. ne možete a da se ne zapitate da li je moguće da je u godini kada je otpočeo završni čin opsene bratstvo i jedinstvo objavljeno toliko dobrih albuma koji svojim naslovima kao da su opisivali ili nagoveštavali događaje kojih smo ovde postali svedoci.

Danas je (valjda?) jasno da su tadašnji političari definitivno bili „Out Of Time" (REM), da su se na vlasti održavali prodavanjem iluzija („Use Your Illusion" GN´R), da su postojali skriveni nagoveštaji („Innuendo", Kvin) ali i jasna upozorenja („Achtung Baby", U2) da će dugogodišnje ograničavanje sloboda („The Soul Cages", Sting) jednom naterati ljude da izađu na ulice („On Every Street", Dajer Strejts) tražeći demokratiju koja će, nažalost, doneti i otužnu mešavinu TV prenosa krvavih sukoba, pornografije u noćnim i svevidećih magova u dnevnim satima („Blood Sugar Sex Magic", RHCP) i sistem vrednosti baziran na materijalnim bogatstvima („Diamonds&Pearls", Prins). Kako je u to vreme rok muzika ustupila mesto „limenim vojnim trubama" retko ko je mogao da čuje ili dešifruje ove „poruke", a ako je nekom to i pošlo za rukom mogao je da učini samo jedno: da se spakuje i ode.

Oni koji su ostali i koji su se na razne načine dovijali da „budu u toku" (ne zaboravite, internet tada nije postojao) tu 1991. će pamtiti po tri sjajna albuma koja su potpisali bendovi iz istog američkog grada, do tada poznatog isključivo po fabrici Boing. Pogađate, reč je o Sijetlu, a Nirvanin „Nevermind", Perl Džemov „Ten" i Saundgardenov „Badmotorfinger" doneli su zvuk okarakterisan kao mešavina hard kora, panka i hevi metala, nazvan pri tom vrlo neobičnim imenom – grandž. „Grandž" je predstavljao onomatopeju distorziranih i metaliziranih rifova gitara koji su bili zajednički imenitelji bendova čiji su se stilovi, ipak, bitno razlikovali. Muzičku scenu tada je uzdrmao cunami iz kišnog Sijetla, ali nade kritike i velikog broja novovernika da će neko iz ovog trolista postati sledeći „rok dinosaurus" brzo su se ugasile. Nesrećni Kobejn prosvirao je sebi glavu tri godine docnije i doneo Nirvani kultni status, Perl Džem su se upustili u donkihotovsku borbu sa muzičkom industrijom i izgubili stvaralački kompas dok su se Saundgarden, posle sjajnog albuma „Superunknown" (1994) i nešto slabijeg „Down on the Upside" (1996), jednostavno razišli. Prošlogodišnji album „Backspacer" je, međutim, potvrdio da Perl Džem još uvek imaju šta da kažu, pobuđujući novo interesovanje publike za, mislilo se, davno upokojeni grandž. Pošto su se u međuvremenu okupili i Alis In Čejns i Stoun Templ Pajlots sve je ukazivalo na to da bačenoj rukavici neće odoleti ni rodonačelnici „pokreta" i prvi koji su takav zvuk učinili planetarno popularnim. Kratkom porukom na Tviteru „vitezovi zvučnog stola ponovo jašu" frontmen Kris Kornel je u januaru ozvaničio okupljanje Saundgardena u najjačoj postavi (Kornel, Tajil, Šeperd, Kameron) i najavio nastup na Lolapalusa festivalu u avgustu.

Fanovi su se, naravno, ponadali da će do festivala bend možda izdati i nov album, ali iako se na TV stanicama „zavrteo" spot za singl „Black Rain" krajem septembra se u radnjama pojavio „samo" dvostruki kompilacijski CD „Telephantasm" koji se, u najvećoj meri, čini potpuno nepotrebnim. Zašto? Odmah po raspadu grupe kuća A&M je izdala zvaničnu kompilaciju pod imenom „A Sides" i skoro sve pesme sa tog albuma se nalaze i na ovom, pa se postavlja pitanje zašto bi stariji poklonici kupovali ono što poseduju već celu deceniju. Ako je cilj bio da se regrutuju novi fanovi zašto se umesto studijskih verzija pesama „Pretty Noose" ili „Blow Up…" na „Telephantasm" – nalaze njihove neinspirativno izvedene žive verzije, uz to i loše snimljene? Konačno, odsustvo nekih bitnih pesama („Day I Tried To Live", „Mind Riot") ukazuje da je kolekcija pravljena na brzinu, verovatno sa namerom iskorišćavanja probuđene nostalgije, ali i obezbeđivanja dovoljno vremena bendu da privede kraju rad na povratničkom albumu. „Telephantasm" donosi i nekoliko svetlih momenata. Prvi CD čine pesme većinom snimljene za nezavisnu kuću SubPop pre svetskog proboja grupe, pa on predstavlja značajan dokument o rađanju samog grandža, dok nas drugi CD iznova podseća da su neke numere („Spoonman", „Burden In My Hand") među najboljim rok pesmama ikada stvorenim.

Povratak Saundgardena je svakako važna vest, ali dok čekamo da vidimo da li su Kornel&Co. i dalje sposobni da nas daruju pesmama „većim od života" možda bi trebalo da se više pozabavimo skrivenijim značenjima pojma „Telephantasm". Jer, ne bi bilo dobro da (ponovo) tek dvadeset godina kasnije postanemo svesni gde su nas odvele današnje „rijaliti" fantazmagorije kojima smo zasuti iz svih frekventnih opsega. Mislite o tome.

Danas