Priznajem, kriv sam! Toliko su me zaokupila i zanela aktuelna zbivanja na domaćoj javnoj i političkoj sceni da sam potpuno zaboravio svog "omiljenog junaka".

Piše: Goran Petrović

Međutim, proviđenje je ispravilo ovu nepravdu podsetivši me na njega pre desetak dana. Tako što mi je žena, kao i obično, zaspala pred ponoć, menjajući kanale na televizoru, jer se tako uspavljuje. A, slučaj je hteo da joj se oči sklope kada je menjajući kanale stigla do BN televizije na kojoj je gostovao moj "omiljeni junak".

Nemalo sam se iznenadio videvši ga na ovoj televiziji u emisiji koja ide u sitne sate oko ponoći i koju u Srbiji mogu da gledaju samo oni koji imaju kablovsku. I odmah sam se zapitao šta je njega, bivšeg predsednika i dvostrukog premijera, nateralo da gostuje baš tu, doduše u aktuelnoj i gledanoj emisiji "Paralele", ali ipak na jednoj maloj inostranoj televiziji? Šta je tako važno imao da kaže i kome? Zar te poruke nije mogao da saopšti naciji preko RTS ili preko neke od domaćih televizija s nacionalnom frekvencijom, koje je ne tako davno poklonio probranim tajkunima? Zar ih je time malo zadužio i zar su tako brzo zaboravili njegovo dobročinstvo?

Želeći da dobijem odgovore na sva ova pitanja, nabavio sam snimak pomenute emisije kako bih je natenane odgledao. Jer odavno pratim i analiziram javne nastupe svog "omiljenog junaka", njegovu politiku, stranku, prijatelje, savetnike i saradnike. Ali ono što sam odgledao, kao što sam i pretpostavljao, nije bilo vredno pažnje. Niti je "tužni klovn" rekao nešto novo, niti nešto pametno. Samo je ponovio mnogo puta izrečene izanđale fraze i osnovne postulate svoje "državotvorne i nacionalno odgovorne politike", koja je odavno dosadila građanima Srbije, pa su joj na poslednjim izborima uskratili dalju podršku.

Pod novim sloganom da "Srbija nema alternativu", a ne tamo neka Evropa, još jednom nas je podsetio da Demokratska stranka ništa ne valja, baš kao ni EU, Havijer Solana i crnogorsko rukovodstvo, da je aktuelna vlada nesposobna i nesamostalna, da je izdala Kosovo, da je u rasulu, da liči na "raštimovani orkestar" i da se sve to, čak ni uz pomoć neslobodnih i kontrolisanih medija, ne može sakriti. E, baš se našao ko će da priča o neslobodnim medijima! Međutim, nasuprot svemu tome opozicija je super, naročito ona koju čine on, Velja i Maja Gojković.

Osvrnuo se "tužni klovn" i na svoj "minuli rad" i pojasnio nam da su sve vlade koje je on sastavljao bile najbolje moguće u tom trenutku, baš kao i svi politički potezi koje je povlačio. Otkrio nam je da su zli crnogorski vlastodršci svojevremeno odlučili da se nezakonito otcepe od Srbije, da im je Evropa u tome pomogla i da on tu nije mogao da učini baš ništa, kao ni u slučaju proglašenja nezavisnosti Kosova. Da je nevoljno sarađivao s Hagom, sa G17+ i radio još mnogo štošta, ali da mu je Srbija uvek bila najpreča i najdraža… Tra-la-la!

Ali, ono što me definitivno potpuno "oborilo s nogu" nisu ni njegove šuplje priče, ni njegova narcisoidnost i tragična promašenost, već bedni i nespretni pokušaji bekstva od neumitnog zaborava. Jer činjenica je da on nije pozvan da gostuje u pomenutoj emisiji, već se preko portparola stranke sam ponudio! Bivši predsednik i premijer, koji je svakodnevno u udarnim terminima posle vesti na nacionalnim televizijama neumorno raskrinkavao i razobličavao "globalističko-imperijalističku zaveru protiv srpskog naroda i pravoslavlja" i punio prve stranice najtiražnijih dnevnih novina i nedeljnika i to samo kada je on to hteo!

Međutim, samo što sam zapevao Dragojevićevu "Skalinadu" i čuvene stihove "tu se penje, tu se pada, to je sudba, to je nada…", proslavljajući njegov dugo očekivani sunovrat i marginalizaciju, pitajući se istovremeno može li čovek, pardon političar, još niže da padne, on me ponovo iznenadio ili, bolje reći, zapanjio najnovijom glupošću. Postavljanjem sebe, predsednika DSS-a i na mesto predsednika prethodno raspuštenog beogradskog odbora stranke!? Naknadno se saznalo da je pravi razlog ovog očajničkog poteza bilo neutralisanje i zataškavanje nezadovoljstva jednog dela članstva i gradskih odbora trenutnom politikom stranke, njegovim najbližim saradnicima i koalicionim pertnerima, što je dodatno "osvetlilo" njegov "let ili pad" u beznačajnost i zaborav.

A, kada sam ga nakon svega u subotu video na marginalnoj gradskoj televiziji ART, koja nikada nije imala ni politički ni informativni program i čiji udeo u ukupnoj gledanosti verovatno nije ni 0,01%, skoro da mi ga je bilo žao. Doduše, odmah sutradan se "popravio", jer se zahvaljujući sednici nekog odbora svoje stranke nakratko pojavio u vestima svih velikih televizija, ali to nikako nije moglo da popravi tužan utisak o kraju ili bolje reći krahu jedne političke karijere!

Karijere svojevrsnog mesije i nacionalnog idola, koji je pobedio poslednjeg komunističkog diktatora u Evropi i nakon toga imao neverovatnih 80% podrške građana. Koji je slavljen kao pošten i principijelan, kao demokrata i legalista, kao evropejac i branilac srpskih nacionalnih interesa! Čoveka koji je u svetu proglašavan političarem godine i kome su se otvarala vrata svih svetskih metropola…

Ali, sve to nije važno. Ni to što se tako banalno i jadno okončava ili privodi kraju jedna karijera i što na marginu odlazi jedna defakto istorijska ličnost i njena promašena politika. Važna je činjenica da ovaj potuljeni, pokvareni, sujetni, narcisoidni, duboko iskompleksirani i tragično promašeni seljak iz Belanovice, ovaj lažni demokrata i lažni legalista, "tužni klovn" i "zli čarobnjak", koji umišlja da je Ilija Garašanin i Nikola Pašić, Arsenije III Čarnojević i patrijarh Pavle istovremeno, po svemu sudeći, nikada više neće biti u prilici da odlučuje o sudbini Srbije i njenih građana, otišao u zaborav ili ne!

Nezavisne Novine