Luksemburško selo Šengen vjerovatno je najpoznatije selo u Evropi, a i u svijetu. U tom selu su 14. juna 1985. godine pet zemalja Francuska, Njemačka, Belgija, Holandija i Luksemburg potpisale Sporazum o ukidanju kontrola na unutrašnjim granicama.

Piše: Tadej Labernik

Pre nekoliko sati, u ponoć između četvrtka i petka teritorij šengena proširen je na devet zemalja članica Evropske unije. Granice padaju. Nema više rampi na Fernetičima i Šentilju, nema više policije, ni carinika. Niko više ne pita ko ste i gde idete, ni šta morate da prijavite za carinu. Zapravo, uspostavljeno je prirodno stanje. Jer niko ne voli granice. U isto vreme na slovenačko – hrvatskoj granici uspostavlja se vanjska granica Evropske unije. Sa svim mehanizmima tako neprijatnima poštenom čoveku, koji samo želi mogućnost da, ako hoće, slobodno putuje i vraća se kući.

Kada stojim u beskonačnoj koloni kamiona i auta na mostovima preko Save maštam o Renu, rijeci istorijskih nesporazuma između Francuske i Nemačke. I danas ova reka mirno teče, a mostovi su široki i saobraćaj teče nesmetano.

Verovatno će o tome maštati hiljade ljudi koji u ove praznične dane kreću iz Unije kućama u Bosni i Hercegovini, Srbiji… Premoreni policajci i carinici na jednoj i drugoj strani granica postavljaće im uvek jednaka pitanja. A oni će razmišljat kada će videti svoje i da li su možda preterivali sa poklonima, pa će morati plaćati i carinu od svojih teško zarađenih para.

Na sve ove ljude se prisećam kada na granici Slovenije sa Italijom, Austrijom i Mađarskom slave pad granica. Odlutam u našu zajedničku istoriju i na propuštene prilike zajedničkih racionalnih dogovora koji bi omogućili, možda, i slavlje čitavog regiona. Da li zemlje tog dela Evrope, kojem su globalni stratezi dali ime zapadni Balkan, shvaćaju osnovnu realnost današnje Evrope? A to je rušenje granica i fizičkih, a i onih u glavama pojedinaca. Radi se, naime, samo o pravilima, koja su motivisana civilizacijski, a ne birokratski. Naravno da armija evrobirokratije ponekad zaboravi da ne postoji sama po sebi, već da opslužuje evropske građane i da od njih izabrana politika određuje pravila evropskog suživota.

Danas kada Bosna i Hercegovina ipak otvara prave teme svoje budućnosti putem dijaloga i kompromisa, čini se da ostaje Kosovo još najdelikatnija tačka ne samo evropske, već i globalne perspektive. Da li je argument međunarodnog prava dovoljno jak? Ili se ipak međunarodno pravo menja političkim odlukama, po principu – iznimci potvrđuju pravilo. Uprkos osnovnim civilizacijskim vrednostima Evrope – poštovanju ljudskih prava.

Kada je Slovenija posle Prvog svetskog rata izgubila deo Koruške i čitavu Primorsku, tamošnjim Slovencima konstantno su kršena osnovna ljudska i nacionalna prava. Sve do danas. A i danas. Pre neki dan Slovencima u Italiji podeljene su lične karte na kojima su napisi, pored italijanskog i na slovenačkom. Ali najsitnijim slovima. Več decenijama slične lične karte za Nemce u Južnom Tirolu štampane su na italijanskom i nemačkom istim velikim slovima.

Pad granica samo je početak priče o padu granica u glavama pojedinaca i kolektiviteta.

Nezavisne Novine