Orginalnost njihovih životnih rešenja je neiscrpna! Savršenstvo brzog prilagođavanja. Metamorfoze

Piše: Željko Marković

Vruće staklo upaljene ulične sijalice u uzrujanom, košmarnom oblaku noćnih leptira i mušica u suicidalnoj letnjoj igri oko električne, žute kruške okačene za lozastu šipku na bradavičavoj banderi (u Vrdniku), zrnca misterioznog letećeg života poput ultravioletne prašine prosute u oči. Iživljavanje orgijastičkog, "besmislenog" plesa noćnih insekata oko električne vatre, vrzino kolo veštica tako često u toplim letnjim noćima.Pa, ipak mi se iz tog uskomešanog, amorfnog žarišta na osvetljenoj vrdničkoj banderi, nameće "detalj" kristalizovane drame: krupni leptir – veštica, vileni oko staklene kruške kao misao u mozgu pod temperaturom, zatim udara u sijalicu, jednom, drugi put… I posle nekoliko neuspešnih pokušaja lomi vratne pršljenove o sijalično staklo i, oprženih krila, spiralno poput suvog lista, pada mrtav na zemlju! 

Samoubistvo ovog noćnog leptira, leš veštice na mom dlanu, entomologija pripisuje "polimerizaciji tkiva", ali u stvarnosti jedne konkretne suicidalne smrti leptira u uskovitlanom roju histeričnih letećih buba oko električnog sunca, sve to, ipak, podvučeno svakodnevnim jezikom, nije ništa drugo do prosta posledica čovekove mehaničke presije nad prirodom.

"Priroda je u lancima. Pa, ipak, insekti se za razliku od mnogih drugih bića vrlo brzo prilagođavaju, šta više, insekti su u svom specifikumu stvorenja savršeno prilagođena okruženju i okolnostima. Imaju veliku uspešnost u filogenetskom razvoju. U stanju su da vrlo brzo, tako reći iz godine u godinu, menjaju genetske informacije… Ali, da li znate da je sovica koja se ‘ubila’ pred vašim očima, možda doletela na Frušku goru iz Sredozemlja?"

I, dakle, dok u lekovitom razgovoru, tako dalekom od toksičnih isparenja dnevne politike, sa ekspertom za leptire i autorom naučnih radova iz ove oblasti Dejanom Stojanovićem, entomologom Nacionalnog parka "Fruška gora", evociram apsurdni prizor "samoubistva" leptirice u letnjoj noći, imam osećaj kao da mi taj strasnik prirode (čiji je duhovni otac i prvi učitelj entomolog Gvido Nomveje, svetski ekspert za mutilide, a uzor akademik Svetislav Živojinović, ekspert za leptire), svojim objašnjenjima i iskustvom u istraživačkoj avanturi sa insektima, skida zgrušanu skramu sa unutrašnjih očiju i otvara jedno novo, potpuno nepoznato polje stvarnosti, "svet buba" zamagljen i izobličen neznanjem, predrasudama, mistifikacijama…

"Insekti su univerzum o kojem skoro da ne znamo ništa, a neznanje je najveći greh", priča mi leptirolog Stojanović. – "Oni proizvode nama nepoznate ultrazvuke, vide više od nas… Leptiri, na primer, imaju ogroman broj očiju… Insekti nemaju krvotok, njihovi organi plivaju u krvnoj tečnosti… Fascinantna je njihova sposobnost brzog prilagođavanja! U nauci je poznat slučaj strižibube koja je u stadijumu larve u latentnom stanju preživela sedamnaest godina u drvetu! Ili, na primer, larve ose drvenarice, nakon što su se izlegle zarobljene u drvetu optočenom olovnom pločom, ‘prostvrdlale’ su kroz drvo, progrizle olovo i izletele napolje… Buva skoči kao kada bi čovek u jednom skoku preskočio pola stadiona…"

Zasvrbeo me Stojanovićev podatak da jedan leptir na Frušku goru može da doleti, čak, sa Sredozemlja… A ja, kao i vi, mislio da žive jedan dan! Ma, kakvi. U Srbiji, pak, kaže mi sagovornik, "insekti su globalno neistražena vrsta", istraženo je jedva možda deset posto od kompletne entomofaune; slično kao i na Fruškoj gori, morfološkom specifikumu Panonskog mora, biodiverzitetu koji je jedan naučni "eldorado mogućnosti" i sudbinski ogledni poligon mog sagovornika, čoveka sa diplomom Šumarskog fakulteta u Beogradu i postdiplomca na Biološkom fakultetu (entomologija, naravno), koji je samo za zadnjih pet godina, otkako je iz Bora došao u Novi Sad, i otkako vrši integralna istraživanja insekata Fruške gore (25.000 ha), otkrio na ovoj planini oko šesto pedeset vrsta leptira! "Ovde je vrlo malo rađeno na monitoringu leptira, a meni je cilj, znate, da na Fruškoj gori, s kojom sam fasciniran, uradim ono što je akademik Svetislav Živojinović uradio u Majdanpeku, gde je u jednoj domeni otkrio hiljadu insekata…

Postoji jedna jaka grupa na PMF-u u Novom Sadu koja se bavi osolikim muvama, pod rukovodstvom uvažene prof. Smiljke Šimić. U Zavodu za zaštitu prirode entomolog Natalija Pil, sa kojom sarađujem, bavi se strižibubama… Mene interesuju leptiri Fruške gore! Neke vrste žive samo ovde i nigde više. A druge vrste, pak, stižu sa velikih razdaljina, da čovek ne poveruje… Olijanderova veštica i još neke migratorne vrste leptira u stanju su da prelete Sredozemno more, centralnu Evropu i, ako se ne zaustave na Fruškoj gori, da završe, na primer, u Skandinaviji! Pre više godina jednu olijanderovu vešticu, čija se larva hrani biljkom olijanderom, uhvatio sam u selu Mosna kod Donjeg Milanovca na olijanderu u saksiji… Moguće da je doletela, čak, sa Crnog mora! Kako joj je to uspelo? Pa, vidite, sva živa bića, pa i leptiri, nastoje da postignu što veći efekat sa što manje utrošene energije, a leptiri koji preleću Sredozemno more koriste vetar, vazdušna strujanja… Insekti su veoma složena i ‘rentabilna’ stvorenja, i svaka vrsta ima orginalno rešen životni status! Često pomislim, da se novac za svemirska istraživanja – protiv kojih nemam ništa, da se razumemo – usmeri prema proučavanju skrivenog života insekata, čitavog jednog univerzuma o kojem tako malo znamo, dogodila bi se najveća revolucija u sferi ljudskih saznanja."

Generalno gledano, ako stepen naših univerzalnih saznanja o entomofauni, tj. galaksiji insekata od milion vrsta ("U stvarnosti je broj insekata najverovatnije mnogo veći!"), kojih je "više od svih živih bića zajedno", reljefno predstavimo kroz stadijume razvića npr. jednog leptira – jaje, larva, lutka i imago (odrasli primerak), uočićemo da je univerzum insekata, sagledan u odnosu na fascinantni broj vrsta, skoro netaknuto istraživačko polje, i ljudsko znanje o ovim složenim stvorenjima nije se odmaklo od stadijuma jajeta!

U kancelariji direktora Nacionalnog parka "Fruška gora" Konstantina Plužarevića, dok sedim zavaljen u lovačkoj stolici s naslonom od jelenjih rogova, zarezuje mi se u oko na zidu jedan od, ispostaviće se, četiri naučno-popularna postera, štampana prošle godine u njihovom izdanju; vizuelno upečatljiva "didaktička" kolekcija lepidoptera, a u stvari izbor od oko dvesto pedeset dlakavih noćnih leptira sovica ili veštica, što lokalnih, što migratornih vrsta, koje je istraživač Dejan Stojanović, s dobrim logističkim vetrom u leđima, kojeg pripisuje Plužarevićevom interesovanju, sluhu i razumevanju za istraživački rad, poslednjih godina "svetlosnom klopkom" uhvatio na Fruškoj gori. Kakvo fascinantno veštičije kolo!

Iste večeri, dok u razgovoru o vešticama sa Fruške gore šetamo novosadskim studentskim gradom u društvu upaljenog diktafona u mojoj ruci, Stojanović mi priča da su sovice ili veštice s postera samo "zrnca peska u nepreglednom moru fruškogorskog biodiverziteta i ekosistema". U svojstvu koautora jedne studije o bubamarama, rađene sa profesorom Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu Ragebom Tkaljijem, entomologom i zaljubljenikom u bubamare, otkriva mi podatak da su on, kao sakupljač, i Tkalji, koji je odradio determinaciju ovih insekata, zabeležili više od dvadeset pet vrsta bubamara na Fruškoj gori, "više nego sve što je do sada pronađeno u Srbiji"!

"Šta čovek može da nauči od insekata?" upitao sam fruškogorskog leptirologa Dejana Stojanovića, koji mnoga svoja saznanja o leptirima i uopšte insektima duguje Momčilu Zečeviću iz Zaječara i prof. Ljubodragu Mihajloviću sa Šumarskog fakulteta u Beogradu, učeniku najvećeg srpskog entomologa (doktorirao na sovicama), prof. Konstantina Vasića.

A Stojanović (stavlja mi upravo ulovljenu mušicu na dlan): "Orginalnost njihovih životnih rešenja je neiscrpna! Savršenstvo brzog prilagođavanja. Metamorfoze. Zamislite samo, ja to ne umem da objasnim, kolika je energija potrebna da jedno živo biće u stadijumu hibernirane lutke apsorbuje zimsku hladnoću i da se na proleće izlegne leptir! A leptiri su, opet, savršenstvo insekatskog sveta i, po filogenetskom razviću, oni su zadnji… Dokaz su i timpanalni organi ispod njihovih krila pomoću kojih leptiri osete zvuk slepog miša i uspeju da izbegnu njegov smrtonosni nalet."

"Ali, leptiri su i lepi… Možda i najlepša stvorenja na planeti? Šta je smisao njihove lepote?"

"Oplodnja. Produženje vrste. Kada postanu polno zreli, nekoliko dana pošto izlete iz lutke, mužjaci leptira ‘love’ miris ženke. Veliki noćni paunovac, na primer, miris ženke oseti i na udaljenosti od dva kilometra! Genitalni aparati leptira su čudesne strukture, svaka vrsta ima svoju ključaonicu i svoj ključ, ali je smisao svakoj vrsti isti: mužjaku da oplodi ženku, a ženki da položi jaja… Ženka jedne vrste nosi leptira koji sa njom kopulira u letu… "

Zahvalan je Seniji i Mići Stokući, divnim ljudima, koji su mu posle prvog slučajnog susreta i saznanja da istražuje leptire, dali ključeve svoje vikendice na Fruškoj gori. I priznaje: bila je to njegova prva istraživačka baza, odatle je sve počelo…

I ja priznajem: ubijao sam insekte. Molim za oproštaj. Više neću (osim ponekog komaraca). Sećam se jedne svoje demonstracije nevine dečije surovosti na šumskoj livadi, počinjene nad tvrdokrilim flagmatikom s jelenskim rogovima, bubom-oklopnikom koju sam s mehaničkom neosetljivošću proburazio slamčicom kroz trbuh i, zatim, posmatrao kako se u agoniji jelenak "nabijen na kolac" tetura i zapliće nožicama u ropcu, ostavljajući za sobom u prašini svetlucavi konac zelene sluzi, prosutu utrobu iz koje cure "creva". Analiza ove krvave (dečije) obesti i snažno, introspektivno preživljavanje ovog sećanja na moje prvo ritualno ubistvo, isteruje iz mene pokajničku misao – kao što jaka patnja istera misao, čak, suzu iz očiju vola ili glogov kolac belog leptira iz povampirenog leša – od koje će se možda zgroziti ljubitelji detinjstva, ljigave patetike i opštih mesta: Čovek koji u svom životu bar jednom ne pljune na svoje detinjstvo zbog nekog ubijenog leptira, bube ili ptice koje nosi na duši, taj se izlaže riziku da nedovršen u razviću zauvek ostane zarobljen u stadijumu leptirove lutke. Oprostite mi fruškogorske veštice! Oprosti mi, jelenko!

Dnevnik