Piše: Željko Cvijanović

Kako oprostiti čoveku koji bi, da je na vreme prepoznao priliku i izabrao stranu, danas ravnao bosanska brda i ispravljao Drine, umesto što slaže svoje lego-kockice po Mokroj gori i svet iz svojih filmova sebično seli u svoju svakodnevicu. Kako zaboraviti nekome kome je te ‘92. bio dato da ga u isto vreme razumeju i slede i američki predsednici i tadašnji primerci faune bosanskog ratnog bašibozuka Juka Prazina, Ćelo i Caco. Šta istorija da radi s nekim kome je sudbina namenila da izabere stranu svog imena i da postane Bajazit, a on je, po sopstvenom izboru, postao samo andrićevski Alipaša Mutevelić, istorijski luzer kome su pamet i harizma dale da bude vezir, a on je, kao i svaka bosanska budala, izabrao da bude mudrac, i to, kako već mudracima pripada, prilično sporan.

Da je umeo da koristi prilike, onakvom ludački talentovanom, razbarušenom i neprskanom, trebalo bi mu za ne više od toga koliko traje magija da ubedi Bila Klintona kako je Če Gevara ustao iz groba i prešao na pravu stranu; Bošnjacima ne bi postao reis, već sam prorok, kadar da na svoja leđa primi teret njihove boli i da svojim glasom pobedi njihov strah; hodao bi po svim vodama na globusu šireći veru u stvaranje sveta koji se pomalja na horizontu; zahtevni Gliksman i Anri-Levi dobili bi model svog idealnog Evropejca sa periferije, materijal za uljuđivanje kakav ni njihove knjige nisu umele da zamisle; da je znao da odigra, bio bi ikona poslednjeg sveta koji je još mogao da proizvede neku emociju na političkom Zapadu; o filmovima, epopejama, tragedijama, nagradama i počastima koje su ga čekale ne vredi ni govoriti.

Oni koji mu danas velikodušno predlažu da gori u paklu se zapravo pitaju zar je moguće da neko bude toliko glup, da bude toliko nemaran prema svojoj karijeri, da izraste u tolikog političkog idiota, pa da završi na poraženoj strani, na kojoj je postao tolika veličina da ga svako malo neko predloži za lustraciju ili mu otvori vrata sa idejom kako bi najbolje bilo da se vrati u svoju Bosnu. Kako je, dakle, moguće da neko bude toliki moron u svom istorijskom formatu i da u jednoj tako jednostavnoj igri toliko promaši.

ISTORIJA JEDNOG VISKIJA

Naravno, ta vrsta regionalne omraze prema Kusturici, koja je već dobila status intelektualne discipline, jeste zapravo veoma prost psihološki mehanizam. Kada govore o njemu, svi ti kadeti ovdašnjih škola političke korektnosti i ubrzanih kurseva novog liberalnog jednoumlja, oni ne govore o Kusturici, oni govore o prilici koju je on imao i propustio, oni tada govore o svemu osim o njemu, njegovom karakteru i njegovom moralnom profilu.

Jer, kada mu nabijaju na nos kako je sa Miloševićem pio viski dok je gorela Bosna, uvereni kako taj sud ima snagu moralnog kategoričkog imperativa, stvar pada u vodu i ukazuje se kao niskobudžetna metafora čim se postavi pitanje da li je tada u bližoj i daljoj okolini Andrićevog venca bilo možda i boljeg viskija, i profitabilnijeg leda, i perspektivnije prilike da se popije. Naravno da je bilo; naravno da je imao toliko pameti da je znao da to što pije, ako je pio, pije sa gubitnikom, sa tipom koji se ne tuče protiv Amerike, već protiv same istorije.

Neka gori u paklu, poručuje mu ona pamet civilizacije koja je uverena da njegovu priliku ne bi propustila; i neka gori polako, poručuju mu svi oni koji to što ne bi propustili – o prilici je reč – nikada ne bi ni dobili. I zato sve to ima jednu neurotičnu meru u tome što su oni više besni na njega nego on na njih. Zato što u tom korpusu, evo već 20 godina, niko ne zauzima njegovo mesto. Istina mnogi su hteli, mnogima je pošlo za rukom da se približe, mnogi su zakoračili da hodaju po vodi, ali svi su potonuli, niko nije dobacio do kraja, ni bosanski oskarovac Danis Tanović, čovek čijem je danas zaboravljenom filmu prilika dodelila da u toj trci pobedi „Ameliju Pulen", ni nekoliko solidnih pisaca koji pokrivaju taj prostor, ni gomila populista koji veruju kako je baš njih naselio duh istorije. Niko. Da je bilo drugačije, da baš svaki od njih niz svoje uže nije pao kao Simon Čudotvorac, Kusturica bi, bez obzira na sve svoje filmove, bio zaboravljen, možda pomalo prezren, ali svakako ostavljen na miru. Ovako, mora da gori.

Da se razumemo, nije ova priča toliko velika zato što je Kusturica izdao Bošnjake, utoliko pre što se za izdaju naroda, bar kod nas, zapravo i ne gori. Mrze vas par dana, dok se ne pojavi novi koji je izdao, a onda vam sve zaborave. Ali Kusturica je izdao nešto mnogo šire, jače i opasnije; on je izdao ceo jedan ideološki korpus, stvoren na razvalinama Berlinskog zida, da bi u zemlje bivše Jugoslavije bio uterivan kroz ratove, vojne intervenicje, tranziciju i neku vrstu mentalnog razobličavanja regiona, koji je kroz vekovna mešanja i konflikte kultura stekao ne samo višak istorije, nego i višak arome i višak značenja. Sam Kusturica je tu istorjsku situaciju ovdašnjih nacija svojevremeno ilustrovao metaforom o srpskom kajmaku, koji u sebi ima, recimo, tri miliona bakterija. Ali, kako evropski standardi ne dozvoljavaju više od trista hiljada, sa tom bakterijskom razlikom, koje se treba otarasiti, otarasićemo se i i ukusa srpskog kajmaka, njegove izuzetnosti dakle.

DRUGAČIJI PROTIV IZUZETNIH

Kusturica je, dakle, reprezentativan primerak otpora ideološkom čitanju Fukojamine postistorije. Reč je o prvoj ideologiji u istoriji sveta u čijem nastanku ne vidimo učešće ideje, već dominaciju pravila; prvoj u kojoj je proizvodnja istorije drugo ime za političku nekorektnost; prvoj koja je izuzetnost podredila prilici; prvoj koja je izuzetnost tretirala kao drugo ime za višak značenja, dok je prilika samo kontekst istorijskog mirovanja.

Zato je njegova priča toliko velika, zato je i toliko tragična – zato što je Kusturica između svoje izuzetnosti (talenta, dakle) i prilike izabrao ovo prvo. Verovati pri tome da izabrao Srbe, možda je tačno, ali toliko je nedovoljno kao kad se od drveta ne vidi šuma. Ono što se u tome čini značajnijim: Kusturica je izabrao gubitničku stranu, sa punom svešću o tome, onako kako stara britanska reč kaže da se džentlmeni uvek bore za izgubljenu stvar.

LICA NOVOG SVETA

Kusturičina filmska poetika danas ne postoji nigde osim u njegovim filmovima, njegovi likovi lete nebom i snagom volje pomeraju predmete po nalogu sopstvene izuzetnosti umesto da puze zemljom po nalogu prilike. Zato njegove filmske likove nije ubio Milošević, kako banalno tvrdi Jergović; njih su ubile krhotine palog Berlinskog zida, isto onako kao što pobeda jedne ideje – svaki monocentrizam – ume da toleriše drugost (pedere, rase, religije, invalide…) baš zbog toga što ne ume da toleriše i što ubija izuzetnost, jer ne želi društveno trenje, pitanja i pobune, ne želi oko sebe svet koji savladava gravitaciju, neće ništa od onoga što proizlazi iz svake izuzetnosti, i dobre i rđave. Kao što su ubile izuzetnost, te krhotine su se na raznim stranama sveta sručile na glave njihovim uticajnim nosiocima od Česlava Miloša do Harolda Pintera, od Đerđa Konrada do Noama Čomskog, od Bore Pekića do Josifa Brodskog – neki od njih su, odričući se talenta zarad prilike, i pristali na novi svet, neki su se oduprli, neki su i bukvalno svisnuli, ali svaki od njih je prošao isto: njegova reč nije više značila ništa, nije mogla da pokrene nikoga. Umesto njih dobili smo prosečne korisnike prilike od Anri-Levija do Džoan Rouling, od humanitarnog Kušnera do histeričnog Bona.

Zato je priča o Kusturici i njegovim mrziteljima veća od sudbine jednog, makar izuzetnog, filmskog režisera i intelektualca. To je univerzalna politička i društvena priča, koju je na svoj način prethodnih nedelja sebi postavljao Vaclav Klaus, zatim ona na kojoj britanski konzervativci očajnički žele da dobiju podršku svoje zemlje, ona koja stoji kao ovdašnji zid pred Vukom Jeremićem, koji, jednako kao i Kusturica, samo u svom fahu, bira između izuzetnosti i prilike. Jer ovo dvojstvo u svetu koji poznajemo ne egzistira pluralistički: zgrabiš li priliku, moraćeš da izgubiš sve što te razlikuje od ostalih; opredeliš li se za izuzetnost, propustio si sve prilike i navukao bedu, posebno u svetu koji te okružuje i koji sve više veruje kako je izuzetnost isto što i čir na čelu: tačno je da te razlikuje od ostalih, ali boli i većini nije mnogo privlačno.

Zato između Kusturice i onih koji ga mrze mira nikada neće biti, samo zato zato što živi u svetu koji je bio spreman da potre sve razlike da bi sačuvao jedan temeljni nepomirljivi dualizam. Između izuzetnosti i prilike.

Novi Standard