Piše: Božidar Andrejić

U rečniku srpsko-hrvatskoga jezika Matice srpske za prvu natuknicu kojom se objašnjava, neopravdano i prerano zaboravljeni, pojam podvorenje uzeta je jezgrovita beleška Slobodana Jovanovića. Beleži čuveni pravnik i istoričar, pri tom jezički virtuoz: "Podvorenje koje naš knez čini sultanu vređa naš narodni ponos."

Upravo, na podvorenje, skrušeni odlazak na noge svom sizerenu radi potvrđivanja vazalskog odnosa, ali uzgred i pribavljanja neke lične ili narodne polze, liči javna pompa podstaknuta izuzetnim medijsko-političkim naporima da se "uveliča" predstojeća radna poseta ruskog predsednika našoj zemlji. Od ideje da ga ovde dočekaju brzopotezno preimenovane staro-nove ulice i trgovi, preko hitno formiranog ansambla od sto trubača za seirenje koji su pohvalili sopstvenu hitru uvežbanost, i time što "smo, brate, većina nepismeni za note", pa do početka potpisivanja u Šapcu pristupnica za novu partiju imenom "Moja Rusija".

Sve to, pošteno gledano, pre može da umanji nego da istakne značaj posete jer u prvi plan ističe saborsko-vašarske kerefeke čija simbolika grebe po površini stvarnog stanja stvari. A iznuđena javna rasprava o "derusizaciji" plavih uličnih tabli i simbolika datuma posete koja pada na izgrđeni i derogirani "bivši" Dan oslobođenja Beograda samo su vršci ledenih bregova koji pod mutnom vodom srpske spore, prokrvavljene i isprekidane tranzicije kriju gromade suštinskih lutanja i nesnalaženja.

I, nažalost, pokazuje se po ko zna koji put da ako na vrhu nekog srpskog nosećeg stuba sviraju na brzinu pokupljene dragačevske zvezde, nije isključeno da mu se pri dnu vidi labav i improvizovan temelj nacionalne strategije sa oskudnom i ideologizacijom nagrizenom armaturom državotvornosti.

Na "slučaju ulica sovjetskih oslobodilaca Beograda" kakav je odmah napravljen, taj se sindrom baš dobro može razjasniti. Samu ideju lansirao je, bolje reći obnovio, ruski ambasador Konuzin ali ne bez prizvuka sizerenske naredbodavnosti, kakvu ovde po Balkanu doduše imaju i veleposlanici zapadnih zemalja, i ne bez začina patronske ironije ("oni su brže oslobodili Beograd, nego što vi možete da promenite nazive"). U svemu je, pri tom, bilo i onog šmeka koji je sugerisao čin podvorenja – podastrite predsedniku na taj veliki dan nova imena, jer nudimo nešto para. Mi bismo dodali – kad ne možete nove ulice.

Ovaj podstrek bio je dovoljan domaćim kreatorima javnog mnjenja, političarima i slobodnim misliocima da gotovo zatrpaju medije raspravom koja je išla od slaganja uz stid što je na "oduzimanje naziva" baš on morao da nas podseti, do stavova koji i ispravno rusofilstvo glorifikuju do patriotizma, jednako kao i antievropejstvo i antiamerikanizam. A obratno – sve je izdaja.

U takvom diskursu na pravu meru kompromisa zaličio je stav beogradskog gradonačelnika Đilasa, koji je "odobrio" čin što je, na primer, svojedobno generalu Ždanovu oduzeta ulica koju je on svojevremeno "oteo" od Resavske – on se založio da tako ostane, a da se Ždanovu "pokloni" neka buduća novoizgrađena ulica. Ovome bi se samo moglo dodati – da je sreće, ni onda kad su menjana, imena nije trebalo menjati, naprosto to je pitanje odnosa prema istoriji i bližoj i daljoj, civilizacijsko, a ne nacionalno i životno pitanje.

Da se iko ikad, pa i sada, ovde time rukovodio, bilo je hiljadu načina da se i takvo pitanje uredi – od pažljivog "krštavanja" novogradnji do seckanja dužih ulica na kraća imena, što je takođe ovde više puta isprobano. Primera radi, na ulici kralja Milutina koji je bio dovoljno širok da uz sebe od prilike do prilike i od ideološkog hira do ideološkog hira primi i Đuru Salaja i cara Haila Selasija i napose Desanku Maksimović, ali tek kad je siroti Salaj „dobio nogu". Što Desanka možda ne bi učinila, ali Komisija za ulice jeste.

Nažalost, u Srbiji danas i ovde, kao i štošta drugo i važnije, i preimenovanje ulica i institucija samo je nastavak političke, partijske i ideološke borbe prepucavanjem uličnim tablicama. Ne isključuju se ni apliciranja modernih stavova o multietičnosti na surovo balkansko srednjovekovlje kad od nacija nije bilo ni pomena. Pa je tako istaknuti borac G17 plus Željko Ivanji u žaru rasprave zamerio vlasti, koju i njegova stranka čini, što neko sokače nije kršteno po Janošu Hunjadiju, previdevši da već postoje dve ulice Sibinjanin Janka, (jer je to ista ličnost) – jedna u Zemunu, jedna u srcu starog Beograda. Da budemo cinični, kakav nam je odnos prema istoriji, kad bi jedna bila preimenovana u Janoša Hunjadija, javnost ne bi znala da je to isti onaj Janko sa dve ulice.

Ne treba pri svemu zaboraviti da su odlučujući potezi u ratu imenima ulica izvedeni u vreme kada su vladajući socijalisti uspostavljali pluralizam u Srbiji, te su i ovakvi potezi, često samo takvi, bili neophodni da bi se pod maglom demokratije, sprovelo ono u čemu smo se više od decenije koprcali. U prilog tome, treba se podsetiti i da je baš za tog vakta, recimo, Jagodina povratila svoje staro ime od socijaliste Svetozara Markovića, a nikom onda kao sad Đilasu nije palo na pamet da mu se ustupi neka "novogradnja".

Zbog takvih se poteza i sada pravi generalna zabuna između komunizma i antifašizma, zbog čega su po centrima gradova stradale table sovjetskih (čitaj ruskih, antifašističkih) generala. I sve to je tek izraz šire ideološke konfuzije, zbog koje su filozofi izmislili pojam antiantifašizam u koji može da se strpa sve što je olajavački i neutemeljeno smišljano kao ideološka kontrateža "komunizmu" i "komunjarama" čak i kad su oni podupirali državotvornost i širili zemlju Kralja Ujedinitelja.

I kad su već "ulična pitanja" dobila dominantno mesto u simbolici predstojeće posete, podguravajući u drugi plan nešto formalniji razlog – obeležavanja 65. godišnjice oslobođenja Beograda da bi tek na treće mesto postavila onaj najkonkretniji – famozni kredit od milijardu evra što jasno govori da su vodilja i u ovim odnosima interesi, a ne bratstvo, mora se primetiti još nešto.

U opštem galimatijasu nejasnih strategija poslednjih nekoliko decenija ima jedna konstanta – da se ne zna šta se hoće, pa onda svako saopštavanje ciljeva lako sklizne ili u svesnu obmanu ili u jeftini politički marketing. Kao da je samim ritualom povodom posla, obavljen i sam posao. To važi i za ovu temu, ali je jednako primenljivo i na druge odnose i "strateške" ciljeve. Zar, recimo, usvajanje proevropskih zakona makar u stopostotnoj količini i neopstrukcionom brzinom nije puki ritual u odnosu na sve što uz to i posle toga valja uraditi.

emportal.rs