Piše: Nikola Knežević

Mit kao jedna od posledica subjektivne percepcije, narativne komunikacije i modela razmišljanja, predstavlja deo svake kulture i u manjoj ili većoj meri prisutnu komponentu u kreiranju etosa jednoga naroda i funkcionisanja njegove nacionalne svesti.

Mit na neki način mistifikuje i transcendira indentitet naroda produbljujući njegovu ontološku dimenziju i doprinosi glorifikaciji i značaju uloge koju on ima unutar društveno – istorijskog konteksta u odnosu na druge narode i kulture. U odnosu na to, posebno je zanimljivo osvrnuti se na značaj i ulogu koju mit ima u našoj kulturi i percepciji naše društvene stvarnosti i stvaranju slike nacionalnog i duhovnog elitizma.

Još od Kosovske bitke, primetna je tendencija mistifikacije samog događaja, gde bitka ne predstavlja samo presudan momenat u opstanku tadašnje Srbije, već putem svoje mitološke instance poprima manihejsko – dualističku konotaciju i tako postaje poprište sukoba između sila svetla i sila tame. Treba napomenuti i to da tendencija mitologizacije ne mora uvek da se razlikuje od empirijskih činjenica, šta više, Berđajev posmatra mit kao vrstu paralelne istorije, polazeći od Šelingove filosofske teze da mitologija predstavlja prvobitnu istoriju čovečanstva.

Nije sporno da unutar svake kulturne matrice možemo pronaći mitološke obrasce koji određene događaje ili osobe u istoriji transcendiraju i pridodaju im mitološki značaj, međutim, postavlja se pitanje, da li je ovakva tendencija u našoj kulturi prenaglašena i ako jeste, kakve posledice to može imati po samu nacionalnu svest? Mitoligizacija naših istorijskih i kulturnih vrednosti i uloge kao naroda uopšte, svoju kulminaciju doživljava devedesetih godina i tako formira deo naše nacionalne svesti do današnjeg dana.

Primera radi, mitski paralelizam, jasan je i primetan je u čuvenom govoru Slobodana Miloševića na Gazimestanu, 1989. godine, gde u euforičnoj atmosferi prepunoj simbolizma sa Kosovskom bitkom, u ključnom momentu za opstanak srpskog naroda, ulogu Cara Lazara preuzima niko drugi nego sam Milošević. Ovako uzavreli srpski nacionalizam počeo je prerastati u šovinizam u našao se u ulozi ideološke demagogije, čije posledice svi znamo i osećamo danas.

Potrebno je naglasiti da buđenje ovakvih nacionalnih strasti, poseduje i svoju „duhovnu dimenziju", gde je nacionalni elitizam usko povezan sa verskim identitetom i duhovnim predodređenjem jednog naroda i samim tim predstavlja čvrstu komponentu koja vezuje ideju nacionalizma i duhovnog – verskog elitizma. Još u 19. veku od nastanka slovenofilskog pokreta, i njegovih protagonista, u prvom redu Alekseja Homjakova, Konstantina Aksakova, Ivana Kirievskog, dolazi do stvaranja panslovenskog mita o jedinstvu slovenskih naroda, ujedinjenim pod vođstvom Ruskog cara radi oslobođenja od Otomaskog ropstva.

Snažan antagonizam i tendencija dihotomizacije, prema Evropskoj, dekadentnoj, moralno i duhovnoj posrnuloj kulturi i njenim vrednostima koji se može pronaći u idejama ovoga pokreta može se naći i kod naših crkvenih mislilaca.

* Autor je profesor teologije iz Novog Sada

Borba