Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas – desna i leva finansijska ruka Borisa Tadića – odbio je da u oproštajnu posetu primi Tončija Staničića, ambasadora Hrvatske.

Piše: Petar Luković

Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas – desna i leva finansijska ruka Borisa Tadića – odbio je da u oproštajnu posetu primi Tončija Staničića, ambasadora Hrvatske, valjda kao dimni signal da multimilioner Đilas saoseća sa izbeglicama iz "Oluje" i sa njima deli bol (ali ne i pare) glede fascinantne srpske kontratužbe Međunarodnom sudu pravde.

Netom objavljen rat Borisa Tadića i njegovog Demokratskog stranačkog kartela protiv Hrvatske – ušao je u fazu tradicionalne srpske osvete po proverenom sistemu Slobodana Miloševića; svojevemeno je, tamo davne 1989, američki ambasador u Beogradu Voren Cimerman čekao punih godinu dana da se Predsednik Srbije umilostivi i primi ga u audijenciju; svega 19 godina docnije, novembra 2008, gradonačelnik Beograda Dragan Đilas – desna i leva finansijska ruka Borisa Tadića – odbio je da u oproštajnu posetu primi Tončija Staničića, ambasadora Hrvatske, valjda kao dimni signal da multimilioner Đilas saoseća sa izbeglicama iz "Oluje" i sa njima deli bol (ali ne i pare) glede fascinantne srpske kontratužbe Međunarodnom sudu pravde.

Ovde više nije reč o primenjenom primitivizmu pomenutog Đilasa, primitivizam je odavno njegovo srednje slovo – već o minimumu pristojnosti, naročito kad je u pitanju veleposlanik Ambasade koja je, po srpskom plamenom defaultu, poslednjih godina, kad god je bilo prilike, uvek bila kamenovana, paljena, razbijana i razjebana samom činjenicom da je bila "hrvatska" odnosno "neprijateljska" odnosno "ustaška" odnosno "antisrpska".

Ali, kako je Đilas samo vojnik Borisa Tadića i posilni Vuka Jeremića, za razumeti je potez ignorisanja kojim je pokušao da izbriše sve ono što je Tonči Stančić – jedan od najkultivisanijih ambasadora u Beogradu – činio godinama: pokušavao i uspevao da poveže pokidane niti saradnje između dve države, organizirao čitav niz manifestacija, konačno, vlastitu foto izložbu usred Beograda, što mu je uzvraćeno đilaštinom tipa "ko te jebe, kad si Hrvat".

Sve to, razume se, nije bilo dovoljno da gradonačelnik Đilas nađe petnaest minuta dragocenog vremena za oproštajnu posetu za jednog od velikih prijatelja Beograda; politička mantra tadićevske propagande koja svakog Hrvata vidi kao potencijalnog ustašu, baš kao u vreme Slobodana Miloševića ili Vojislava Koštunice, dočekala je na primeru odlazećeg hrvatskog veleposlanika – svoju najbedniju sliku, zahvaljući Draganu Đilasu i njegovim nalogodavcima.

Kako ono beše 1996, majke ti: "Beograd je svet"?

Srećom, zahvaljujući Đilasu, Beograd je danas deo Demokratske stranke Borisa Tadića.

Malo li je?

Pitajte Tončija Staničića.

E-novine.com