Bajka o taocima i odbeglom vlasniku naših sudbina nije više utešna za odrasle Srbe

Piše: Ljubodrag Stojadinović

Pre pet godina ministar Dušan Mihajlović potražio je građanina Ratka Mladića na kućnoj adresi, u beogradskom naselju Golf. Igrom slučaja, domaćin se nije zatekao u svom domu, pa je ministar policije naredio svojim snagama da generala potraže u obližnjem Košutnjaku. Možda tamo s penzionerima ređa domine.

Ovo nije anegdota, a mogla bi da bude. Nije Dule s Povlena jedini koji je tražio Mladića pa ga nije našao. Od blizu dvadeset ozbiljnih potraga u poslednjih deset godina, nijedna nije dovela gonioce ni blizu odmetnika. Nikada Mladić nije bio na mestu gde su ga opkoljavali. Verovatno postoji sveta tajna tako duge hajdučije. Za Ratka Mladića, prorok Dragan Dabić beše samo skrušeni amater.

I tako je stvorena legenda o nedostižnosti koja će se, jednoga dana, možda razbiti na potpuno trivijalan način. Razrešenje drame će svima otvoriti oči i tek posle svega će i odmetništvo i hajka i epilog biti potpuno logični i objašnjivi.

Mit o Mladiću je stvoren na Zapadu, a ne u Srbiji. Njihovi mediji su ga uzdizali do nebesa i bacali u kal, sve u skladu sa slikom neodoljivog lucifera koji ih najpre ponizio a onda nestao.

Za Srbe željne poslednjih ostataka uzaludnog prkosa, general je simbol otpora bežanjem od stvarnosti. Od nje se udaljio davno, još dok je bio „svevišnji", gospodar života i smrti u bosanskom paklu.

Nije bio jedini, ali je ostao jedini s harizmom neuhvatljivog begunca koji godinama nije udostojio radoznali svet da se bar javi. Takva vrsta ćutanja i neobjašnjivog nestanka samo je uvećavala generalovu mračnu slavu. Njemu ona ionako više nije bila potrebna, osim kao način tvrdoglavog odbijanja da se suoči s bilo čim. U svetu, Mladić je postao savršeno funkcionalna poluga za pritiske na Srbiju kad god se kome prohte. U Srbiji, izvor svake nelagode i posle toliko obavljenog posla. Razlog za svakovrsna, često i nesuvisla objašnjenja o tome gde se uopšte deo taj čovek.

I sve to traje, kao naučena teatarska igra bez srećnog kraja, koja već svima postaje prilično dosadna. I to, kao i sve što je predugo, jednoga dana biće okončano senzacionalnom katarzom. Gotovo je, nema više! Ako ne računamo Gorana Hadžića, koga više niko ne računa i na koga će negde sigurno nabasati.

Rasim Ljajić, recimo, tvrdi da se u akciju traganja za Mladićem krenulo sasvim ozbiljno. Ozbiljnije nego ikad. Ova je izjava važna pre svega zbog licitiranja nivoom tragalačke odlučnosti. Ministar je valjda želeo da kaže kako su potrage, pre navedene najave, bile nedovoljno agilne. Ili možda na nivou labave improvizacije koja se iz današnjeg rakursa može iščitavati kao neozbiljnost.

To bi moglo da znači kako je vlast u Srbiji svoju odlučnost dozirala u skladu s pritiscima: što se više navaljuje „odozgo", ima više naznaka da su se tragači mobilisali, makar upali i u proizvodne pogone za vodu „Vujić". Zanimljivo, ni tamo nije bilo Ratka Mladića, kao ni u ubogim pansionima za vojne beskućnike u Deligradskoj ulici, gde su ga nalazili pre dve godine.

I sad se, posle dugog odsustva pojavila teza o tome „da smo svi mi taoci Ratka Mladića!" Zbog njega će, navodno, biti inflacije, manjih penzija, velike krize i postavljene još masivnije barikade ka Evropskoj uniji.

Takvo objašnjenje, kojim se opravdava i relativna neozbiljnost o kojoj je govorio Ljajić, više ne može da prođe. Država nema prava da sve nas proglašava taocima zbog načina na koji ona obavlja svoje poslove.

Ako je to opravdanje pred bilo kim, onda je ono očajno loše. Ako je to pokušaj da se kod Mladića izazove griža savesti, onda je takva ideja apsolutno zastarela i oduvek besmislena. Bajka o taocima i odbeglom vlasniku naših sudbina nije više utešna za odrasle Srbe.

Reč je naprosto o različitim vrednosnim pozicijama: Mladić je uveren da samo svoju sudbinu drži u rukama. Ma za šta bio optužen, on sa svojom slobodom, ili uverenjem da je to što ima sloboda, može da čini šta hoće. Pre konačnog epiloga suđenja, njegovi su zločini samo hipotetički. A to bi moglo da se razume i ovako: ako smo mi svi zaista godinama nečiji taoci, onda država nema ideju kako da nas ratosilja tog velikog belaja.

Zbog toga je izjava Rasima Ljajića, posvećena ozbiljnosti legitimne države, možda najava nekakvog „oslobađanja talaca". Ma šta to značilo. Nema razloga da se bez rezerve veruje kako „nadležni organi nisu locirali haške optuženike…!" Ispada da iz samih vrhova „cure" vitalne informacije o ozbiljnim planovima. Jedino one mogu da sačuvaju begunce. Jedan operativac VBA rekao mi je nedavno da „to što Mladića nigde nema, znači da dovoljan broj ljudi zna gde je on!" I dodao: „A ti razmisli šta to znači!"

Posle svega, a ni pre, nisam se osećao kao talac Ratka Mladića. Nego samo onih koji još čuvaju njegovu nedostižnost.

Politika